Нападали су га да је издао Србију, а он је говорио: „Где год ударите у мене, славину, свугде ће потећи роман“

Поделите:

Био је велики чувар српске прошлости и традиције, српске Сентандреје, али и поред тога, сматрали су га отпадником и издајником – заговарао је толеранцију између Срба и Мађара
На данашњи дан 5. јула 1889. умро је српски писац Јаков Игњатовић, зачетник реализма у српској књижевности.
Рођен је 1824. год. у Сентандреји, код Будимпеште. Сантандреја је место које су населили Срби бежећи из домовине због турске власти.

После завршеног Правног факултета, радио је у родној Сентандреји као адвокат, а у току револуције 1848. био је посланик Мајске скупштине у Сремским Карловцима и члан Главног одбора Војводине.

Написао је девет романа, 17 приповедака, књигу мемоара и велики број публицистичких и политичких чланака.

Живео је у Пешти и био посланик у угарском сабору, познат као велики говорник против Аустрије “као државног чудовишта”. Био је велики чувар српске прошлости и традиције, српске Сентандреје, али и поред тога, сматрали су га отпадником и издајником – заговарао је толеранцију између Срба и Мађара. У Мађарској је видео своју другу домовину.
Јаков Игњатовић је писао приповетке и романе. Имао је врло буран и динамичан живот,али и талента да лако пише,што је условило и велики број дела.

Говорио је: “Где год ударите у мене, славину, свугде ће потећи роман”.

У најпознатија његова остварења убрајају се прозе: Милан Наранџић, Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и Петница. У романима је описивао живот војвођанских Срба и успео да предочи панораму епохе, сјајно запажајући унутрашње супротности у друштву.

У његовим романима присутне су су две оријентације које су одређивале тематику његових дела, окренутост према епској српској прошлисти, испуњенот националним заносом и заинтересованост за савремане друштвене проблеме.

Јаков Игњатовић није био стваралац велики имагинације, него писац добрих опсервација (запажања) и великог искуства које је уносио у своју прозу.

– У делу сам цртао слике и карактере онакви какви се ти у животу показију, реалистички, како јесу а не како би се хтело – говорио је о свом књижевном поступку.

Његово најбоље реалистичко и најпотпуније и композицијски најсређеније дело је “Вечити младожења”.

Телеграф.рс

Поделите:
1 reply
  1. Перагеније
    Перагеније says:

    Сентандреја НИЈЕ маџарског духа. Отиђите тамо, па и до бисте Јаковљеве, нећете се покајати. Још уживам у сликама, направљеним 1989.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *