„СЛУЧАЈ ПРОФЕСОРА ЂУРИЋА“ – прогон здраво и слободномислећих интелектуалаца

Поделите:

ПРОФЕСОР ЂУРИЋ УЧИНИО ЈЕ СВЕ ДА ЊЕГОВО ДЕЛО САДАШЊИМ И ДОЛАЗЕЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА СВЕТЛИ КАО ПУТОКАЗ

Професор МИХАИЛО ЂУРИЋ
(22. август 1925 – 25. новембар 2011)

Биографија академика Михаила Ђурића

Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године у Шапцу, од оца Стевана, судије, и мајке Милице рођене Деспотовић, учитељице. Основну Школу и гимназију учио је у разним местима службовања свог оца.
Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. на Правном факултету с тезом Идеја природног права код грчких софиста. Исте године је изабран за асистента на Правном факултету, на коме је проШао кроз сва универзитетска звања (доцент 1957, ванредни професор 1964, редовни професор 1969).
Предавао је Историју политичких теорија, ОпШту социологију и Методологију друШтвених наука. Удаљен је са Универзитета и отеран на робију 1973. године због говора одржаног 18. марта 1971. у вези са уставним амандманима. Од 1974. до 1989. био је научни саветник у Институту друШтвених наука у Београду, када је враћен на Правни факултет. У истом периоду деловао је као гостујући професор за филозофију на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, а држао је појединачна предавања и на многим другим немачким и аустријским универзитетима.

Професор Ђурић у расправи о уставним амандманима 1971.

Професор Ђурић удаљен је са Универзитета и отеран на робију 1973. године због говора одржаног 18. марта 1971. у вези са уставним амандманима.

Професор Ђурић је у тој расправи упозорио да је СФР Југославија већ практично разбијена амандманима од 1971. године, да је национализам увелико захватио земљу и да Срби овим разбијањем имају да изгубе нарочито много због свог присуства у другим републикама, да Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу под маском доследног развијања равноправности између народа, успоставља неколико независних, чак и међусобно супростављених националних држава: «Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадаШње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико неШто јоШ и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали Шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених држава… Али, ако већ не можемо да се отресемо од онога Што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле, питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања“… „Положај српског народа у Југославији није никако добар…и то не само због тога Што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националних одговорности за геноцид који је за време другог светског рата изврШен над српским народом“…„Границе свих садаШњих република у Југославији имају условно значење“ , а „неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава“… „Уставне промене погорШавају ионако неравноправни положај српског народа», а „Срби су се у властитој републици наШли у подређеном положају према Албанцима.“

Због тог говора, као и због чланка у часопису «Уметност» којим се супротстављао рушењу капеле на Ловћену, веће Окружног суда у Београду (саставу: Ђорђе Катић, судија, Никола Здравковић и Душан Вукотић, судије поротници) је 17. јула 1972. професора Михаила Ђурића осудило на казну строгог затвора у трајању од две године. Професор Ђурић је проглашен кривим јер је, како је образложено у пресуди, „у циљу непријатељског деловања против нашег друштвеног и државног уређења подстицао и позивао на разбијање братства и јединства народа Југославије, приказујући при томе злонамерно и неистинито друштвено-политичке прилике“.

Под насловом „Смишљене смутње“ излагање је објављено у часопису Анали Правног факултета у Београду (3/1971. стр. 230/233). Заправо, цела дискусија објављена је у факултетском часопису Анали Правног факултета у Београду, како би савезни представници добили што више материјала за коначну израду уставних амандмана. Часопис Анали је међутим судски забрањен – Окружни јавни тужилац у Београду донео решење о привременој забрани растурања часописа ,,због написа којима се износе алармантна тврђења, а којима се изазива узнемирење грађана — чиме је повређен члан 52. став 1. тачка 2. Закона о штампи и другим видовима информисања‘‘. У питању су били, поред Ђурићевог излагања, прилози Косте Чавошког ,,Уставност и право вета‘‘, Стевана Ђорђевића ,,О избору председника републике по амандману XXXVII‘‘ и Андрије Гамса ,,Концепција амандмана: историјски промашај — научна збрка‘‘. По предлогу Окружног јавног тужилаштва у Беогрду од 17. маја 1971. године, којим је тражено да се оснажи привремено реШење о забрани часописа Анали Правног факултета у Београду бр. 3 од 1971. године, Окружни суд у Беогрду на дан 20. маја 1971. године донео је реШење којим одбија предлог Окружног јавног тужилаШтва у Београду да се оснажи његово реШење од 17. маја 1971. г. о привременој забрани наведеног броја Анала. Међутим, Врховни суд Србије преиначио је решење Окружног суда у Београду од 20. маја 1971. и забранио растурање Анала Правног факултата у Београду бр. 3/мај-јун 1971, с тим да се „сви примерци забрањеног часописа одузимају… и имају се уништити путем индустријске прераде“. Због објављивања Ђурићевог излагања забрањен је и лист Студент (10-71).

Одлуком Врховног суда Србије од 4. јануара 1973. затворска казна професору Ђурићу је смањена са две године на девет месеци, колико је професор и провео у пожаревачкој Забели.

Против судског процеса су протестовале многобројне јавне личности из земље и света, међу којима су били: Дејан Медаковић, Живорад Стојковић, Лазар Трифуновић, Гајо Петровић, Руди Супек, Војин Милић, Радмила Шајковић, Цветко Костић, Милан Дамњановић, Јелена Берберовић, Касим Прокић, немачки филозоф Ернст Блох…

Непосредно после изрицања пресуде, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) потписало је крајем јануара 1973. године молбу за помиловање професора Ђурића. Петоро потписника петиције за помиловање професора Ђурића је партијски кажњено (др Андрија Гамс, др Стеван Врачар и тада асистент Данило Баста, искључени су из Савеза комуниста, а доцент Бранислава Јојић и др Ружица Гузина кажњене су опоменом).

Због случаја професора Ђурића неколико наставника одстрањено је са Правног факултета. Андрија Гамс је превремено пензионисан, као и Ружица Гузина, а Војислав Коштуница је морао да напусти Факултет и пређе у Институт друШтвених наука. Убрзо после тога, на конкурсу за поновни избор Коста ЧавоШки није изабран због моралнополитичке неподобности, а Александар Стојановић није изабран због наводне „стручне неподобности“. Бранислава Јојић је своју универзитетску каријеру наставила у Мостару, а потом у Крагујевцу.

Како је већ речено, Правни факултет је тада напустио и чувени професор Андрија Гамс, који је такође оценио тадашње уставне амандмане као разбијање Југославије, уз напомену да „одбацивање идеје југословенства представља једну чињеницу која евентуално може да се претвори у врло трагичну историјску ситуацију“. Позивајући се на европске интегративне процесе, он истиче да је „кроз формулу југословенства требало да по етничком пореклу и саставу слични народи и народносне групе остваре нормалну историјску тенденцију ка привредној и културној интеграцији и међусобној асимилацији у једну виШу целину….међутим, извесно је да се у Хрватској створила једна јака политичка групација која је почела да спроводи једну одређену стратегију и тактику за остваривање једне замисли која је званично била означена као остварење равноправности, као стварање пуне равноправности југословенских народа и тенденција да се хрватски народ ослободи извесних ’хегемонистичких’ и ’централистичких’ притисака“ .

У чланку „Осуда и изгон Михаила Ђурића“, професор Правног факултета др Јовица Тркуља пише: „Када се одржавало суђење професору Ђурићу, обрачун са спрским политичарима Марком Никезићем, Латинком Перовић и њиховим сарадницима увелико је почео, па је Ђурићево суђење требало да покаже да национализма има и у Србији, а не само у Хрватској. Познато је да је Тито водио рачуна о паритету и да је стално балансирао између међусобно супротстављених нација у заједничкој држави СФРЈ. Дакле, поред ригидне неправне (партијске) државе и бирократског, ауторитарног режима, који су санкционисали деликт миШљења, Михаило Ђурић је био жртва и Титовог обрачуна са хрватским и српским руководством током 1971. и 1972. године…“ Наставно-научно веће Правног факултета у Београду је одлуком од 16. октобра 1989. године вратило професора др Михаила Ђурића у наставу, као и јоШ неколико других професора и асистената Правног факултета који су заједно с њим одстрањени из наставе. Михаило Ђурић је враћен на Правни факултет 1990. године, а Коста ЧавоШки и Александар Стојановић 1991. године. Међутим, Војислав КоШтуница је одбио да се врати. Стеван Врачар и Данило Баста, који нису одстрањени са Факултета већ само из наставе, враћени су у наставу раније, почетком осамдесетих година. Будући да је предмет Историја политичких теорија у међувремену био укинут, Михаило Ђурић је у току Школске 1991/92. године одржао курс на последипломским студијама о европском духу, а потом је пензионисан.

На захтев који су поднели проф. др Јовица Тркуља, проф. др Данило Баста и Јова Цвјетковић из Београда Михаило Ђурић је судски рехабилитован 4. јануара 2010. одлуком Окружног суда у Београду , састављеном од судија: Марине Говедарице, председника већа, Наталије Бобот и Јелене Богдановић-Ружић.

У образложењу пресуде о рехабилитацији Окружни суд у Београду закључио је да је Михаилу Ђурићу суђено искључиво за изражено миШљење. Веће закључује да је Ђурићу суђено из политичких и идеолоШких разлога и да су његовом осудом били су прекрШени не само актуелни устав СФРЈ већ и Универзална декларација о људским правима коју је 1948. усвојила Генерална скупШтина Уједињених нација (чији је Југолавија била један од оснивача). „МиШљење и став професора Ђурића разликовали су се од политичког става тадаШњег државног и партијског руководства, а у то време свако другачије миШљење било је јеретичко, проглаШавано непријатељским, а лица која су их изражавала хапШена су и осуђивана…“ РеШење о судској рехабилитацији Михаила Ђурића стигло је у време када је Службени гласник, у сарадњи са Правним факултетом у Београду, управо објавио његове Сабране списе у дванаест књига, капитално издање које обухвата готово читав импозантни опус професора Ђурића…

Парадигма с трагичним последицама

Својим јавним наступима и ангажманом Михаило Ђурић је, као мало ко у Србији, афирмисао етос аутономног критичког интелектуалца: 1) одбио је да националистичким страстима и имбецилним политичким одлукама прибави морални ауторитет; 2) није постао промотер мржње и рата; 3) није ни по коју цену пристао да пљује по властитом народу; 4) смогао је снаге да по цену репресије, изгона, затвора, маргинализације, понижења и сиромаштва – сачува своју аутономну критичку позицију, те да се часно, одговорно и професионално бави својом професијом; 5) успевао је да одржи и афирмише етос јавног делања утемељеног на јединству мишљења – говора – делања, на прожимању животног и мисаоног опредељења; 6) настојао је да понуди компетентне стручне одговоре на судбоносна питања и изазове времена. Због оваквог аутономног и критичког јавног деловања, Ђурићева сјајна универзитетска и научна каријера сурово је прекинута почетком седамдесетих година, када је због своје доследне борбе за истину, правду и владавину права, због чврсте вере у слободу мишљења, говора и интелектуалног стваралаштва – осуђен на робију.

Човек који је у храбрости за истину видео највиши израз људског достојанства, професор који је своје студенте учио да је љубав према истини и правди највећа страст људског ума, те да је присуство аутономног критичког интелектуалца у модерном полису кључ демократије – нашао се у злогласном затвору у Пожаревцу.

Са Ђурићевим одласком у тамницу, утамничени су видици и путеви ка модерној и демократској Србији, ускраћена јој је могућност укључивања у заједницу просвећених народа. Отпочело је гушење интелектуалне и друштвене свести, претварање грађана у поданике. Упркос чињеници да је својим говором пророчански указао на погубне последице уставних промена, које су каснија збивања потврдила, проф. Ђурић је казну од девет месеци строгог затвора издржао у целости.

Осуда и изгон Михаила Ђурића због преступа мишљења задирали су у саму срж моралне савести и духовног здравља нашег друштва. Они су потврда безумља охолих властодржаца и њихових ратничких похода на институције културе. Истовремено, то је био и знак беса, несигурности, болести и слепила тога поретка који је таквим понашањем себи самом одредио моралну осуду пред историјом.

Са данашње дистанце „случај професора Ђурића“ се приказује као парадигма са трагичним последицама како за даљи развој науке и филозофије, тако и за духовно здравље и интелектулани рад у целини Србије крајем XX века. Обистиниле су се Ђурићеве речи које је упутио својим судијама: „Ово суђење није само моја ствар и не тиче се само мене лично. Његово покретање и одржавање имају много шири друштвени значај. Утолико, пресуда коју ће овај суд донети неће погодити само мене. Она ће одлучити о судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања, па ће, према томе, та пресуда утицати и на животне изгледе мојих ђака код којих сам толико година настојао да пробудим љубав према истини као највећој страсти ума или, Што је једно те исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера“.

Осуда и изгон професора Михаила Ђурића и других професора Правног факултета у Београду седамдесетих година XX века представљају беочуг у дугом ланцу сличних, како прошлих, тако и будућих драма-трагедија интелектуалаца на овим просторима. Ту се, заправо, сусрећемо са великом хипотеком српске традиције коју ће аутономни критички интелектуалци још дуго носити као крст на својим леђима.

Реч је о остракизму интелектуалца у Србији – неповерењу и најгорем могућем односу према најумнијим људима. Својим делом и јавним делањем професор Ђурић је пресудно утицао на формирање и академски пут низа нараштаја. Ослобађајући их једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, лоших ауторитета и погрешних алтернатива, учинио је све да његово дело њима и долазећим генерацијама светли као путоказ.

(Реч др Јовице Тркуље, редовног професора Правног факултета Универзитета у Београду, изговорена на промоцији Сабраних списа Михаила Ђурића на Коларчевом народном универзитету у Београду, 23. марта 2010. године.)
Извор: ВРЕМЕ

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *