Стари занати – Мутавџија

Поделите:

Породице на селу су се звале кућа или фамилија и свака кућа је имала старешину који је углавном био најстарији и најодговорнији и он је бринуо о напретку домаћинства и одређивао ко ће од укућана шта радити.

У тим селима није било никаквих продавница.

Становници села су сами производили храну, одећу и покућство.

Радили су вредно и сложно и ништа нису бацали.

Овце су водили на испашу, музли их, шишали, клали.

Млеко се пило или се од њега правио сир.

Вуна се прала и прела па су од ње плели или ткали одећу.

Месо се јело углавном за празнике, а и кожа се користила.

У оним кршевитим пределима где није било пуно пашњака чувале су се углавном козе које су много скромније у избору хране, а и од њих се користило и млеко и месо и кожа (за израду горњих делова опанака) али и длака.

Козе (балканска раса које више скоро да нема) су се углавном шишале (стригале) у јуну месецу, а мутавџије су вуну коју су откупили од сељака разврставали по бојама, намакали, прели и ткали на разбоју.

У нашем народу су се, као што рекох, од ове тканине израђивале углавном торбе и сваки крај је имао своју комбинацију боја по којој су се распознавали.

Правили су се од ове тканине и покривачи за стоку, џакови за пшеницу, бисаге у које је стављано семе после сетве.

У торбама козиљавкама се носио и славски колач у цркву, а у народу постоји прича да је и глава Кнеза Лазара однета у оваквој торби.

Овај занат је практично нестао после Другог светског рата, када је донета административна забрана која се односила на гајење коза.

Козе помињем због кострети.

Шта је кострет?

Кострет је груба и оштра козја длака од које се добија такође груба и оштра тканина која није била погодна за израду одеће али су од ове тканине у прошлости шивене и кошуље.

Кошуља од кострети и духовност

Познато је да је Томас Мор носио такву кошуљу већи део свог живота и тако остајао будан и до 20 сати дневно.

Ова кошуља се носила уз тело, тако да је надраживала кожу и стварала велику непријатност, а сврха њеног ношења је била самокажњавање.

Ношење кошуље и доњег веша од кострети требало је да сузбије грешне жеље тела и подстакне духовно орјентисан живот па су ову одећу носили и монаси многих религија.

Данас више нема мутавџија јер нема ни потребе за њиховим производима, а нема ни толико коза ни оних који би шишали те козе.

Већ је заборављено и шта значе поједини изрази везани за овај занат (ћеркез, амиш, сиџимка, тарак, зербалица).

Остале су само старе слике и презиме Мутавџић наслеђено од неког претка који се бавио овим занатом.

 

извор: Стара Србија

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *