Јованка Симић: Стратимировићи златним словима писали историју Срба

Поделите:

Jедна од првих српских породица, која је у хабсбуршкој монархији награђена племићком титулом, изнедрила двојицу великана 18. и 19. века

ЈЕДНА од најимпресивнијих слика из детињства Ђорђа Стратимировића, потоњег генерала, били су повремени доласци његовог стрица митрополита Стефана из Сремских Карловаца на посед Стратимировића у Кулпину. Шесторопрег у којем је пристизао стриц, одушевљени мештани Кулпина, Срби и Словаци, увек су дочекивали са усхићењем. О успоменама на стрица, детињство и војничке битке, од којих су неке биле пресудне за Српско Војводство, генерал Ђорђе Стратимировић писао је доцније у својој аутобиографији.

– Породица Стратимировић изнедрила је двојицу великана 18. и 19. века који су се мудрошћу у миру и храброшћу на бојном пољу златним словима уписали у нашу историју – каже Др Жарко Димић, историчар, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима и аутор неколико књига о Стратимировићима.

Ове године навршило се 260 година од рођења митрополита, филозофа, педагога и правника Стефана Стратимировића (1757-1836), а прошло је и 195 лета од када је свет угледао његов синовац, генерал Ђорђе Стратимировић (1822-1908).

Стратимировићи су једна од првих српских породица које су у Хабзбуршкој монархији, захваљујући војничким заслугама, награђене племићкoм титулoм. Корени су им у Требињу, сежу до Богића Вучковића Стратимировића (син Вучка Петровића, а унук Петра Стратимировића) који је са тројицом браће – Иваном, Томом и Николом – подигао 1737. године устанак у Херцеговини.

На позив српског патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, устаници из херцеговачких брда притекли су у помоћ Аустрији. У данашњу Бачку доселили су се пошто су 1745. године од Марије Терезије уз титулу племића, добили и посед Кулпин од 10.000 јутара ораница. За себе су задржали 3.200 јутара, а остатак земље поделили су херцеговачким добровољачким породицама (било их је укупно око 200) које су са њима овамо пристигле.

Др Жарко Димић, историчар и директор архива САНУ у Карловцима

Тако је у Кулпину 27. децембра 1757. године, од оца Јована и мајке Ангелине, рођен Стефан Стратимировић. Школовао се у Новом Саду, Сегедину и Вацу. Филозофске и правне науке студирао је у Пешти и Бечу, док је богословска и историјска знања стицао код архимандрита Јована Рајића.

Под утицајем митрополита Мојсија Путника, напустио је световни живот, замонашио се и врло брзо постао архимандрит у манастиру Крушедолу, а од 1786. као епископ у Будиму, провео је четири године. У том периоду добро је упознао актуелну политику, што ће му доцније бити од користи у стицању поверења царског двора како би што више доброг учинио за свој народ.

На Народноцрквеном сабору у Темишвару 1790. године, као најмлађи међу тадашњим епископима, изабран је за митрополита. То звање носиће наредних 46 година, све до смрти. Вештином врсног дипломате водио је СПЦ под аустроугарском влашћу. Нарочиту пажњу посветио је подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (1726-1803) основао је: Карловачку гимназију (1791), Карловачку богословију (1794) и Стефанеум (1797). Његовом заслугом заживела је 1810. године прва српска гимназија у Новом Саду.

Завео је ред у цркви и дисциплину међу православним свештенством. Био је неприкосновени вођа Срба у непрестаној борби против покушаја Беча да поунијати српски народ. Црквеним животом Срба, Стратимировић је углавном управљао сам, али разумно и енергично. Будно је пратио збивања у Србији, сањајући њено ослобађање. Сматрао је да би се најлакше могла ослободити уз помоћ братског руског народа, поузданог савезника исте вере и блиског језика.

Дворац у Кулпину, некадашњи дом Стратимировића

Историчари су сагласни да је митрополит био један од најинтелигентнијих и политички најобразованијих саветодаваца браћи у Србији. Јаким личним везама на бечком двору испословао је извесну благонаклоност према устаницима, као и прећутну сагласност о њиховом снабдевању оружјем, муницијом и храном из Аустрије.

Као велики љубитељ науке и књижевности, којом се и сам бавио, омогућио је штампање многих црквених књига. У све српске школе увео је историју као обавезни наставни предмет. Заузимао се и за довођење образованих људи у Србију, те је тако његовом заслугом и просветитељ Доситеј Обрадовић 1806. позван из Трста у Београд.

Поживео је 79 лета. На челу Карловачке митрополије провео је 46 година, што је петина од 230 година њеног укупног трајања (1690-1920). Упокојио се у ноћи између 23. и 24. септембра 1836. у Сремским Карловцима. Почива у карловачком саборном храму.

Када је затворено богато животно поглавље његовог стрица Стефана, Ђорђе Стратимировић је био четрнаестогодишњак. Рођен је у Новом Саду, прве поуке примио је у родитељској кући од свештеника кулпинских Словака. Нижу новосадску гимназију завршио је 1841, а затим кадетски корпус у Тителу. После школовања на Војној академији постао је потпоручник и служио у Милану, Павији и другим италијанским местима.

Историја га памти првенствено као команданта српских добровољаца из Шајкаша који су извојевали прву и најважнију српску победу над Мађарима 12. јуна 1848. године у Сремским Карловцима. Мађарска војска генерала Јаноша Храбовског са Петроварадинске тврђаве покушала је да заузме Карловце.

– Стратимировић, тада двадесетшестогодишњак, одлучио је да последњи пут пређе у напад, скупио сељаке и граничаре, а у помоћ му је стигло и око 1.000 добровољаца из Кнежевине Србије под командом Миливоја Блазнавца. Предвођени генералом Стратимировићем, извојевали су прву српску победу над Мађарима – истиче др Димић, из чијег пера је ових дана објављена књига “Српска Војводовина, Битка за Карловце 12. јул 1848”.

Генерал Ђорђе Стратимировић

У историјској литератури постоји неколико описа Стратимировићеве личности и његове улоге у српском покрету. Један од најупечатљивијих записа оставио је Михаило Полит Десанчић који за Ђорђа каже да је 1848. године био још врло млад и изванредно леп човек, притом самоуверен, непредвидљив, прек и врло храбар.

“Био је врло омиљен у српском народу, нарочито код Шајкаша, јер је свугде с њима ишао у ватру и био је вођа и душа у српском устанку. Личном одговорношћу давао је пример војницима, који су га неизмерно волели. Ишли су као слепи за њим”, забележио је Полит Десанчић.

Да су генералу мањкале неке од особина које наводи Десанчић, без сумње, битка за Сремске Карловце имала би по Србе другачији, поразан исход. Без ове историјске победе, српска Војводовина доживела би слом, баш као и сан у моћној “жуто-гарној царевини” о присаједињењу Србији.

Наш Наполеон

ДВОРАЦ у Кулпину одавно је заборавио на пређашње власнике Стратимировиће, али мештани овог села надомак Новог Сада памте. У оближњем парку подигнута је биста митрополиту Стратимировићу, а у месној школи Стратимировић се назива “нашим Наполеоном”.

Само скромни крст

НА пресудну битку код Карловаца, данас подсећа само скромни крст, који су личним средствима пре неколико година подигли академик Славко Гавриловић, историчари Жарко Димић и Драго Његован и пријатељи.

– Генерал Стратимировић заслужио је достојан споменик. Не бисмо смели да заборавимо ни његову жељу да му се посмртни остаци пренесу из Беча у Карловце – наглашава др Димић и подсећа да Мађари имају четири, или пет, обележја у Војводини, која их подсећају на историјске догађаје из 1848. и 1849. године, “а ми смо, ето, једва успели да подигнемо овај крст”.

Београдски професор Иван Стратимировић, код спомен-обележја свом претку генералу Ђорђу у Карловцима

Успомене у аутобиографији

ПО завршетку војне службе, 1859. године, генерал Стратимировић је учествовао у дипломатским мисијама за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Од 1873. живео је у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије. После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч, где је провео остатак живота. Написао је аутобиографију на српском и немачком језику, коју је 1913. публиковао његов син.

Новости

Поделите:
2 replies
  1. Перагеније
    Перагеније says:

    Зашто Срби у Аустроугарској НИКАДА нису тражили било какву аутономију? Да јесу, и да су је добили, не би било НДХ, СР Хрватске и нове НДХ какву данас видимо.

    Одговори
    • Д. З.
      Д. З. says:

      Наравно, Срби су тражили аутономију, али су оружјем и силом били заустављени у томе. Нови Сад је тада био спржен с Петроварадинске тврђаве. А аутономију је Броз дао тзв. Војводини да би разбио Србију. Проблем је, међшутим, данас, што су одгајени многи назовиСрби у време Југославихје и комунизма, па они и данас траже „аутономију“ од других Срба и Србије. Е, то не постоји нигде више у свету. да део народа тражи „аутономију“ од остаатка свог народа. То је смишљено, планирано у комунизму разбијање и Срба и Србије.

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *