Григорије Божовић: Бајо Пивљанин

Поделите:

Бајо је трчао свуда где је његова помоћ била потребна, имао је безброј сукоба и борби, штитио Пивски манастир и свакога Србина где је могао стићи. Највећи му је подвиг дочек Шенђера везира Ћуприловића на Вртијељци изнад Цетиња

Пива, 11. јулија

Оставио сам врло отмену лонџу у хладовини крај куле војводине и попео се на горњи под. Седим и прелиставам своје белешке, купљене на путу. И двоумим о чему би пре писао. Пуна ми бележница, пуне очи, пуна глава слика и утисака. Наврело све то, навалило као осице, не може човек да се одбрани.

Неодољиву жељу да се све рекне, брзо и очас, тачно и лепо, да се једним обухватом наслика лице Пиве, изређају сви њени јади од беспућа и забачености – перо нема могућности да тако тренутно послуша.

А осим тога новинарска заповед да се пази на меру, на оно најглавније и најкрупније, на оно што читача после сита ручка може да нагна да прочита.

Међутим, за један овако планински крај, овако епску средину, где се од Косова ствари помињу као да су јуче биле, где још живи Пивљанин Бајо, а као да се разлеже оштра заповед војводе Сочице и његова пословична заклетва „Исуса ми“ – ту мало помаже суха и кратка, збијена и толико једра данашња реченица. Грађена не увек умелим стезањем, она сакаћена у трку и одвојена од жива извора, где се без муке кује израз а реч као од шале меће тачно на своје место.

Како су сретне гусле колико је моћан њихов описивач…

Пивљани са Пивске планине  (Фото Википедија)

Но при овој мисли ја се срамежљиво тржем. Окрећем лист по лист своје бележнице и бежим од записаних стихова крилатица, прича и згода. Бежим. Затварам очи од лепих слика, од уписаних обличја. Од трезвених казивања која непрекидно звуче као да нека невидовна сила удара све то на тајанствене сребрене жице на неком најмоћнијем и најузвишенијем свирачком оруђу, јачем и сложенијем од свакога из свих филхармонија.

Склањам се бојажљиво рајетински. Да не загудим, да не запевам.

Заустављам се на једној страници где су статистичке бројке. Општинске и моје, не толико тврде ни једне ни друге. Узимљем писаљку и збрајам козе и овце пивске, говеда и коње, „квинтале“ (како се овде каже) сена и јечма, масла и скорупа, рала ораница и косе ливада, села без воде и планина где би гору ваљало сећи и пуштати низ Пиву и Тару. Да не загудим, јер и ја грешан, овако под старост, видим да гусле мало ко слуша, да су већ одурне и да се од њих слабо, богме, живи. Осим тога, сетих се и скорашњих порука мојих добрих пријатеља из Никшића: да им се више о Црној Гори не пева уз гусле…

Шта ћу, на несојном прагу човек треба да се повије и да слуша. И да се покори времену и његовим тражењима. Јача је оно од пустих прегажених ваљком старих хтења и слабости сељачких и гусларских. Хоћу да пишем о овцама, о млекарству, о пропалим покушајима, о том како су млекарски апостоли око Дурмитора успели само да добро продаду сувремене справе са Запада за справљање сира и преснога масла.

Али на моју недаћу, отмена домаћица са својим драгим гостима из Београда, испод мојега прозора посадила на столац некога Божа Мићаловића, па он развукао и клеше ову како болесни у Тополи Ђорђе шаље на мегдан Мутапа, Мутапа из Табана у Пиви.

„Е, нећеш Божо, вјера им је божја, не превласти: пишем ја о млекарству!“

Но Божо сврши па узе „Бој на Безују“ и војводу Сочицу.

„Нећеш, Божо, не: писаћу о мечјој лески у Пирном Долу…“

По малом одмору дође на ред Пециреп Лазар са Голије.

„Не, Божо, не: писаћу само о садашњој суши и страху пред зиму и за људство и за стоку!“

Али врашки Божо не зна за моје муке и за моја испаштања но подухвати Пивљанина Баја.

„Е, ти победи Божо, као да кабинетски знаш како је опет-опет та твоја работа велика лепота Пиве и једна жива вредност.“

Не љутите се, стога хоћу да загудим… И ја о Пивљанину Бају.

Орах, копах – не дадоше Турци

Чувах овце – изједоше вуци

Узех пушку, одох у хајдуке.

Гласити јунак је историјска личност. Ја сам о њему давно читао и у сећању ми је остало толико да сам се на то писање љутио, јер сам упорно мислио да је он друкчије изгледао. Млечићи и Дубровчани нису свакад на истини. Ни данашњи судови не могу да остају без поправака јер је у природи људи да уско гледају и вазда са својих становишта потребе и добитка. А колико су тек онда људи били у тегоби да о човеку проговоре стварно и тешко. Зато ми је била жеља да у Пиви из причања извучем његово обличје, онако како је ту урезано.

Рођен је Бајо Пивљанин у селу Рудиницама, изнад манастира у Пивској Жупи на данашњем путу за Никшић. Око половине седамнаестог столећа. За се да је од Руђа, али се на зна ни за његово презиме, ни уже братство, ни потомство. Јер је у предању остало да се није женио. Но ово не значи да му Рудничани нису рођаци. Остаци његове куће и колибе у селу, места Бајово Поље и Бајове Торине, сведоче да је он био из боље куће, имућне и виђене, да је по целом свој делању више бунтовник него хајдук.

Повод његову одметању песмом је казан, премда неодређено. То су биле наше најтеже године. Владика испод Орлова крша био је једина још преостала снага, па и он „сирак тужни без иђе икога“. Катунској нахији био је доста везирски Скадар, те да се и не обазре на друге. А силници свугда. Једна нагонски отворена душа могла је осетити и дубљу потребу да отиде гори у хајдуке, а не само због личних незгода.

Само је јасно да је његово дело светло, да тим путем није пошао да граби и отимље но да бије Турчина и да свети све што је осталу у „српству и крсту“.

На ова тврђења упућују све песме о њему, свеколико живо предање о светлој његовој личности као и мишљење владике Рада, који је о својим књижевним љубимцима вазда јако разбирао. Осим тога његови узмаси и његове борбе.

Бајо Пивљанин убија Турчина (Аксентије Мародић) Фото Википедија

Није се он потрудио на Невесиње да убије бега Љубовића пљачке ради но да смакне рајиног насилника. Није он до Пљеваља допирао да јагми овце од Турака за Рисан, но да и тамо осоколи и освети рају.

Сунце јарко, на високо ли си,

Стрико Бајо, на далеко ли си!

Оваку су узвикивали Бају, не само његова уграбљена синовица но и многе друге робиње и села. Према томе Бајо Пивљанин није био то што змај наших хајдука Вук Лопушнина, него свесни бунтовник, национални револуционар, човек који је за виши смер напустио своје огњиште.

Несумњиво потврдна личност, паметна и сталожена снага, уређивач и мудар четовођа, политичар. Ваљало је много опрезности док се изађе на глас. А после тога простак нити би умео потражити Млечиће, нити би ови њега пронашли, нити би умео с лукавом Латинијом обичан хајдук разговарати ни начинити уговор да лети хајдукује а зиму код њих зимује. Једна политика је то била.

Његов покрет не би имао користи ако би га Турци, завејаног сметовима, ухватили и набили на колац. Опет према Млечићима је задржао став уговорне странке. Није постао ни њихов поданик, ни обични гранични најамник, но задржао пуну слободу делања, уверивши их да ће им такав његов рад бити од користи. Добио је од њих плату, подигли су му кулу у Дражину Врту крај Пераста која и сад постоји.

Одатле му је било згодно да жари по Турској. Од Рисна, преко Кривошија, Грахова, Бањана, Голије, Пиве, Дурмитора до Пљеваља и Новог Пазара, биле су непрекидне шуме и непрекидни појас српски. Из дурмиторског чвора био му згодан пролаз на Никшић, Гацко и Пљевља.

Бајо је имао и једну ширину. Његова десна рука био му је барјактар Лимо Католик из Боке, столачки трговац негдашњи, гроб којега је данас на Јаворку, необично дуг.

Бајо је трчао свуда где је његова помоћ била потребна, имао је безброј сукоба и борби, штитио Пивски манастир и свакога Србина где је могао стићи.

Највећи му је подвиг дочек Шенђера везира Ћуприловића на Вртијељци изнад Цетиња, где је и славно погинуо са свима својим друговима и сахрањен код цркве изнад града. Предање каже да га је тада позвао владика Данило и предао му власт на Црном Гором, задржавши за себе само владичанство. Према том казивању Бајо је владао свега петнаест дана.

Било како му драго, тек Бајо је подигао глас својој Пиви и оставио дубљи траг у историји но што би то могао урадити какав било хајдук.

Владика Раде има право кад каже:

Соко Бајо са триста змајевах

Мријет неће док свијета траје:

Наврх раве горе Вртијељке

Дочекаше Шенђера везира,

И клаше се летњи дан до подне,

Витезови Срби вртијељски,

Луча ће се вазда призирати

На гробове наше освештане!

А био је Бајо Пивљанин, како га успомена памти, средњега раста, широких плећа, снажан, лаконог, широкога чела, дугих бркова, риђ и по особинама онакав какав одиста „не умире докле сунца траје…“

Политика, 8. август 1931. године

Поделите:
1 reply
  1. sofija
    sofija says:

    Kada procitam ovako lep tekst, progovori ona kap crnogorske krvi, koju nasi vecina nas Srba. Podsetim se da sam junacko koleno i da se u stvari ne plasim nicega. Pitam se da li za ljubav jedinstvene gradjanske Crne Gore i postovanja prema svim gradjanima i njihovim religijama i njihovom poreklu, bas moramo da zaboravimo Srbe Crnogorce i njihove junake? Kada se podigne panteon slavnih Srba u Beogradu, bice u njemu mesta i za Baju, a necemo zaboraviti ni slavne junake drugih naroda, koje je srpski pesnik opevao, kao na primer Musu Kesedziju. Da bismo postovali istoriju i identitet nasih sugradjana drugih religija ne moramo da zaboravimo ko smo, a mi smo Bajini potomci i to ne po tome sto je on bio u ratu sa Turcima nego po tome sto je ratovao za slobodu ponizenog i vekovima zlostavljanog srpskog naroda, imao je visoka moralna nacela i borio bi se za slobodu drugih ponizenih ljudi.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *