Речи овог момка терају на размишљање: Србија проживљава најсрамнија времена у својој историји! Вреди ли остати овде?!

Поделите:

Често се наша генерација запита баш ово питање, као једног од саме суштине наше будућности. Да ли заиста постоји мотив, људи или ствари који га инспиришу да остане у овој земљи? Србија проживљава можда не најтежа, али вероватно најсрамнија и најболнија времена у својој дугој историји. Живимо у ери гажења обичног, нормалног и пристојног живота, све што је абнормално и аморално има свога „купца“ и бесмисао је добио сврху.

Домановић, Нушић, Дис, Рајс, сви писци и српски великани данашње време не би записали, а камоли исмејали, већ вероватно покушали избрисати из своје и народне меморије, оставивши три тачке о раздобљу о последње 72 године, колико траје наш неупитни и апсолутни пад свих вредности и свега што нас је начинило народом и одвојило од племена. Али, у некима још живи нада, живи и у мени.

Ова земља дала је свету много, а оно што је добила заузврат неће никада заборавити. Дала је и још ће давати, јер овај свет не припада њима, овај свет је и наш и њега чекају и нека будућа, боља поколења, према којима имамо обавезу.
Тај исти свет данас се представља као спас, једина чаша меда којом можемо засладати горку чашу жучи звану живот у Србији данас. Овај текст нема намеру никога одвратити, нити мотивисати на било шта, јер на крају дана свако је са својим мислима, животом и срцем сам и свачија одлука је само његова, као и кајање због евентуалних грешака. Оно што вреди јесте дискутовати, разговарати о свему, чинити оно што смо чини се, задубљени у сопствену фотељу заборавили, заборавили смо и мислити и послушати савет најближег, држати се као једно. Да нисмо, можда се данас о овоме не би ни говорило, а родитељи не би растајали од свог чеда. Можда бисмо данас причали о томе како да ову земљу славног наслеђа и великих драгоцености, место на коме су оштрицу ломили многи мачеви, место које је рушило царства и пркосило сили, подигнемо и опоравимо, и покажемо шта ми заиста јесмо.

Моје главно питање које постављам сваком ко ово прочита, али и себи је, вреди ли и даље сањати тај сан? Постоји ли и данас макар зрно наде, оно које би посадили у земљу коју желимо и можемо створити, и да ли је ова генерација довољно даровита и спремна на то да то зрно негује, залива и једног дана сачека да израсте, како би наши синови, унуци и далеки потомци уживали у плодовима те Србије?

Има ли у нама дубине за нешто више од површности? Или ћемо се предати, чинећи исту грешку као наши очеви и дедови?
Шта је кључ? Заједништво.Оно што су имали наши преци да би прешли стотине километара планинског крша, сломили непрегледне хорде освајача, отимали сабљу џелата. Да ли смо спремни да данас, коначно, не дочекамо да за наш голи опстанак поново падамо, већ да славно и поносно живимо и стварамо? Ово свакако јесте последња генерација која има ту опцију, а самим тим и велику одговорност. Не, не нашом кривицом, али то је сушта реалност. Гледати у прошлост и кривити своје за то, нити ће помоћи нити надокнадити драгоцено време које не смемо узалуд потрошити, уколико га изаберемо. Стваралаштво, незаборав, будућност, то јесте оно што можемо и морамо, уколико изаберемо.

Због свих наших великана, песника, књижевника, научника, јунака, спортиста којима смо оплеменили овај свет и учинили ову земљу великом и кад је највише страдала и нестајала.

Нестаје и данас, чини се брже и страшније него икада пре, јер ни наши највећи умови нису сањали да највећа претња по наш опстанак нису били ни ˝комшијски˝ удари с леђа, или пак кукавички, с неколико хиљада метара висине, нити покрштавања, сакаћења и разарања, већ да смо то увек били ми. Ако нас нешто докрајчи, то неће бити непријатељски мач, кама или метак, то ће бити наша лењост, кукавичлук, себичност, наше ¨гледај себе и пусти друге¨, „немој се замерати“ , „има ко хоће“, „кад могу сви, што не бих и ја“… треба ли набрајати још…? То ће бити данашњи „Србин“.

Срба и сви оних који истински воле ову земљу због свега што она заиста јесте је данас мало, свих оних који макар покушавају бити достојни свих тих људи пред којима се и свет поклонио. Ову земљу треба волети јер је Србија је данас дотакла дно, али се љубављу и слогом може уздићи и на земљи, као што је вековима одлазила у облаке.

И данас има примера оних који знају зашто вреди остати и борити се, бар још један пут. То су наши савременици, рођени и одрастали у најтеже време, али учивши о најславнијем наше постојбине. Да, њих није много, али уколико се баш на њих угледамо, биће их све више, а онда ће се и на нас неко угледати.
А можда изабрати лакши пут и пратити већину? Осећати се делом „екипе“, бити „модеран“, „припадати друштву“.

Време ће проћи, и узети свој данак. А ми гледати како се баш као ми, и наша деца угледају на „Ајфон“, „Ферари“, „Медузу“… о да, то ће бити наша кривица.
А не треба нам пуно да тај пут буде и онај прави, пут којим ће Србија засијати као никада пре. Због тога и сав тај вапај наших славних предака који нас подсећају на тај осећај припадности овим прелепим пространствима, када их слушамо, читамо, рецитујемо.
Због тога се и тај вапај ломи у нама, знајући да можемо мало, можемо и много пропустити, али да нас та жртва и труд може наџивети. И да ћемо успети, јер уз нашу исконску вољу и веру у то, у нас ће јуришати крв Обилића, Мишића, Дучића и пружати нам надљудску снагу да победимо. Наравно да је могућ и неуспех, али само ако довољно не верујемо у то, или ако нас довољно не буде.

Немамо куд, јер где год одемо, идемо да би се вратили, кад-тад. Али, да ли ћемо имати где? Можда нам то сада није битно, али биће, сваком буде.
Можемо живети испуњен и срећан живот, али ће у души увек постојати нека „рупа“ и сећање на то да је можда могло другачије, да јесмо могли спасити нашу отаџбину. А нигде није лепше него у њој, каква би могла да буде.
Из Србије данас годишње одлазе стотине хиљаде људи, махом младих и образованих, нови не долазе, а стари вену или умиру. Није наша обавеза, нити ће бити наша кривица ако одустанемо, ни моја ни било кога од Вас.
Али можемо да покушамо, макар неко време.

Наша генерација мора бар нешто започети, да би макар наслутила исход. Да ли је победа сигурна? Не. Да ли је сва наша култура, историја, дело српско вредно борбе? Да. Зато ако било шта и изгубимо, нећемо изгубити залуд, јер ћемо знати да је тако суђено, да смо покушали.
Нека ми будемо ти који ће рећи „доста“ и пре свега због нас, али и свих после нас, кажемо „не“, јер кад се будемо почели питати за свој живот, своје данас и сутра, тада можемо све. Пропитују нас необразовани, паметују глупи, о поштењу причају блудни, о достојанству сужњи, о доброти худи.

„Развило се црно време опадања“, а ми морамо одустати од оних који су одустали, уздања у друге, јер то нас је довело и овде. Неће нико други, ми или нико. И како наши прадедови што дадоше „врело крви своје“, поклонимо нашем роду нашу мудрост, душу, глас и таленат. Јер само математичари, физичари, музичари, писци, историчари, новинари, адвокати, лекари, овде могу створити нове, заједно нас поново може огрејати сунце нашег неба.

Стварајмо овде, будимо Новак, Милица, Даница… Вреди.

Само с ватром у срцу и жељом за променом, поново ћемо поносно моћи рећи бедном накоту данашњег времена – „Отаџбина је ово Србина!“.
Покрени се, младости, да Србија оживи.

Курир, Glasmladihdot

Поделите:
1 reply
  1. Патриота
    Патриота says:

    Србија може одмах себи крст да стави јер ће ускоро бити покојна уколико млади Срби буду одлазили у рекама ко данас што одлазе, без младости нема будућности, држава мора да преуреди систем образовања и да врши селекцију деце у основним и средњим школама ко је за коју област квалитетан а не да сви уче за менаџере и економисте па да висе на бироу рада, такође партократија убија младог човека јер се од партијских полтрона не може прићи предузећима у власништву државе.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *