Достојевски на самрти исповедио грехове: Свештеник се заледио од шока!

Поделите:

Запис свештеника из Владимирске цркве говори о последњем исповедању Фјодора Михаиловича. Ова исповест Достојевског сведочи да је велики руски књижевник на самртном одру покушао да се сети свих слабости које је тајио од света.

„Мили и преблаги Боже, ни сам не знам зашто ово радим, зашто ми молитва није довољна, али још сам у шоку од оног што сам чуо од Фјодора Михаиловича, код кога сам отишао због исповести и последњег причешћа.

Његове тајне заувек ће бити сачуване и нико их осим живог Бога и мене неће сазнати.

Ипак, збуњен и недостојан задатка који ми је додељен, питам се шта је с тим човеком, ко је он заправо, какве су чудне силе учиниле да у њему обитавају две личности… два лика… две душе… Моје речи нису адекватне речима Фјодора Михаиловича, који је, иако болестан и исцрпљен, био ипак посебно пажљив у тим тренуцима. Те речи су из њега излазиле у некој навали као бујица која носи све пред собом… Понешто нисам ни разумео, а ваљда није ни било моје да разумем. Само сам слушао, као божји проводник, о страстима, мукама, искушењима и гресима Фјодора Михаиловича, који се тада опраштао од овог света и свог земаљског живота и тела које га је толико напатило.

Док се Фјодор Михаилович исповедао, блед и скоро воштан, његова супруга Ана и деца молили су се Богу… Једва сам се суздржавао да се не мичем, готово не дишем, запањен чињеницом да је мене Свемоћни изабрао да сазнам све тајне Фјодора Михаиловича…

Прво је причао о томе како је у тренутку када су га осудили на смрт стрељањем и кад се опраштао од живота, још онако млад и неостварен, дао сасвим чудан завет Богу – да ће, ако га сачува у животу, бити његов послушник и гласноговорник, и да ће свако своје дело, спис, причу, посветити ширењу његове истине…

Тог давног и хладног 22. децембра Достојевски је слушао своју смртну пресуду: Достојевски Фјодор Михаилович… због суделовања у злочиначким плановима и због ширења писма књижевника Белинског, пуног дрских израза против православне цркве и врховне власти, и због суделовања у ширењу антидржавних списа посредством илегалне штампарије, лишава се свих племићких права и осуђује на смрт стрељањем…

Kада војни судија сиђе са губилишта, на његово место попе сесвештеник са крстом, али му само један осуђеник приђе да се исповеди. Остали пољубише сребрни крст који им је свештеник журно и ћутке приносио… Вод војника построји се испред дирека, војници подигоше пушке и нанишанише. Уместо страха Фјодор осети бес, страшан бес и незадовољство и у себи проклетог истог Бога као бедног, јадног и неспособног, кад дозвољава да због таквих нискости убијају људе.

Био је решен да на онај свет оде без његове милости и опроштаја, сасвим решен и да више не верује у њега. Затворио је очи и чекао метак, кад му сасвим неочекивано Бог услиши претходну молбу и показа изванредну милост преко царског помиловања.

Прочитана је нова пресуда. Достојевски доби четири године робије и четири године војне службе у Сибиру као обичан војник. Умакао је смрти захваљујући помиловању које је ненадано стигло. Достојевски је, уместо на другом свету, завршио као осуђеники прогнаник, искрено запањен Божјом милошћу која га је задесила… Отад су се у њему борила двојица: Достојевски хришћанин и верник, смеран и тих, и Достојевски страсник, бунтовник, болесник, коцкар, хулитељ, револуционар…

Језиво ми је тешко да испишем шта ми је све тај човек за сат и по исповедања испричао, колико грешних мисли, колико блуда, колико страха, беса… Не разумем ни зашто је све то мени испричао кад је могао директно Богу, али као да је у томе било неке нарочите предсмртне перверзије, у том дугом исповедању сладострашћа и блуда…

Прво је причао о некој Лизањки, седамнаестогодишњој продавачици переца која га је нарочито узбуђивала и која је заволела Фјодора војника. Детаљно је причао како је девојку излуђивао и шта јој је говорио и како је додиривао. Несрећна Јелизавета Михаиловна била је толико излудела нервно и телесно да се после више никада није удала и до смрти је читала писма која јој је, луд од страсти, писао Фјодор Михаилович…

Да ствар буде црња, после четворогодишње робије и апстиненције, Фјодор М. је осећао бујицу страсти, незаситу и незадрживу, али није му било довољно што је блудничио са лаким женама из Семипалатинска, није му било довољно да осети како улази у њихова топла и смрдљива тела, гњечи њихове брадавице и бутине, не, требала му је чедна, честита, невина девојка, да пати и да га воли, да се снебива пред његовим налетима сладострашћа и блуда, зато се тако посебно везао за Лизањку која продаје переце да би издржавала своју несрећну сиромашну породицу, и сад, на самртној постељи, више због њене чедности него због Бога, осети потребу да се извини за све те додире и речи, за сву силину страсти којом ју је обасуо…

Одмах после Лизањке на ред је дошла Авдотја Панајева. Kада ју је упознао, имала је двадесет две године. Била је то заводљива црнка, средњег раста и лепог лица. Али Авдотја Панајева је била удата. После успеха Бедних људи, бившег затвореника почели су да позивају и у отмене петроградске салоне, па је, тако, ето, био позван и код угледног књижевника Панајева. Уместо да се занесе књижевним разговорима са њим, Достојевски је потпуно изгорео од жеље да узме његову жену Авдотју…

Никада није осетио нешто слично, никада такав занос и жељу за поседовањем. Често је залазио у мрачне и прљаве четврти. Волео је да плаћа курве. Сада, на самртном одру, покушао је да их се сети…

Свих пријатељица ноћи, блудница, јадница, проститутки које је додиривао, у које је ушао… али није могао. Губила су се лица и тела, преклапала су се у једну стихију телеса која су му промицала пред очима.

„Господе Боже“, муцао је, „не разумем шта ме је то терало тим несрећницама… Биле су тако топле, беле, јадне и досадне“, муцао је док му је крв липтала низ браду…

Покушао сам да га прекинем, да зовемо Ану или доктора, али није вредело. Фјодор је желео да настави, уживајући усвојој последњој исповести, од које као да је очекивао нешто посебно…да разуме себе. Поново се, знојав и блед, вратио заносу према жени књижевника Панајева.

Угасле очи поново се зажарише и он као суманут поче да прича о облинама, пути, врелини те Авдотје…Никада у свом животу нисам видео човека који је у самртним тренуцимаимао више жара у себи. Цело његово напаћено тело, мршаво и кошчато, тресло се као у некој грозници. Уплаших се од толиког заноса и силине у њему.

Фјодор Михаилович повремено је изгледао као да из њега проговара сам ђаво, а онда би се тако искрено и дубоко кајао да би ми наврле сузе…Сада је плакао због те Авдотје, удате жене, коју је тако похотно желео да украде из брачне постеље књижевника Панајева… Неколико пута хтео сам да прекинем исповест, али није вредело – Фјодор Михаилович би ме снажно повукао за руке и натерао ме да слушам…“

Из књиге „Ф. М. Достојевски и Ана Григорјевна“ Kонстантина Kолчака

 

 

Курир

Поделите:
12 replies
  1. Ti, samo ti
    Ti, samo ti says:

    1. Samo bezboznici ako su i dosli do nekih zapisa mogu da objavljuju ispovesti ljudi na samrti (ako ih je bacuska pisao, onda je mozda da se „isprazni“ od siline „energije“ od koje ga nije potpuno zastitio svestenicki „stit“); to su klimavi izvori, tesko da svestenici pisu ono „sto niko do Boga ne sme nati“;

    2. Ako je i istina, onda sta je cudno i sta novo – snaga Fjodorovog duha? Pa to se zna. Neka ljubavna afera? I to se sve zna. Sta je novo? Neko oce pare da zaradi, a Kurir musterije…

    Dostojevski je morao imati u sebi najjace strasi duboko razvijene koje su ga „bicevale“, a spoznaja, samospoznaja o njima u sebi samom ga je coveka da pronikne u dubine coveka i vere. Da zavoli Hrista!

    Nije on bio isihasta na Svetoj Gori nego covek u svetu. Kako je mogao da „rehabilituje“ ubicu babe-zelenasa drugacije? Nije li Hristos dosao da spasava takve kao Dostojevski i njegove junake, u kojima on vidi ono sto Hristos gleda u nama. Ko to moze „normalan“?

    Koji je taj ko moze da izdrzi da ga Idiot ne nervira, za koga dobrota „idiotskog“ grofa nije ludilo, idiotizam…a nama stvara nelagodu, budi bunt u dusi. Daaa, dobrota za koju mi nismo spremni, ona Sveta dobrota za koju nismo spremni i koja nam moze biti pakao.

    Одговори
    • Ja
      Ja says:

      Ovo se priljepi uz Tebe pa tebe, pa zato enoga ponovo…; kad je , vec, tako, onda: koga m o z e da nervira
      Idiot! Sa: “ koga ne nervira“ niti je literatura, niti je, pogotovo!, Dostojevski. Po grehu koji se zove
      z e m lj a covjek i u njemu Hristos- za zemlju i Hristos bi i d i o t o m, zato se: rugali, kamenovali, razapeli.Knez Miskin- apsolutna cistota, greh ni kao opreka!, zato je, zemljanima, i d i o t… TO je Dostojevski.Ovdje,tek, filozifija ne pomaze

      Одговори
      • Ti, samo ti
        Ti, samo ti says:

        Pripadam ne-ruskom aristokratskom sloju i podneblju pa sam pomesao titule…Mishkin je, kada bi svu svetsku literaturu ukljucujuci i grcku mitologiju, iscitao, jedinstven lik….olicenje one dobrote koju nazivamo svetost. Posto smo neupodobljeni za istu mozemo je samo posmatrati sa sentimentalnoscu, ali ona u nama, gresnim, budi bunt, ili da kazem da nasa ogrehovljenost ustaje protiv Mishkinove svetost, krace – nasa gordost i nespremnost za zrtvu, nasa ne-ljubav ustaje protiv savrsene ljubavi koja je za nas idiotizam.

        To moze samo Dostojevski i niko vise takve likove ne moze da stvara…on je ikonican, slicaan po unutrasnjoj lepoti Jednom od Trojice andjela iz Rubljovljevog „Avramovog gostoljublja“ – (Logosu).

        To je ona krotost, bezazlena ali ognjena, koja krece da pusti zezeni sumpor na Sodom…ali i da izbavi one koji krenu za njom…ko se okrene nazad, da makar iz radoznalosti vidi taj oganj, okaminice od uzasa, kao Lotova zena…

        Kurir, da sta ce(?) nego da se okrece, da zaviruje i pita se: A, sta se ono desava u Sodomu…svako okrece pogled ka onome sto ga zanima.

        Одговори
  2. vorkosign
    vorkosign says:

    ma kakve grehove je imao Dostojevski?????
    gluposti to su sve sitnice za onakvu veličanstvenu literaturu koju je ostavio čovečanstvu……
    malo jurio za nekim sojkama,ženama i u mladosti bio revolucionar…..
    smešno, taj pop što ga je ispovedao je izgleda bio neka budala ili pederčić pa se sav nakostrešio i raskvocao kao kokoš kad hoće da snese jaje……
    uplašio se od Fjodorovi mladelački zabluda…..
    a svaki mlad čovek je slika i prilika Dostojevskog….
    koji još ne juri za ženama i devojkama u mladosti??????
    samo totalni bolesnik ja mislim…..
    Dostojevski je suviše velika literalna veličina da bi ga neki blesavi,polupismeni pop mogao ocrniti pred bogom i ljudima…..
    džaba se trudite niko razuman ne veruje popovima sve i da skinu mantiju i golu guzicu stave na žar a tek da bulazne o ljudima koje su ispovedali….
    koga je to briga kad svako normalan hoće da uživa u Fjodorovoj literaturi..
    knjige nisu za opičene ludomane već samo za one koji razumeju poruke..

    Одговори
  3. Srboljub
    Srboljub says:

    Sta ti znas nekrste vorkosigne,Da si krsten imao bi ime ,a ti se krijes iza cega i od koga kao i mnogi drugi koji ako su krsteni pljiuju po svojemu imenu za koje se svestenik molio Bogu da ga uvede u red krstenih ljudi.Mora da si nekakva nedostizna velicina.Pa i konj,krava ,vo imaju svoje ime,a vi bezmudi hocete da sudite o svesteniku i njegovoj „izdaji“ ispovesti velikogs pisca Dostojevskoga.Ko moze da garantuje ds je to verodostojno.Postoje i cinjenicne istine da su u mnoge profesije usli i ljudi losega karaktera ili morala,sto je po verovatnoci i moguce.Ko bi sve ljude ovoga sveta mogao iskontrolissti ko su i sta su pa i tebe vorkosigne koji si verovatno po opredeljenju ateista,ispravan,castan,dobar primer u svemu ,blago necasrivomu dobio je jos jednoga gordoga sledbenika svojega.

    Одговори
    • Ti, samo ti
      Ti, samo ti says:

      Ne sekiraj se Srbo, hriscanstvo nije za njih pravednike, oni imaju svoje mesto (!), ono je za nas gresnike…hvala Gospodu da je tako.

      Cinjenica da (ne)srpski Kuriri pise o ispovesti koju je neko zapisao govori dovoljno. Tesko se dolazi do zapisa iz psihijatrijskih zurnala, jos da pravoslavni pop pise neke memoare i prepricava tudje ispovesti.

      Kurir je toliko „mocan“ da zaviruje u prozore ljudi i fotografise ih, zaviruje im u spavace sobe, evo sad ima „pouzdane izvore“ i to ni manje ni vise nego u zapise pravoslavnih svestenika koji beleze tudje grehe sa ispovesti – da nije maloumno bilo bi smesno.

      Neverovatno je dokle demonski um moze da „istrazuje“, a sve da zaradi neki srebrenjak, i omalovazi Svete Tajne Crkve, a i velikog proroka Pravoslavlja. Uzas, koji plasi koliko je mocno to demonsko nadahnuce lazi, koliko ima moc da prevazidje cak i hipoteticku mastu normalnog uma koji tezi nekim visim vrednostima…strasna demonska energija….

      Одговори
      • Ti, samo ti
        Ti, samo ti says:

        Skoro svako na planeti zna njegove grehe, ii snagu njegovog duha, kao da je to nesto novo. Nacin kako se ovo opisuje je brutalna perverzija uma, kako bi se kod ljudi podspesila seksualna masta…kako je Fjodor kontrolisao svoj eros on zna, da je bio jak bio je, ali njegov eros je platonski, nije sodomski kao kod Kurirovih sisulja koje servira narodu uz jutarnju kafu…odvratni su do bola.

        Kad ovo covek cita shvata kako je skoro nemoguce biti Idiot prema ovim idiotima….budi mu zelju da kaznjava – nazalost.

        Одговори
    • vorkosign
      vorkosign says:

      ne palamuđaj Srbo nije reč o meni već o znamenitom Dostojevskom…..
      ne mora na ovom portalu da se koristi puno ime i prezime mogu i nadimci tako da džaba tupiš jege bez ikakve potrebe……
      ubeđen sam da je taj smotonja koji je ispovedio Fjodora je obična budala jer ispovest se ne objavljuje u memoarima i ne uzima se porez na PDV i ne prodaje se u malim pakovanjima da bi bila skuplja……
      to bi trebalo da ostane između ispovednika i sveštenika nekakav zavet poverenja,dobre vere u iskrenu istinu..
      a ne radio Mileva,torokuša,poklapača,zaklopača….
      odmah čim je izašao iz samrtne sobe Dostojevskog da rasklapi svoju pevalicu i svima da razglasi kako je Fjodor bio ženskaroš…..
      fuj kakav je to sveštenik?????
      ako je zbog toga tražio ispovest mogao je naći prvu opajdaru na ulici te joj se ispovediti,manje bi ga koštalo a možda nebi nikom ni rekla njegove slabosti…
      čak i prećutala pa jednog dana kad se vide u večnosti i radosno obraduju jedno drugom jer su učinili između sebe dobru veru a ne razdor u rajski mir dostojno uđu..
      kakvi mrcina ima među popovima posle ovog Fjodorovog slučaja ja im nebi dao da ispovedaju ni raskokodakanu kokošku a tek što veće.

      Одговори
  4. Ja
    Ja says:

    Dostojevski! Malo „Ti samo ti“ rekoh- o
    Idiotu- i ne stigoh vise, a nebesni dar; samo KADA je Dostojevski, dusa iste, trazi, muci i sada bar nesto, vise cinjenicno. Sveti Justin Celijski u svojoj divnoj studiji o Dostojevskom- mladicski rad Justinov, izmedju dva rata, objavi ga u tudjini, poslije Drugog sv rata, Drugi Svetac, Nikolaj Lelicki- kaze za Dostojevskog: NAJVECI POSLIJE ( evo me gresnog: Justin je Svetac i ide ono “ poslije“) SVETOGA PAVLA KOJEGA JE COVJECANSTVO DALO!
    Tako Svetac.
    A ovdje neki kurir! sta ce to Vidovdanu, iz vise razloga!?
    Ne treba uma, pa “ procitati“ n a m j e r u, jer nikakav smisao i nije u toj brljotini tog navodnog popa koji je navodno zapisao onu brljotinu kao navodnu ispovjest Dostojevskog. Daklhe, ne treba uma: do djavolstva je naglasak na butinama, na ulazenju u “ njeno telo“ , da samo kratkomozgas- onaj sa uskracenim mozgom, nikad citao, a sada, hm!, procitao i sve zna!- jest pljesnivoscu na koju se to lijepi kao istina, jos OOOgromna; to su ovi hepijevci onog cinika- Svidrigajlov!- Marica-, dakle da samo kratkomozgas jest taj koji je, aha!, otkrio istinu; a nezna, jadnik ni ko je- on misli „sta“!- Dostojevski; kako je lukavo uvuceno ono o c a r s k o j Rusiji… Da ne analuiziram gkupost, bitna je namjera, o tome!: sta se sve cini tu svake sekunde sa Rusijom, bitno ( i) sa Srbima; sa pravoslavljem, a On samo p r a v o s l a v lj e; Rusija- utkan Dostojevski, pravoslavlhe- danas!-, svuda Dostojevski….; ide se na unistavanje p o z n a nj a, pre-poznavanja; pa unutar s r p s k o g to samo budale ne vide; unistenje duhovnosti i – kraj! Ko je, na planetarnom nivou, Dostojevski, dakle Onaj koji ljubi Svijet da bi mogao da ljubi Rusiju! Ko u Njemackoj cita Tomasa Mana? Niko! U Francuskoj Igoa? Niko! … Dostojevskog? Svako- upravo t a m o, ako je OD knjige..
    Masi se prima ono, navodno popovo, a masa ko masa iz “ pisanog“ osjeca da se radi o n e c e m – Dostohevski- velikom; dalje, bas se sada otkrilo, pa obznanilo, pa, boljsevici bi i crnog vraga otkrili, narocito Trocki, ne zaostaje ni Lunacarski( to vam je ono smece sto, kao ministar prosvjete, htjede skrajnuti cirilicu- ova nasa bagra ni cula- toliko su oni umni!-, a kroje li kroje cirilicu, o pravoslavlju i ne zboriti); dalje, Rusija puna KANDICosljama, kao i ovdje, samo sto bi to ova odavde vuciBABINA mnogo strucnije izvela…
    Zna li se sta je d o s t o j e v s t i n a, jasna je i ova brljotina- zato i rekoh: cemu to Vidovdanu!, jer se pronosi bas
    ona n a m j e r a i c i lj a se bas na ovakvo pronosenje- uvremenskom pomaku nebitan Dostojevski, bitno je tiho ogadjivanje pravoslavlja, dakle duhovnosti; ajde- a sve je to dio plana, zaista! p r o t e s t a n t s k e etike ( a ovdje: eno ih- dva protestantska premijera, u kratku vremenu; a svestena lica- i djavo se krsti), ajde , dakle, sta lijepe, kakve gadosti Putinu i, uopste, Rusima- divlji, smrdljivi….ubice; omo sto su cinili, cine i cinice i nama; zar i Njegos nije genocidan, Nemanjici, posebno Sveti Sava… Mi-Rusi ovo , a ko su ti koji to planiraju? UBICE!, ISTORIJA JE SVJEDOKOM
    Skoro ce Iljina, Cvetajevu

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *