МИСТЕРИЈА АВГАНИСТАНСКОГ РАТА ДУГА 38 ГОДИНА: Шта је натерало КГБ и падобранце да заузму Кабул 1979. и почну сукоб који је уништио СССР

Поделите:

Авганистан је земља у којој пуних 38 година бесни крвави грађански рат коме су претходила два преврата а круна свега била је совјстска војна интервенција која је започела заузимањем председничке палате и аеродрома у Кабулу, а завршила се 10 година касније поразом најмоћније суперсиле света.

Данас после скоро 38 година од интервенције сматра се да је уласку Совјета у Авганистан кумовала америчка дезинформација како је авганистански премијер Хафизулах Амин био пред ивицом да промени савезника и окрене се САД. Наводно војне структуре су сумњале да је Амин био агент ЦИА. Политбиро је сматрао да је то обична подметачина и империјалистичко блаћење совјетског савезника, међутим до дана данашњег остала је тајна шта је то превагнуло два дана уочи почетка заузимања Кабула и преврата да се крене у совјетску војну интервенцију у Авганистану.

Почетак интервенције

Интервенција преузимања власти у Кабулу сатојала се из два дела: политичког и војног. Политички део предвиђао је промене у државном врху тј. замену комплетног политичког и војног руководства у Авганистану и избор новог председника, а затим пропагандно-политичке мере које су требале оправдати интервенцију или бар ублажити оштре критике.

Војни део операције је био прецизнији са израђеним детаљима који су предвиђали што већи степен изненађења и брзину и прецизност у извођењу борбених радњи и задатака. Израда војних прирема поверена је совјетском генералштабу, а политичко-безбедносне припреме служби безбедности и одговарајућој партијској служби. Непосредно извршење плана о војној интервенцији поверено је команди Туркестанског војног округа.

Совјетска војна интервенција у Авганистану изведена је са доста вештине и лукавости, посебно политички део – извршење преврата у Кабулу, свргавање и погубљење председника Амина и двођење на власт Барбака Кармала и стављање светске јавности пред свршен чин.

Преврат у Кабулу изведен је изненадно и муњевито. Совјети су од пре имали искуства у томе, стечених особито у Чехословачкој, где је операција изведена по сличном сценарију. Предузет је низ политичких и дипломатских активности. Председник Амин и његови сарадници ангажовани су били великом посетом совјетских руководилаца, у кратком времену, с чим је одвраћена била пажња од активности које су се спроводиле са превратом и војном интервенцијом.

Дан пре почетка интервенције у Кабул 26. децембра 1979. у посету је стигао министар пољопривреде Узбекистанске ССР. За њега је приређен пријем у хотелу Интерконтинентал у предграђу Кабула. На пријему је било доста срадника, министара и осталих руководилаца Аминовог режима, који су мирно уживали у пријему, не слутећи шта се спрема,

Свргавање председника Амина почело је 27. децембра 1979. тачно у 19 часова, када је изненада дошло до покретања совјетских јединица са тенковима и оклопним транспортерима са аеродрома Багран ка граду. Циљ је био заузимање привремене резиденције председника Амина, зграда радија и телевизије, телефонска централа и други значајнији објекти.

Совјетски генералштаб према плану предвидео је специјалну групу КГБ „Алфа“ да продре у дубину непријатељске територије испита структуру, организацију, локацију и планове авганистанских команданта лојалних Амину и по потреби их ликвидира, открије штабове, центре везе, складишта оружја и муниције и све то уништи.

Главни циљ совјетских снага које су се покренула са аеродрома Баграм била је палата Даруламан, на периферији града у којој се налазио Амин, са једним наређњем, да се он ликвидира. Палата Даруламан била је иначе изграђена на узвишењу дакле је био одличан преглед комплетне околине.

Наиме, постоји прича да је Амин у ову палату прешао да живи свега неколико дана пре преврата, под наговором совјетских саветника, а због веће безбедности.

Палату су чинила три повезна објекта, изграђена од армираног бетона са зидовима који су могли да издрже поготке топова калибра 23 мм из самохотки противавионских топова ЗСУ 23/4. Према палати је водио само један пут који је био под сталном контролом присталица лојалних Амину. Према неким проценама у комплексу ове палате било је око 2.000 припадника Аминовог обезбеђења, од којих се већина налазила на трећем спрату објекта. Недалеко од ове зграде налазио се штаб Аминове армије где су на крову били противавионски топови калибра 23 мм, а на 500 метара су се налазили Жандарми.

Совјетска војна обавештајна служба ГРУ дошла је до информација да ће се 27. децембра у председничкој палати налазити само 200 гардиста и 11 тенкова на улазу у палату. За напад Совјети одређују специјалну групу Алфа са одредима Зенит и Гром. Одред Гром бројао је 25 људи, два противавионска топа ЗСУ 23/4 Шиљка, 6 оклопних транспортера БТР 60 ПБ са тешким митраљезима калибра 14,7 мм и митраљезима ПКТ калибра 7,62 мм и 6 БВП-1. Одред Зенит такође је бројао 25 специјалаца. У операцију је био укључен и Муслимански батаљон сачињен од заврбованих совјетских присталица, који су пружали пасивну подршку овим одредима.

Сигнал за напад означило је дизање у ваздух телефонске централе. Када је ођекнула експлозија Шиљке које су се распоредиле око палате кружно отвориле су ураганску ватру на објекат. Да би конфузија била још већа, Муслимански батаљон отоворио је насумичну ватру из две шиљке. Ово је омогућило да 50 специјалаца групе Зенит и Гром несметано се попну и заузму положаје на падини испред саме палате. Паралено са овим покретима била је и трећа група нападача под именом Карандој састављена од преосталих делова група Зенит и Гром као и Ваздушно-десантних трупа. Они су заузели зграду Министарства иностраних послова у самом Кабулу. Два припадника Грома уз подршку вода падобранаца ВДВ освојили су штаб ваздухопловних снага авганистанске армије. Совјетска команда је координисала комплетну операцију, наредила је да четири специјалца из група Зенит и Гром крену уз подршку БТР и БМП -1 ка улазу у палату. Међутим из тврђаве је тад отворена ватра, а БТР групе Зенит и БМП -1 групе Гром су уништени. По напуштању возила један од специјалаца је био рањен. Док се председничка гарда борила са припадницима Зенита, Грома и Муслиманских снага, припадници Алфе несметано су савладили отпор и ушли у палату. Шиљке које су се пробиле у круг отвориле су ватру по другом спрату одакле је пружан отпор тешким митраљезима и ручним бомбама. Њихове четири цеви и бројност испаљених метака, направио је пакао по спратовима одакле је пружан отпор. Ипак, после жестоког окршаја који је трајао више од сат времена, припадници Алфе су морали и бробом „прса у прса“ да сломе отпор.

Упркос снажном отпору сви су браниоци настрадали. Судбина самог Хафизулаха Амина остала је неразјашњена, према једној верзији њега су убиле Алфе на другом спрату председничке резиденције док су трајале борбе са његовим гардистима који су чували Амина и његову породицу. Друга верзија каже да су Амин и његов брат са сином били заробљени. Они су после пресуде револуционарног суда 28. децембра 1979. погубљени. Тад је објављено да ће његовим преживелим сарадницима бити суђено пред верским и револуционарним судом. И они су такође, сви погубљени.

Док је операција преврата трајала, у самом Кабулу су се налазиле искључиво помоћне јединице авганистанске војске и полиције које су обезбеђивале друге важне објекте. Ове јединице су совјетски падобранци успешно савладали. Мало јачи отпор је пружен око Радија Кабул. Спорадични окршаји су трајали до 23 часа увече 27. децембра 1979.

У окршају са председничком градом погинуло је 5 припадника Алфи који су заузели председничку палату. У самом граду у окршајима је, наводно, страдало 250 војника и полицајаца на обе стране.

Падобранске јединице су имале задатак да освоје аеродроме што је учињено у периоду од 24. до 27. децембра 1979. када је обављено између 280 и 350 слетања. У том периоду Совјети су у Авганистан пребацили комплетну 103., 104. и 105. ВДВ дивизију са свим наоружањем. За превоз снага и средстава, коришћени су транспортни авион Ил-76, Ан-12 и Ан-22, али делом и путнички авиони Аерофлота. Полетали су обично у таласима са више аеродрома у СССР–а, а највише из Московског региона и Туркестана. За сво време операције ваздушно десантног транспорта изнад Кабула су летели извиђачки авиони, којима је био циљ да открију побуњенике који би покушали да се инфлитрирају.

Појединим авганистанским руководиоцима није промакла толика совјетска активност, па су уочи пуча, неки функционери тражили објашењење због чега толико летова. Објашњење је било да су копени путеви дотура оружја и опреме за авганистанске снаге блокирани и да се само то може извести ваздушним путем. Са аеродрома Баграм совјетски падобранци су хеликоптерима током пуча десантирани и на аеродроме Херат и Кандахар, који су заузети и претворени у упоришта. Док су трајали окршаји у Кабулу, совјетско-авганистанску границу на два прелаза прешле су мотострељачке дивизије које су наступале правцем Термез-Кабул и Куска-Херат. Главнину снага чиниле су 357. и 66. мотострељачка дивизија са средствима ојачања као и јединице 201. и 360. мотострељачке дивизије. Те јединице подржавало је неколико есакдрила ловаца и бомбардера. Авганистанске јединице нису пружале никакв отпор, али ни сарадњу совјетским трупама, већ су само немо гледале улазак совјетских дивизија у Авганистан (чехословачки сценарио). Ускоро се овим четири придружиле и још две мотострељачке дивизије 16. и 54.

Елиминацијом Хафизулаха Амина отпочела је совјетска војна интервенција која је трајала 10 година и која је однела више од 140.000 живота совјетских војника.

Постоје различита мишљења везана за совјетску интервенцију и рат у Авганистану. Свакако да је овај рат имао јак утицај на на спољну, али и унтрашњу политику Совјетског Савеза. Сматра се да је био један од кључних разлога за крај Комунистичке владавине. Рат је на унутрашњем плану покренуо верске, националне и етничке покрете у већинској исламској популацији совјетских република близу Авганистана. Можда је то утицало да се војска деморализује, јер је подгревано мишљење да је постала нападачка-освајачка, да се бори против ислама у Авганистану што је довело до успона исламског фундаментализма у средњоазијским републикама и вероватно до јачања покрета за независност у Чеченији.

Што се тиче самог Авганистана, грађански рат се тамо наставио и после совјетског повлачења. Наџибулахов режим, успео је опстати на власти до 1992. Ипак, и он је пао након пребега његовог генерала Абдула Рашида Достана (и његове узбечке полиције) на страну Талибана.

Курир.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *