Биљана Србљановић: Милена Богавац – Шизофрени захтјеви мушкарце доводе у незавидну позицију

Поделите:

Да ли ће­те са­да да ми лу­пи­те ша­мар?”, у ша­ли ме је упи­та­ла ре­ди­тељ­ка Ми­ле­на Бо­га­вац, аутор­ка тек­ста по­зо­ри­шне пред­ста­ве „Цр­ве­на: са­мо­у­би­ство на­ци­је”, на­кон што сам од­гле­да­ла овај драм­ски ко­мад на сце­ни Би­теф те­а­тра.

Јер, ја сам аутор тек­ста „У Бе­о­гра­ду ско­ро по­ло­ви­на три­де­се­тог­ди­шња­ки­ња не­ма де­те” ко­ји је про­шлего­ди­не иза­звао ве­ли­ку бу­ку и бес фе­ми­ни­стич­ког по­кре­та и чи­ји ве­ли­ки из­во­ди чи­не са­став­ни део пред­ста­ве ко­ју пот­пи­су­ју Ми­ле­на Бо­га­вац и ре­ди­тељ Вој­кан Ар­сић. Текст у „По­ли­ти­ци”, у ко­ме се из­но­се пу­ки ста­ти­стич­ки по­да­ци, из­ве­де­ни из по­след­њег по­пи­са ста­нов­ни­штва, го­во­ри о то­ме да сва­ка дру­га же­на на пра­гу три­де­се­тих го­ди­на у Бе­о­гра­ду не­ма де­те, иза­звао је ве­ли­ку уз­бу­ну у фе­ми­ни­стич­ком по­кре­ту. Драм­ска спи­са­те­љи­ца Би­ља­на Ср­бља­но­вић ме­ђу пр­ви­ма ме је оп­ту­жи­ла за ми­зо­ги­ни­ју и фа­ши­зам, јер сам се усу­ди­ла да чи­та­о­ци­ма „По­ли­ти­ке” пре­зен­ту­јем ста­ти­стич­ке по­дат­ке ко­ји го­во­ре да ви­со­ко­о­бра­зо­ва­не же­не има­ју у про­се­ку 1,37 де­це, а же­не са основ­ним обра­зо­ва­њем – ви­ше од дво­је де­це. Про­те­сту­ју­ћи због то­га што је „По­ли­ти­ка” пре­не­ла ре­зул­та­те по­пи­са ста­нов­ни­штва ко­ји го­во­ре да Ром­ки­ње, Ал­бан­ке и Му­сли­ман­ке ра­ђа­ју нај­ви­ше де­це, Би­ља­на Ср­бља­но­вић ме је у еми­си­ји „Пе­шча­ник” пр­во на­зва­ла бу­да­лом, по­том фа­ши­стом, да би на­кон то­га по­ста­ви­ла и ре­то­рич­ко пи­та­ње – ко нор­ма­лан мо­же да пи­ше о тој те­ми!

А на пи­та­ње – због че­га је мој текст Ми­ле­ни Бо­га­вац био ин­спи­ра­ти­ван и за­што се од­лу­чи­ла да му­шкар­ци у пред­ста­ви „Цр­ве­на: са­мо­у­би­ство на­ци­је”раз­го­ва­ра­ју о „жен­ским” те­ма­ма као што су ра­ђа­ње, абор­тус, род­на рав­но­прав­ност и на­си­ље над же­на­ма, ова спи­са­те­љи­ца ка­же:

Ка­да не­што на­пи­ше „По­ли­ти­ка” то је вр­ло ре­ле­вант­но. На­кон ва­шег тек­ста за­ко­тр­ља­ла се та ме­диј­ска рас­пра­ва и би­ло је мно­го тек­сто­ва на слич­ну те­му, сле­дио је и од­го­вор ва­шег ко­ле­ге Алек­сан­дра Апо­сто­лов­ског фе­ми­ни­стич­ким ор­га­ни­за­ци­ја­ма у „По­ли­ти­ци”. Мој ко­ле­га Вој­кан Ар­сић и ја смо сва­ког да­на ку­по­ва­ли но­ви­не и чи­та­ли све на­сло­ве ко­ји се ти­чу жен­ског пи­та­ња. Од­лу­чи­ли смо да на­пра­ви­мо фе­ми­ни­стич­ку пред­ста­ву у ко­јој го­во­ре му­шкар­ци. Ми жи­ви­мо у вр­ло па­три­јар­хал­ном дру­штву у ко­ме су же­не чу­вар­ке па­три­јар­ха­та, али су и му­шкар­ци ње­го­ве жр­тве. Од њих се исто­вре­ме­но тра­жи да бу­ду ја­ки, али и да при­хва­те жен­ску еман­ци­па­ци­ју – то су ши­зо­фре­ни зах­те­ви ко­ји му­шкар­це до­во­де у не­за­вид­ну по­зи­ци­ју. Не­ка­да они по­ку­ша­ва­ју да вра­те свој углед ти­ме што чи­не на­си­ље, а не­кад ле­пр­ша­ју кроз жи­вот као Пе­тар Пан. И ни­ко то не ра­ди из пре­те­ра­не сре­ће. Ср­би­ја је зе­мља у ко­јој се ве­о­ма спо­ро и ду­го од­ра­ста. То го­во­рим у сво­је и име не­ких ко­ле­ги­ни­ца – ја се 15 го­ди­на ба­вим по­зо­ри­штем, али се ни­шта у мом жи­во­ту ква­ли­та­тив­но не ме­ња. И да­ље сам не­за­по­сле­на и за­ра­ђу­јем ма­ње не­го кад сам сту­ди­ра­ла. Ов­де је ве­о­ма те­шко сту­пи­ти у три­де­се­те са зре­лих жи­вот­них по­зи­ци­ја.

У јед­ном де­лу пред­ста­ве глум­ци на сце­ни ци­ти­ра­ју ста­ти­стич­ке по­дат­ке из „По­ли­ти­ки­ног” тек­ста и по­том ка­жу: „И на­кон тог тек­ста за­га­ла­ми­ше бор­ки­ње за жен­ска пра­ва гла­сни­је од свих му­шка­ра­ца и на­ста­де жен­ско-жен­ски иде­о­ло­шки су­коб”. Ка­ко сте ви раз­у­ме­ли тај гнев жен­ског по­кре­та?

Ја сма­трам да је жен­ско-жен­ски иде­о­ло­шки об­ра­чун је­дан од па­ра­док­са фе­ми­ни­зма. Фе­ми­ни­зам би мо­рао да асо­ци­ра на жен­ску со­ли­дар­ност, а ми на фе­ми­ни­стич­кој сце­ни ве­о­ма рет­ко има­мо тај слу­чај. Би­ло би мно­го бо­ље ка­да би со­ли­дар­но­сти ме­ђу же­на­ма би­ло ви­ше. Али, чи­ње­ни­ца је да смо ми ве­о­ма фраг­мен­ти­са­но дру­штво и да раз­ли­чи­те дру­штве­не гру­пе у су­шти­ни има­ју нај­ма­њи за­јед­нич­ки ин­те­рес за ко­ји би мо­гли да се бо­ре, не­ка­ко свим тим те­ма­ма при­сту­па­ју са раз­ли­чи­тих стра­на. Ве­о­ма че­сто се де­ша­ва да се ства­ри не ре­ша­ва­ју и да због ма­лих раз­ли­ка у на­шим иде­о­ло­шким по­гле­ди­ма на свет вр­ло ла­ко окре­ће­мо ле­ђа јед­на дру­гој. То се у Ср­би­ји до­га­ђа у раз­ли­чи­тим сфе­ра­ма жи­во­та, па се де­ша­ва и у фе­ми­ни­зму.

Же­не су при­род­не са­ве­зни­це – ми де­ли­мо исту пси­хо­ло­ги­ју, исту би­о­ло­ги­ју, а не­рет­ко исте по­гле­де на свет. Али, ка­да је овај текст об­ја­вљен, по­чео је жен­ско-жен­ски рат. Због че­га?

Ми­слим да је то због то­га што се ме­ђу же­на­ма кон­стант­но под­сти­че не­ка вр­ста так­ми­че­ња. Нај­ма­ње је бит­но – ко је ту сре­ћан. Ако пи­та­ње „за­што су же­не јед­на дру­гој не­при­ја­те­љи­це” по­ста­ви­мо на оп­шти план, ми­слим да се ме­ђу на­ма од де­тињ­ства под­сти­че тај так­ми­чар­ски дух – од так­ми­че­ња за мис до пе­вач­ких так­ми­че­ња. Стал­но се гу­ра та ма­три­ца да мо­ра­те да бу­де­те бо­љи од дру­гих. А ни­је ва­жно да бу­де­те бо­љи од дру­гих, већ да бу­де­те срећ­ни са оним што сте ви.

Мно­гим же­на­ма је за­сме­та­ло што је „По­ли­ти­ка” уоп­ште пи­са­ла о ре­зул­та­ти­ма по­пи­са ста­нов­ни­штва. Ка­кав је ваш став? Ка­ко раз­у­ме­те да је ва­ша ко­ле­ги­ни­ца Би­ља­на Ср­бља­но­вић има­ла по­тре­бу да но­ви­нар­ку ко­ја пи­ше о ста­ти­стич­ким по­да­ци­ма на­зо­ве бу­да­лом и фа­ши­стом?

Ми­слим да се у јед­ном де­лу тек­ста вр­ло сна­жно апо­стро­фи­ра по­да­так да Ром­ки­ње и Му­сли­ман­ке ра­ђа­ју нај­ви­ше де­це. У на­шем дру­штву у ко­ме је вр­ло сна­жно из­ра­жен на­ци­о­на­ли­зам, то је као ка­да ка­же­те да не­ко мо­же да по­пи­је два пи­ћа, али ле­че­ни ал­ко­хо­ли­чар не сме ни­јед­но…Ми­слим да ов­де ве­о­ма бр­зо пла­не та­ква де­ба­та и ди­ску­си­ја оде на не­ку дру­гу стра­ну.

Ми­сли­те да ме­ди­ји уоп­ште не тре­ба да пи­шу о на­та­ли­те­ту и де­мо­гра­фи­ји, ни­ти да пре­но­се ис­тра­жи­ва­ња ко ра­ђа нај­ма­ње, а ко нај­ви­ше де­це?

Ми­слим да то уоп­ште ни­је бит­но, ако же­ли­мо да пра­ви­мо де­мо­крат­ску Ср­би­ју где су сви гра­ђа­ни јед­на­ки. Да ли ми же­ли­мо да бу­де ви­ше ма­лих Ср­ба или ви­ше гра­ђа­на Ср­би­је? И ка­да про­мо­ви­ше­те кам­па­њу „Ви­ше да нас бу­де” по­ста­вља се пи­та­ње ко­га то тре­ба ви­ше да бу­де? И за­што? Ве­ћи­на нас је не­за­по­сле­на и си­ро­ма­шна, па хај­де да нас бу­де ви­ше са та­квим про­бле­ми­ма…ако има­те јед­но та­кво не­сре­ђе­но дру­штво са ве­ли­ком сто­пом на­та­ли­те­та ви сте рав­ни Со­ма­ли­ји у сле­де­ћем тре­нут­ку. Ми­слим да је ва­жни­је пи­та­ње шта чи­ни­мо да на­ма што смо се већ ро­ди­ли бу­де бо­ље и без­бед­ни­је на сва­ки на­чин, а да се он­да по­ста­вља пи­та­ње – тре­ба ли да нас бу­де ви­ше?

Источник: Политика

Поделите:
8 replies
  1. Перагеније
    Перагеније says:

    Свако се чеше где га сврби. Србљановићеву сврби на најгорем месту за једну жену. А када се жена помири са својим женским бићем – ето правог примера равнотеже, ретке и међу мушкарцима.

    Одговори
  2. дулебг
    дулебг says:

    Карактеристично за 2-Србију и све остале сатанисте – наше и стране – је да не дискутују. Они само попљују онога ко им квари игру и не дозвољавају борбу аргумената.

    Одговори
  3. Ja
    Ja says:

    Ne citam gluposti, ako ima, naravno , par desetina stranica, no , kazem, aj’ da vidim sta ovo cydo dramaturgise i koje to velicine u kvazipozoristima guzenisu stolice i: sacuvaj Boze bede ovaj narod!

    Одговори
  4. Srboljub
    Srboljub says:

    Gospn Dulebg,pa takav nam je i predsednik drzave,izasao iz tog miljeja da na svako novinarsko pitanje koje mu je uz dlaku,zapocinje svadju,etiketiranje kao neprijatelja reformi,drzave i naroda.Sve su to deca komunizma a pogotovu predsednik,kojem je duhovni otac i ucitelj Seselj kojemu ni Lenjin,Staljin i Berija nisu ravni samo da mu je bila data prilika kao njima.Svi oni skupa su jos zedni Srpske krvi,jednako kao ustase.

    Одговори
  5. Srboljub
    Srboljub says:

    Gospodine zvani Ja,koji moj da se spustam,Neke od aktera danasnje politicke scene odlicno poznajem u raznim aspektima njihovoga delovanja od kraja 80-do danas,Licno znam koliko su zla naneli pojedincima a i crlini naroda Srpskoga,a to sto nevalja govoriti protivu svojega,e pa ti nisu moji,kao ni Djilas,Rankovic,Krcun,Ivezici,Nikezici,Markovici,Stambolici i drugi SRBI-NESRBI KOMUNISTICKI ZLOTVORI koji i danas preko svojih potomaka vladaju Srbijom i kroje kapu koja pasuje samo na njihovu glavu.,i koji su bogatiji od Miskovica,Drakulica,Kostica, i drugih.To su Srbijanski ljudi iz senke.Ti Srbi naivno -posteni komunisti koji su nekada postojali davno su pobijeni jer su partiji smetali zbog njihovoga komunistickoga pravoverja ,kao mogucega odnosa u drustvu,sto je utopija,jer covek je sebicna pohlepna najkvarljivija roba na svetu,kao sto danas i u Crkvi antiekumeniste koji ne zele kompromis sa crnim djavolom zvanih „sestrinske crkve“,jer Gospod Isus Hristos je ustanovio JEDNU SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU, u glavnom degradiraju i penzionisu.Za Srpski narod bolje bi bilo da oni gore pomenuri a svi oni ne pomenuti komunisti,ko ce ih se sviju setit nisu ni postojali,jer su toliko zla naneli koliko i ustase,ako ne maljem i nozem onda IZDAJOM NARODA SRPSKOGA.,kao i mnoga postkomunisticka tzv. Demokratska Njihova Deca.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *