Блажени Серафим Роуз о јереси Њу ејџа – хилијазма и екуменизма данас

Поделите:

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ – ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

РЕВНИТЕЉИ ПРАВОСЛАВЉА

„Знај да морамо да служимо не времену – већ Богу.“ Св. Атанасије Велики

„Дух сергијевског легализма и компромиса са духом овога света влада данас, посвуда у православној Цркви. Међутим, ми смо призвани да упркос овоме будемо војници Христови.“ Отац Серафим Роуз, година 1980.

Браћа Јуџин и Гљеб су, у свом часопису1 подржавали чистоту православне вере, бранећи је од сваке издаје и сваког компромисерства коме су у погледу вере били склони неки од водећих црквених представника. Као верни чланови Руске заграничне цркве, никада нису престали да се чврсто залажу за оно што су називали непатвореним и ненарушеним чистим Православљем. У одбрани православља од компромисерства главна тема био је екуменизам. У складу са поимањем древне Цркве, реч „васеленскост“ се користила да би се означила учвршћеност свих људи у пуноти и чистоти православне истине. Међутим, у модерним временима ово значење се претворило управо у своју супротност, у разводњавање и заташкавање спасоносне православне Истине зарад спољашњега јединства са неправославнима.

Јуџин је ово, наравно, схватао само као још једну у низу припрема за антихристовско уједињење света, о чему су Свети оци писали на тако недвосмислен начин. Безбројни исповедници су током историје, дали своје животе да би Цркву сачували од богословских заблуда, да би је сачували чистом као лађу спасења. А данас неки од водећих православних јерараха, у складу са својим просвећеним модерним схватањима, покушавају да превиде све те заблуде, и траже начине да се уједине са онима који и даље заступају такве заблуде.

У то време, најочигледнији православни екумениста био је патријарх константинопољски Атинагора I. Он се срео са папом Павлом VI у Светој земљи 1963. године, после чега је почео да утире пут недоктринарно усмереном дијалогу, тврдећи да догмате треба одложити у подрум и да је време догмата прошло. Он је децембра 1965. године кроз чин узајамног опроштаја који је био учињен са папом Павлом VI, покушао да уједини православну и римокатоличку цркву, а да претходно није ни захтевао да се римокатоличка црква одрекне својих лажних учења. Како је један од јерараха у његовој патријаршији, архиепископ тијатирски Атинагора Кокинакис касније записао: „Раскол из 1054. године, који је поделио православну и римокатоличку цркву, више не важи. Он је избрисан из историје и живота две цркве заједничким споразумом и потписима патријарха константинопољског Атинагоре I и пратријарха Запада папе Павла VI“.

У обраћању из 1972. године, годину дана пре него што ће се упокојити, патријарх Атинагора I је изјавио да су он и папа Павле VI 1965. године превазишли раскол и овде у Истанбулу и у Риму, изјавивиши следеће: „Када ми дођу римокатолици и протестанти и затраже да се причесте, ја им изнесем Свети путир“. Будући да у православљу нема непогрешивог поглавара као у римокатолицизму, патријарх Атинагора I није могао да оствари свој циљ без општег сагласја православног света. Било је оних који су поздравили патријарха Атинагору I као пророка новога доба, али већина помесних православних цркава није пошло за њим. Као и у ранијим периодима када су поједини јерарси правили компромисе око православне вере, они православни хришћани који су истински волели веру, остали су будни и на тај начин сачували веру од богословских и догматичких извитоперења.

Међу најзначајнијим противницима унијатског програма патријарха Атинагоре били су: поглавар Грчке Православне Цркве, архиепископ Хризостом II, прозорљиви грчки старац и чудотворац архимандрит Филотеј Зервакос, (година 1980.), као и угледни српски богослов архимандрит Јустин Поповић, (година 1979). Архимандрит Јустин Поповић, кога данас у Србији поштују као светитеља, био је пријатељ архиепископа Јована Максимовића у време док је овај још живео у Србији.

Јуџин и Гљеб су од 1966. до 1969. године објавили више чланака у „Православној речи“, у којима су показали у чему је патријарх Атинагора I застранио, позивајући га да се врати истинскоме православљу.

Да би поставили актуелне догађаје у историјску перспективу, они су 1967. године објавили и текстове Св. Марка Ефеског, ако и текстове о Св. Марку Ефеском, великом исповеднику православља, који се у 15. веку супротставио покушају наметања православној вери, уније са латинском заблудом на лажном сабору у Фиренци. Сећајући се почетних реакција на њихове чланке о патријарху Атинагори I, Јуџин је касније записао: „Када су по објављивању првих бројева часописа почеле да нам стижу притужбе да смо писали исувише отворено у вези са патријархом Атинагором и тиме слично, отишли смо до епископа Јована Максимовића са извесним сумњама, можда заиста није требало да говоримо тако отворено. Али, слава Богу, владика Јован нас је у потпуности подржао и благословио да наставимо у истоме духу“.

Будући да су живели у Америци, Јуџин и Гљеб су осећали као своју обавезу да објављујују слична умољавања упућена и врховном јерарху Грчке православне архиепископије Америке архиепископу Јакову, који је патријарха Атинагору I назвао духовним оцем препорода православља и био блиски следбеник његове црквене политике, учествујући у разним екуменским догађајима и богослужењима. Будући да је био филозоф, Јуџин се није задовољавао само тиме да буде свестан заблуда модерног екуменизма и чињенице да су те заблуде стране уму истините Цркве Христове. Он је желео да иде дубље, да појми зашто људи попут патријарха Атинагоре I и архиепископа Јакова верују у то што верују, тј. шта је то што је узрок оваквог очигледног преусмерења у погледу предањског поимања једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изјаве самих тих хијерарха дале су му путоказ.

serafim rouz naslovna 2

Видели смо већ да је Јуџин ново хришћанство схватао као својеврсни једва прикривени хуманизам и световни идеализам савремених римских папа. Може се онда замислити колико га је само болело то што су се јерарси православне Цркве повели за овим папама прихвативши исте помодне идеје. У основи ових идеја Јуџин је препознао оно што је раних шездесетих година именовао као прву последицу нихилизма, концепт увођења новог доба, тј. нове врсте времена. У писму из 1970. године, које је написао свештенику који се понудио да напише чланак на тему идеја патријарха Атинагоре и архиепископа Јакова: „Пре неколико година сам и лично започео истраживање о томе како би могла да буде названа основна филозофија 20. века. То данас постоји делимично у недовршеном рукопису, а делимично у моме уму, но мислим да сам питање довољно размотрио, тако да сам дошао до открића да ипак постоји таква основна филозофија упркос свеколикој анархији модерне мисли. И чим сам схватио суштину ове филозофије, коју су, како верујем, најјасније изразили Ниче и један лик Достојевског у реченици: „Бог је мртав и стога човек постаје бог, а онда је све допуштено“, што заправо јесте срж модерног нихилизма, анархизма и антихришћанства. Све остало се уклопило на своје место и модерни филозофи и писци и уметници, сви су се они разоткрили као они који на више или мање јасан и непосредан начин изражавају ову филозофију. Док сам једнога дана читао чланак архиепископа Јакова, „Нова епоха“ из јулско-августовског броја „Православног посматрача“, магновено сам осетио да сам проникнуо у суштину јаковизма. Зар се ту не ради о основној јереси хилијазма? Шта би друго заиста могло да оправда тако велике промене и чудовишна изопачења у православљу осим идеје да улазимо у потпуно нове историјске околности, у потпуно нову врсту времена, у коме идеје прошлости више нису битне, већ морамо да се руководимо гласовима новога времена?Зар отац Патринакос у претходним бројевима „Православног посматрача“ не оправдава патријарха Атинагору, не као богослова, не као традиционалисту, већ управо као пророка, као онога чије јереси не могу бити осуђене зато што он већ живи у новом времену испред свога времена. Отац Патринакос је навео речи самог патријарха Атинагоре, који говори о доласку трећег доба Светога Духа, што је очигледно хилијастичка идеја чији је главни донедавни гласноговорник био Н. Берђајев, а која потиче непосредно од Јоакима из Фиоре, а посредно још од монтаниста.Читава идеја новога доба, наравно, прожима сваку пору последња два века опседнутошћу идејом прогреса и управо то јесте она кључна идеја самог концепта револуције, од француске до бољшевичке, и то јесте средишња идеја модерног окултизма, очигледног на популарном нивоу у свим тим актуелним причама о добу водолије, астролошком постхришћанском добу, чијем ширењу је по свој прилици допринела пре свега масонерија.Постоји у Америци књига у издању шкотског обреда (сатанистичке секте, прим.прир.)под насловом ‘Ново доба’.“

Појам „ново доба“ је и те како загосподарио у годинама после овог Јуџиновог записа. „Жалосно је што морам да кажем да је читава једна филозофија такође присутна и на новчаници америчког долара са његовим масонским наслеђем, са његовим novus ordo seclorum и са недовршеном пирамидом која тек чека да тринаести камен буде постављен на врх. Хришћански говорећи, то је филозофија антихриста, онога који ће наглавце преокренути свет и изменити времена и часе, а читав концепт екуменизма је наравно прожет овом јересју и поновним проналажењем Цркве.“

У својој Божићној поруци 1969. године, патријарх Атинагора I је написао: „У покрету за уједињење не ради се о томе да се једна црква приближи другој, већ о томе да сви заједно изнова пронађемо једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, која сад постоји и на Истоку и на Западу. Најновија мисао која долази из Константинопоља, да јој дамо то достојанствено име, јесте мисао како потпуног поистовећења Царства небеског са Новим добом, вук који леже са јагњетом, тако и наглашавања доласка потпуно нове врсте времена и/или хришћанства, што претходне хришћанске стандарде чини застарелим“. После свог првог сусрета са папом Павлом VI 1963. године, патријарх Атинагора I је изјавио и једној италијанској агенцији: „На мене је нарочити утисак оставила чињеница да је понтифекс потпуно заборавио ружну прошлост и омогућио нам да започнемо нову епоху. Павле VI и ја жањемо првине ове нове епохе“ („Католики“, број 1375, 5. фебруар 1964. године). „Наступа нови морал, нова религија, процват хришћанства, поновно откривање Цркве. Укида се потреба да се молимо за усеве или за временске прилике, зато што човек сада контролише све, и томе слично.“ Ово је тврдња горепоменутог оца Патринакоса у „Православном посматрачу“. И, како само одговара хилијастичкој ствари то што живимо од 1917. године, у постконстантиновском добу.

Константиновска ера је започела у 4. веку установљењем православне хришћанске монархије у Константинопољу, под царем Константином. Ова ера се окончала 1917. године са падом Руске православне монархије, тј. Москве као трећег Рима и наследника Константинопоља. Јер је управо почетком тог доба, тј. у време златног доба отаца, јерес хилијазма била уништена.

На Другом васељенском сабору одржаном 381. године, Свети оци су осудили јерес хилијазма. Они су у Никејски символ вере са јасном намером уврстили члан „и Његовоме Царству неће бити краја“ да би се супротставили заблудном учењу да ће Христово Царство бити земаљско и политичко царство које ће трајати хиљаду година. У новија времена хилијазам се раширио у протестантским црквама које су одбациле хришћанство константиновске ере пре реформације. Њихова ишчекивања их доводе у опасност да постану следбеници атихриста који ће успоставити земаљско царство, тврдећи да се ради о Христовом Царству. И заиста заједно са револуцијама које су окончале константиновску еру, видимо и реформу хришћанства која се обрачунава са Црквом као инструментом Божије благодати у процесу човековог вечног спасења и замењује је социјалним еванђељем. У чланку архиепископа Јакова нема ниједне речи о спасењу, већ се он бави само оним што јесте свет.

serafimrouz3

„Пожури на дело Господње, већ је касније него што мислиш“

Као уредник часописа и мисионар, Јуџин је осећао да мора да се огласи и поводом једне друге издаје православља од стране неких црквених поглавара, о капитулацији пред комунистичким режимима. Ова тема је дошла на дневни ред још 1927. године, када је митрополит нижњеновгородски Сергије Страгородски, у то време мјестобљуститељ патријаршијског трона Московске патријаршије, био ослобођен после вишемесечног утамничења у совјетском затвору. Митрополит Сергије је, подлегавши притисцима комунистичких власти, 29. јула 1927. године објавио декларацију о лојалности Руске православне цркве Совјетском режиму. Ову декларацију су објавиле званичне совјетске новине „Известија“, заједно са интервјуом митрополита Сергија Страгородског, у коме је он потврдио да ће се он и његов синод искрено потчинити свим уредбама совјетске власти.

Истовремено у складу са обећањем које је дао властима, митрополит Сергије је захтевао од рускога свештенства у иностранству да потпише своју лојалност совјетском режиму. Митрополит Сергије је установио ову политику потпуне капитулације у време када су комунисти, следујући тврдњи Владимира И. Лењина, да је марксизам немилосрдни непријатељ сваке религије, започели гоњења Цркве каквих није било ни у римска паганска времена.

1927. године, исте године када је митрополит Сергије објавио декларацију о лојалности, совјетски вођа Јосиф В. Стаљин је рекао групи америчких посетилаца: „Ми спроводимо антирелигијску пропаганду и надаље ћемо водити пропаганду против свих врста религијских предрасуда. Партија не може да буде неутрална према религији. Да ли прогонимо реакционарно свештенство? Да, прогонимо. Једина несрећна ствар јесте то што свештенство још увек није потпуно уништено“.

Када су многи јерарси, сабраћа митрополита Сергија, одбили да се повинују његовој политици, били су проглашени за политичке криминалце и послати су совјетске логоре смрти. Бранитељи митрополита Сергија су тврдили да је он капитулацијом пред совјетским режимом спасао Цркву од потпуног уништења, али, као што је архиепископ Јован Максимовић написао у једном чланку, декларација митрополита Сергија није донела Цркви никакву корист. Прогони не само да нису престали, већ су се и појачали. Осталим оптужбама које је совјетски режим износио против свештенства и верника, сада је придодата још једна, нова: непризнавање декларације.

У исто време, безброј цркава широм Русије је било затворено. За неколико година готово све цркве су биле уништене или претворене у објекте другачије намене. Читаве области су остале без и једне једине цркве. Хиљаде свештеника је било послато у концентрационе логоре и логоре за принудни рад. Значајан број тих свештеника више никада није изашао на слободу, већ је био убијен или умро од претешког рада и глади. Прогонима су била изложена чак и свештеничка деца, баш као и сви верници.

У годинама после објављивања Декларације, митрополит Сергије се показао као послушни гласноговорник совјетске државе. Када су се 1930. године на Западу чули гласови протеста против прогона хришћана у Совјетском савезу, митрополит Сергије је изашао са изјавама за јавност да у Совјетском савезу уопште нема никаквих прогона верника, те да су подаци у Западној штампи о таквим прогонима само злобне измишљотине непријатеља совјетског режима, да се свештеницима и верницима суди и да бивају кажњени не због вере већ искључиво због контрареволуционарне делатности, а да се цркве понекад затварају по захтеву становништва.

1942. године, када су већина свештеника и готово сви епископи, са изузетком мањег броја оних који су сарађивали са властима, претрпели мучеништво у концентрационим логорима, митрополит Сергије је поново дао неколико изјава о томе да је обмана да у Совјетском савезу постоје религијски прогони. Митрополит Сергије је био изабран за патријарха московског 1943. године, а упокојио се 1944. године.

Будући да је совјетски режим уништио свако противљење сергијевској политици капитулације, после смрти митрополита Сергија у Русији је, током идућих десетлећа, наставила да функционише иста званична линија црквене администрације. Многи верници, како у Русији, тако и у иностранству, гледали су на ово као на својеврсну издају, коју су почели да називају сергијевством, што је појам који означава издавање верности Христу ради очувања спољашње црквене организације, или, још уопштеније, ради било које земаљске погодности.

serafimrouz4

Црквена администрација у Русији је под принудом следила правац митрополита Сергија, и као што је писао архиепископ Јован Максимовић, за оне у Русији који су пролазили кроз ужасна страдања, постојале су олакшавајуће околности у погледу њихове моралне капитулације пред окрутним режимом, баш као што су црквени канони у време прогона ублажавали епитимије за оне који су се после страшних мучења одрекли Христа.

Оно што је бринуло Јуџина била је чињеница да се током 1969. и 1970. године слична морална капитулација збила и на слободном Западу за коју није било никаквих олакшавајућих околности као у страдалној Русији. Овај  нови и, по Јуџиновом мишљењу, потпуно неоправдани компромис био је направљен током преговора једне од руских цркава у Америци, Америчке митрополије са Московском патријаршијом, која се налазила под комунистичком чизмом.

У чину који су Јуџин и његова сабраћа из Руске заграничне цркве назвали ударом, митрополија је постигла споразум да постане аутокефална или независна црква под Московском патријаршијом. Јерарх који је помогао да се постигне ова аутокефалност био је митрополит лењинградски Никодим, човек који је на Западу био озлоглашен због порицања постојања религијских прогона у Совјетском савезу.

„Америчка митрополија је несумњиво из наивности упала у замку“, писао је Јуџин 1970. године, „и њени јерарси већ показују да такозвана независност представља само прикривени суптилни облик психолошке зависности“. Јуџин је прочитао новинске чланке који су показивали да су епископи и свештенство митрополије почели да оправдавају не само совјетску доминацију над црквеном организацијом, већ и сами совјетски систем.

„Један свештеник“, писао је Јуџин, „признаје да су неки епископи у Совјетском савезу совјетски агенти, да читава аутокефалност следи политичке трендове које је зацртала совјетска власт. Епископ Н. Н. је рекао да је схватио да је совјетски народ срећан и добро одевен, а ако се неко и жали на власт, па то чине и Американци“. На једном другом месту Јуџин наводи речи истог епископа који је рекао: „Као Американци ми треба да преиспитамо нашу представу о животу у Совјетском савезу“.

„Такве изјаве“, записао је Јуџин, „откривају аутокефалију као важно оруђе Москве у политичком неутралисању јавнога мњења на Западу“. Тврдећи да је далеко горе капитулирати пред нихилистичком државом у слободи него под принудом, Јуџин је и једном свештенику митрополије написао следеће: „Међу нама ћете наћи велико саосећање и сажаљење за свакога, осим за водеће јерархе у Москви. Чак и за неке од њих имамо саосећање због нечовечних околности под којима су били принуђени да издају православље. Али то саосећање не може дозволити нама који смо слободни да уђемо у исту замку у коју је она Московска патријаршија силом утерана. А управо је то митрополија учинила. Сваким делићем нашег бића и сваким осећањем наше душе, ми смо згранути овим слободним чином издаје. Зар не схватате колико је велико ваше духовно ропство?“ На једном другом месту Јуџин се запитао: „Да ли је ступање на светску православну сцену заиста толико важно Митрополији, да она то мора да ради на рачун страдалних руских православних верника? Да дам један мали пример. Митрополит Никодим је највећи добротвор митрополије и нема сумње у погледу тога да је успех са Митрополијом учврстио његове позиције у Московској патријаршији. Са друге стране, верник Борис Талантов је у Совјетском савезу отворено назвао митрополита Никодима издајником Цркве, лажовом и агентом светског антихришћанства. Он је, између осталог, и због ових изјава допао затвора, а митрополит Никодим говори Западу да је тај човек у затвору због антивладиних активности. Борис Талантов је 4. јануара ове године умро у затвору, несумњиво као жртва митрополита Никодима, једна међу осталим жртвама. Да ли митрополија може да сматра да се налази на страни овог исповедника? Не видим како би то могла да сматра.“serafimrouz

У чланцима које је писао за „Православну реч“, Јуџин је указивао на многе противречности Митрополијиног положаја. Да би читава ствар била поткрепљена доказима, Јуџин и Гљеб су објавили ретке документе из раних дана катакомбне цркве у Русији, чији су аутори били епископи и свештеници, који су се супротставили декларацији митрополита Сергија. Али, Јуџин је желео да иде још даље, преко пуког политичког аспекта сергијевства. Он је поново морао да иде још дубље да би схватио зашто људи наседају на то, како у Русији, тако и на Западу. У писму једном младом обраћенику, Јуџин је ово питање размотрио кренувши од поређења турског са комнистичким јармом. „Турци су гонили Цркву, и када је то било могуће користили Цркву у политичке сврхе. Али њихове најгоре намере нису ишле даље од тога да хришћане претворе у робове и да их у извесним случајевима насилно преобрате у ислам. Хришћанин је тако могао да буде или роб или мученик, али на духовном плану он је био слободан. Турски јарам је, дакле, био спољашњи.“ У својим каснијим годинама Јуџин је коментарисао сличност између исламског и комунистичког тоталитаризма у погледу њихових насилних метода за принуду и угњетавање. „Међутим, циљ совјета је био много дубљи. У крајњем исходу потпуно уништити Цркву, користећи за то само црквене јерархе када је то могуће као агенте овога плана, и на путу ка овом циљу, корстити Цркву за одбрану комунизма у иностранству и за проповедање комунистичког хришћанства, које треба идеолошки да припреми пут за долазећи тријумф светског комунизма, и то не само као универзалног политичког режима, већ и као идеолошке и псеудорелигијске тираније.Да бисмо ово појмили, морамо да схватимо шта је то комунизам, не само моћно лудачки политички режим, већ и идеолошко-религијски систем, чији је циљ да сруши и истреби све остале системе, а првенствено хришћанство. Комунизам је заправо веома моћна јерес, чија је средишња поставка, ако не грешим, хилијазам или миланијумизам. Историја треба да достигне свој врхунац у неком неодређеном стању земаљског блаженства савршеног човечанства, које живи у савршеном миру и хармонији. Свако ко проучи објављене беседе московских јерарха, стално ће изнова да наилази на исту тему, о доласку Царства Божијег на земљи, кроз ширење комунизма. Ово је очигледна јерес или можда нешто још и горе, извртање самога циља Цркве, а то је спасавање душа за вечни живот, и тиме предавање душа људских царству ђаволовом кроз обећавање лажног блаженства на земљи и осуђивања душа људских на вечно проклетство. Читаво модерно Западно хришћанство је већ прожето овим световним, у основи хилијастичким усмерењем, као што су то и либералније, посветовњачене православне цркве као што је Митрополија, које су заражене из истога извораА разлог што је већина људи у митрополији прихватила аутокефалију, јесте вероватно тај што они изнутра уопште и не схватају шта се дешава.

Неки дан сам прочитао један умесни коментар о иконоборачкој кризи 7. и 8. века. Пре Седмог Васељенског сабора, Православна црква није имала никакво експлицитно учење о иконама, тако да би се онда могло рећи да иконоборци уопште и нису били јеретици, већ се ту расправљало искључиво о дугостепеном питању обреда или праксе. Међутим, Црква је у личности својих сведока водећих иконопоштоватеља осетила да се ту заправо води борба против јереси, против нечега што је разорно за саму Цркву. Потом су сведоци Цркве страдали и умирали због овог православног осећања. А када су богослови Цркве на крају успели да јасно, у писаном облику, изразе ово учење које је Црква већ знала у свом срцу, православље је на Седмом Васељенском сабору однело победу, а иконоборци су јасно осуђени као јеретици.

Наслућујем да се потпуно исто дешава и данас, само на много ширем плану и у много сложенијем виду. Они који осећају православље кроз живот у благодати, који се хране и узрастају на основном благу православља, житијима Светих и делима Светих отаца, заједнички се боре против непријатеља вере, против јереси која још увек није у потпуности дефинисана, која се још увек није у потпуности испољила. Могу се препознати одређени засебни аспекти или пројаве те јереси: хилијазам, социјално еванђеље, обновљенство, екуменизам, и против њих човек може да се бори. Међутим, борба против њих је до сада углавном бивала некако спонтана, тако да они који у свом срцу и костима не осећају православље, као што су они који су одрасли на часописима „Брига“ и „Живот младих2, уместо на житијима Светих, уопште и не знају о чему причаш, нити могу да схвате зашто се толико узбуђујеш због нечега што ниједан Сабор никада није прогласио за јерес.“

По сведочењима катакомбних епископа из касних двадесетиох година двадесетог века, може се видети да су њих агенти ГПУ-а прво питали да ли су за или су против митрополита Сергија, и ако би ови били против, онда би агети доказивали да Сергије није нарушио ни догмате ни каноне. Тако испада следеће: или су то атеистички мучитељи бранили Цркву, или пак ту нешто заиста ужасно није било у реду, тј. Црква је морала да се бори против изузетно опасног непријатеља. Међутим, испоставило се да је митрополит Сергије грешио по неколико догматичких и канонских основа. Но, оно што је било од првенственога значаја јесте то да је православна душа осетила да је митрополит Сергије био на погрешној страни.

Суочен са духовно разорним силама које су радиле против православне вере, Јуџин је осећао да мора да приведе што више људи у окриље Руске заграничне цркве, коју је сматрао једним од последњих упоришта у борби против компромиса и у том циљу је написао много писама и чланака. Овде је могао да ради заједно са другим младим ревнитељима који су већ пришли овој цркви.

Међу њима је био архимандрит Пантелејмон, грчко-амерички свештеномонах, који је био истих година као и браћа. Гљеб га је упознао после 1960. године. У то време отац Пантелејмон је покушао да оснује манастир у Бостону у Масачусетсу, заједно са својим пријатељима са академије, али Грчка архиепископија Америке му није дозволила да то учини. Касније, када су Јуџин и Гљеб живели у Сан Франциску, Гљеб је предложио оцу Пантелејмону да приступи Руској заграничној цркви, али отац Пантелејмон је то одбио, са образложењем да је та црква непризната због свога одбијања да буде под ауторитетом Московске патријаршије. Гљеб му је на ово одговорио да он мора најпре да схвати природу комунизма да би схватио зашто постоји Руска загранична црква. Отац Пантелејмон је као Грк знао за турска гоњења грчке цркве и сматрао је да је турско гоњење у основи било исто као и гоњење хришћанства под комунизмом. Гљеб се обратио Јуџину као некоме ко је био компетентнији да оцу Пантелејмону објасни духовну и филозофску основу комунизма, тј. по чему се комунистички јарам разликује од турског. „Отац Пантелејмон је добар човек“, рекао је Гљеб, „и одушевљава се истом идејом као и ми, установљењем православног монаштва у Америци, а то је управо оно што је америчким обраћеницима потребно. Требало би да му помогнеш.“ Јуџин је радо на то пристао. Отац Пантелејмон се кроз преписку уверио у исправност Јуџинових ставова. Захвалио му је рекавши да ће приступити Руској заграничној цркви, јер је осетио да у њој може да пронађе чвршће исповедање вере и мање отпора према његовим монашким напорима. До 1970. године његов манастир Св. Преображења је израстао у угледни духовни центар који је привлачио америчке обраћенике у православну веру и који је објављивао православне текстове и црквене службе на енглеском језику.

Јуџин је, међутим, морао да прође кроз горко искуство и да научи да обмане времена нису тако једноставне и тако јасно разграничене да би могле да буду превазиђене пуким приступањем Руској заграничниј цркви. „Агонија страдалнога православља у наше време“, записаће Јуџин, „не може увек да се реши променом јурисдикције.“ Он је морао да схвати да и у најконзервативнијим црквама може да постоји нека чудна врста либерализма, ако и да у најантикомунистичкије усмереним црквама може да буде присутан дух сергијевства.

 У писму из 1972. године, Јуџин је писао о једном од водећих епископа из своје Руске заграничне цркве: „Његови основни ставови, како се то до сада открило, у његовим текстовима на енглеском су исправни, али има ту и неких ствари у којима се он још увек није до краја открио, а које су очигледне у његовим текстовима на руском језику. Но, пре свега, тој његовој исправности недостаје извесна искра, извесно неодредиво православно миомирисање, које ће можда, када за то куцне час, бити оно једино што ће нам омогућити да препознамо шта је православље и да му се приљубимо. Управо је та искра, а не исправност, оно што привлачи обраћенике и, када осетимо да епископ Н. то у себи нема, онда нас обузме извесна нелагода. Сергијевство изгледа стоји управо у вези са губитком ове искре.“ У своји каснијим годинама, Јуџин је ово објашњавао на следећи начин: „Срж сергијевства стоји у вези са проблемом који је заједнички свим православним црквама данас, а то је губљење оне соли православља, узимање Цркве здраво за готово, замењивање Тела Христовог организацијом, веровање да благодат и Свете тајне дејствују некако аутоматски. Логика и разумно понашање нам неће помоћи да превазиђемо ове проблеме. Биће потребно много страдања и искуства, а малобројни су они који ће ово разумети.“

__________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. The Orthodox Word

2. Два часописа Америчке митрополије за децу и младе које је Јуџин сматрао потпуно световним по садржају.

Извор: Отац Серафим Роуз – Житије и дело, 2. део, Манастир Хиландар, 2007. гл. 52. – Ревнитељи православља.

Прекуцавање, подвлачење и припрема: Православна породица, јул 2017.

православнапородица.орг.срб

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *