Са извора светиње: Одговорност као мера сазревања хришћана

Поделите:

Турбулентни 20. век донео је велике иновације и нове токове, учињен је невиђени искорак у читавом цивилизацијском постојању. Односи према свему знатно су промењени. Системи вредности девалвирају енормном брзином…
Све то неумитно се одразило и на нас, православне хришћане, који хтели или не, свесно или несвесно, притиснути стегама глобализма, лако прихватамо промене. Тако се наметнуло све чешће подразумевано, а ретко директно постављано питање – да ли смо ми као хришћани у 21. веку одговорни према Богу, вери и сопственом спасењу?

Од приступа ће зависити и одговори. Међутим, невољно можемо закључити да данашњи човек има само једну бригу – да темељно и са пажњом угоди себи. Тада је из нашег живота искључен ближњи и на послетку и сам Бог, јер они управо изобличавају слику наше самодовољности.

Одговорност за црквени живот тиче се свих нас, црквеног клира и сваког верника понаособ, „јер смо самим Богом постављени на место светих апостола, као со земљи“ (МТ: 5,13). С тим у вези, темељно се преиспитајмо колико својим животом и примером сведочимо веру другоме и да ли смо заиста живи чланови цркве којој номинално припадамо.

Црква је барка вечног спасења, чувар наше веру у Васкрслог Господа и као таква тражи и жели наше потпуно, не само декларативно, учествовање у тајнама и благодатним даровима које раздаје. Бити одговоран хришћанин значи имати меру љубави по узору на Господа Христа и светитеље, према Богу и ближњем.

Имати љубав која уме да истрпи, јер је од Духа Светога; савести која уме да не ропће пред укоревањем себе; наде да ће нам се отворити срце за преумљењем и жељом да будемо бољи људи. И све то не зарад земаљске пролазности, већ ради вечног постојања.

Одговорност нас, као спасавајућег се народа Божјег, састоји се и у томе да, подносећи све недаће живота, будемо испуњени радошћу, управо зато што знамо да нас је неко скупо откупио не пролазним благом, већ скупоценом крвљу својом.
„Ако желите да други вама добро чине, тако делајте“ (Лк 6,31), порука је Богочовека Христа, који се спустио међу људе да би нас узвисио до висина обожења. Зато проводимо живот свој у опрезу и мудро, волећи ближњег, меру љубави потврђујући поуком Светог апостола Павла: „ И све шта год чините, од срца чините као Господу, а не као људима” (Кол. 3:17), „ Пазећи на време јер су дани зли“ (Еф: 5:16,17).

Ало

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *