Антисемитизам из бунара жеља

Поделите:

Да ли Европљани још увек мрзе Јевреје? Да, тврди се у једноипосатном документарном филму „Изабрани и одбачени“, који су француско-немачки телевизијски канал „Арте“ и WDR из Келна наручили од независног ауторског тима, финансирали и на крају одбили да емитују. Тезе из документарца делују тако шокантно да његови критичари нису имали избора него да га прогласе – дилетантски направљеним.

Јоахим Шредер и Софи Хафнер, ауторски тим из мале минхенске продуцентске компаније „Preview Production“, испоручио је готови продукт крајем прошле године, филм под пуним називом „Аuserwählt und ausgegrenzt. Der Hass auf Juden in Europa“.

Након што су га погледала руководства немачких јавних сервиса и једног француског одлучила су се за ћутњу, која је, као што је опште познато, предуслов сваког скандала у настајању.

Ћутање је прекинуто претпрошле среде, након што је Јозеф Шустер, председник Централног савета немачких Јевреја, јавно оптужио WDR, ЗДФ и Арте за цензуру.

Дан касније, Шустеру је одговорио Алан Диберђе, директор програма телевизије Арте: Није цензура, него су аутори документарца промашили тему. Њима је наручен филм о антисемитизму у Европи, а они су половину минутаже попунили антисемитизмом са Блиског истока.

Прошлог понедељка, немачки Билд је на свом сајту пробио блокаду јавних телевизија и на 24 сата објавио спорни документарац. По истеку тог рока, филм се преселио на Јутјуб.

Ајсберг, Голдберг, Росенберг…

Филм почиње гласом из офа: „Вама је сигурно познато да су Јевреји криви за сву несрећу овог света. Чак и за пропаст Титаника. Неко ће рећи, чекајте, па зар за Титаник није крив ‘ајсберг’ (eisberg = ледена санта)? Ајсберг, Голдберг, Росенберг – каква је разлика?“

Абасов говор пред посланицима Европског парламента

Абасов говор пред посланицима Европског парламента

Следи архивски снимак од 23. јуна прошле године, када Махмуд Абас (Фатах), председник Палестинске аутономне области, држи говор пред посланицима Европског парламента. Рабини су молили израелску владу да отрује изворе питке воде из којих се снабдевају палестинске области, каже Абас и закључује: „То је позив на масовно убиство.“

На снимку се види како Абас добија овације од посланика и чланова Европске комисије. Могеринијева и Шулц одушевљено аплаудирају. Шулц ће након тога објавити твит да је Абасов говор за њега био „инспиративан“.

После таквог увода, прелази се на властити материјал сниман у Немачкој, Француској, Израелу и областима под палестинским управом (Газа и Западна обала).

Кроз сталну промену перспективе, локације и саговорника, аутори покушавају да прикупе критичну масу доказа која би им допустила да у тезама опишу природу новог европског антисемитизма.

Прво: Европски антисемитизам није нестао, само је, посрамљен Холокаустом, постао опрезнији у јавним изјавама. Због тога његови носиоци радо прихватају помоћ која им стиже од муслиманских усељеника друге, треће и четврте генерације, као и сасвим свежих један и по до два милиона имиграната са Блиског истока и Хиндукуша.

Друго: Европска традиционална десница више није циљна група импортованог муслиманског антисемитизма. Модерне странке нацистичке и фашистичке оријентације су у Европи мале, ретке и неутицајне, чак и тамо где су толерисане. Због тога исламски антисемитизам улази у асоцијацију са снагама европске левице и Зелених – те странке су постале центри из којих зрачи стари европски антисемитизам у новој форми.

Треће под а: Абасова управа Палестинске аутономне области//Државе Палестине је коруптна интересна група која касира међународну помоћ, али ником не подноси рачуне. На пример: Само 2014. године је ЕУ уплатила 307 милиона евра (највише Немачка); плус сама Немачка посебно 143 милиона; плус САД 440 милиона.

Треће под б: О избеглицама читавог света брине се УНХЦР. Постоји само један изузетак широм света – палестинске избеглице. За њих је задужена посебна, само за ту циљну групу створена организација UNRWA. UNRWA нема надзорни одбор, не прави годишњи биланс трошкова, нити је УН приморавају на транспарентност. Аутори филма су у Гази разговарали са шефом за медије UNRWA који у камеру каже да не зна куда одлазе паре. Али ће питати.

Организација UNRWA

Организација UNRWA

Четврто: Бројне невладине организације које спроводе директну антиизраелску кампању сваке године од ЕУ, УН, европских влада и цркава добијају у суми 100 милиона евра дотација. Те групе користе антиционизам као изговор за антисемитизам. Поименице се спомињу немачки „Хлеб за свет“ и културна платформа БДС (Бојкот, деинвестиција и санкције), где познати уметници позивају на бојкот Израела или бацање израелских производа – које су, успут речено, често произвели палестински запосленици израелских фирми. На архивском снимку се види Роџер Вотерс из „Пинк Флојда“ како позива на културне санкције. Стоп, Израел!

Пето: Филм се завршава дугом секвенцом из Сарсела, градића на северној периферији Париза, у којој се обрађују догађаји из 13. јула 2014. године, када су муслимански усељеници млатили ученике јеврејске школе и сатима држали синагогу под опсадом. Полиција је постала активна тек када су посетиоци синагоге наоружани столицама кренули у пробој. „Грађанска штампа је сутрадан писала да су Јевреји провоцирали. Јевреје који се бране нико у Европи не види радо“, закључују аутори.

Епилог: Ученици из Сарсела, од којих су неки 2014. завршили у болници, кажу Шредеру и Хафнеровој како „једва чекају да заврше школу и одселе се за Израел“.

Лош филм или лоша стварност?

У међувремену, аутори су филм послали на експертизу шесторици реномираних академика чија су специјалност Холокауст и антисемитизам, између осталог историчару Михаелу Волфсону и политикологу Гецу Алију.

Сви они потврђују да документарац осветљава нову форму једног старог феномена.

„Ради се о до сада најбољем, најинтелектуалнијем, историјски најдубљем, нажалост високо актуелном и истинитом медијском сведочанству о тој теми“, каже Волфсон.

На притисак академске заједнице, Арте је прошлог уторка издао још једно саопштење за јавност, у смислу, да су они згранути потезом Билда да објави спорни филм, али „можда је то и добро, јер сада свако може о томе да има властито мишљење“.

Са своје стране, Арте и даље одустаје од емитовања, јер не жели да филму даје „додатну легитимацију“.

Укратко, наручиоци су хтели нешто мало и домаће, а добили су велико и светско. Хтели су да разоткрију мали деформисани антисемитизам који чучи у културним генима хришћанских друштава, а уместо тога добили велики вирулентни антисемитизам који у Европу масовно увозе исламски мигранти.

Медијске реакције се деле на три групе: На оне који тврде да је то „лош филм“ (Пресе), оне који само ређају чињенице (на пример Билд) и они који то отворено називају цензуром (Ноје цирхер цајтунг).

„Много буке око једног, у суштини лошег филма“, сматра главни аустријски лист Пресе. А „лош“ у том смислу нема везе са тиме да је филм технички нечист – камера се често води „из руке“, а главе и носеви техничког особља упадају у кадар – већ да је „сугестиван, саркастичан и без поштовања за сензибилитет теме“.

Давидова звезда –  симбол јудаизма (архивска фотографија)

Давидова звезда – симбол јудаизма

Аутори филма, жале се критичари, „сугестивно“ спајају прошлост и садашњост. Али да ли је за то крив филм или реална ситуација?

Почетак погрома над Јеврејима у средњем веку означава 1348. година, када је у Европи избила прва епидемија куге, која је однела трећину тадашњег становништва. Следећа је срезала демографију на пола. Кривци су тада тражени и нађени у Јеврејима који су „отровали бунаре и изворе“.

Кад дакле Могеринијева и Шулц на ногама аплаудирају Абасу који каже да им „Јевреји трују воду“, да ли је то понашање домаћина који се из пристојности прави да није разумео шта је гост рекао или културолошка саморазумљивост Европљана да су Јевреји и иначе склони „тровању воде“?

Епизода из Европског парламента се још може доживети и симболички, значи погрешно, с обзиром на то да симболи располажу превртљивим и непоузданим етимологијама.

Свесни да то није довољно, аутори филма пуштају Анете Грот да говори, посланицу Левице у немачком Бундестагу, која сасвим озбиљно у камеру каже да Израел трује изворе воде у палестинским областима, да се ти отрови спирају у Средоземно море, те да то „није добро ни за кога“.

Да, у филму има и сарказма. Кад се, на пример, каже да је после првог арапско-израелског рата (мај 1948. године – јануар 1949. године) било 700.000 палестинских избеглица, а данас седам милиона, пратећи коментар је да су Палестинци „једини народ код ког се избеглички статус наслеђује као комад породичног блага“.

Најновији развој догађаја: немачки АРД је данас донео одлуку да се филм покаже на програму у среду, 21. јуна у 22.15. Фолкер Херес, програмски директор АРД-а (главни немачки канал), изјавио је да је било доста дискусије о филму који нико није видео, осим на правно нерегуларан начин. Херес понавља изјаве да је филм „лоше направљен, али да свако има право да о томе изгради властито мишљење“. То, међутим, неће бити тако једноставно, јер он неће бити показан без коментара – на крају следи дискусија у студију. Ко су гости, још није познато.

Купи ми, купи, розe Фиреров кофер…

Тешко је рећи шта је то тако узбудило германске духове. Шредер и Хафнерова нису рекли ништа ново, осим што су ствари „сугестивно“ поређали.

Историјска је чињеница да је јерусалимски муфтија Ел Хусеини у рату 1939–1945. стајао на страни нациста, али то је било политичко, не идеолошки савезништво. Исто су радили и Ирци, по принципу непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ.

Свеједно, кад у ноћној вожњи кроз Газу, камера Шредеровог тима ухвати блештећу рекламу трговине „Хитлер 2“, иза чије стаклене фасаде у два нивоа седе послагани путни кофери у пастелним бојама, гледалац је конфронтиран са егзистенцијом тврдокорних историјских атавизама.

Филм „Изабрани и одбачени“ идејно следи дела као што су „Хитлерови добровољни извршитељи“ Данијела Јонаха Голдхагена (1996) или „Обичини људи“ Кристофера Браунинга (1992). Обојица су тврдила да је мржња увек ту, само је питање да ли је политички систем охрабрује или, напротив, цивилизује.

Како сад ствари стоје, европске либералне елите би радије купиле Фиреров кофер, него што би признале да су се залетеле са подршком Абасу. Или са пуштањем Харадинаја из затвора. Или са стварањем Косова и БиХ. Или са руским санкцијама. Или са аплаудирањем тзв. Арапском пролећу.

Свакако, легитимни излаз би за њих био да незгодне теме тог степена изгурају на маргину јавног дискурса, управо оно што је Арте сада направио. Али онда би изгубиле право да се назову либералним елитама.

Закључак: потребан нам је привид жестоке друштвене критике. Треба критиковати, али фино, мало, контролисано, а не тако грубо, где су паре!

Весна Кнежевић

РТС

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *