Мина Ћурчић: Сребреница: сећање на заборављене

Поделите:

У Бањалуци ће једанаестог јула бити одржан скуп “Подршка генералу Ратку Младићу-стоп лажима о Сребреници“ који организује Српски сабор Заветници.

Фонд за хуманитарно право у сарадњи са Фондацијом Хајнрих Бел и Форумом за цивилну мировну службу истог дана, само у Београду, одржаће “Јавни час и разговор о одговорности и начинима сећања на жртве геноцида у Сребреници“. Такође, Иницијатива младих за људска права ће одржати комеморативни скуп у знак сећања на “жртве геноцида над муслиманским становништвом Сребренице“.

“Овим скупом желимо да одамо пошту жртвама геноцида у Сребреници и да покажемо да постоје грађани и грађанке Србије који се оштро противе његовом негирању. Не пристајемо на ратнохушачку политику и политику заборава која траје већ 22 године. Инсистирамо на поштовању утврђених чињеница, као и правној али и моралној осуди одговорних.“, пише у званичном саопштењу “Иницијативе младих за људска права“, наводећи да позивају институције Републике Србије да 11.јул прогласе Даном сећања на жртве геноцида у Сребреници.

Саша Јанковић, лидер Покрета слободних грађана, одао је почаст жртвама “геноцида“ у Сребреници: деветог јула је обишао Меморијални центар Поточари, носећи цвет Сребренице на реверу, а свој долазак су најавили Ненад Чанак и Чедомир Јовановић.

О наводном геноциду у Сребреници је снимљено неколико филмова: “Далеко је Тузла“ Авде Хусеиновића у коме говоре, између осталих, Насер Орић и Флорес Артман, “Национална географија“ Хариса Пашовића у коме се ради, како сам режисер тврди, о “географији највећег злочина у Европи после холокауста“, док је у августу прошле године почело снимање филма “Последња епоха“ Веисела Атасевера, немачког држављанина турског порекла, као и “Резолуција 819“ Ђакома  Батијата, италијанског редитеља, који је добио награду публике за најбољи филм у оквиру Међународног филмског фестивала у Риму 2008.године.

Међутим, иако се чини да ће овај једанаести јул, као и претходних година, протећи у знаку сећања на жртве, ипак неће бити тако;

 

 Жртве којих се нико неће сетити

 

Шеснаестог јануара 1993.године у Скеленима, оштина Сребреница,изгубила су живот два рођена брата: Александар и Радисав Димитријевић, који су имали пет и дванаест година.

“Они су већ били упали у Калиманће. Мени муж каже “боље да идете но да вас ухвате“, најстарији син, он тада имао 14 година, потрпао нас у ауто, њему је муж рекао да нас вози. Ми смо сели и још четворо деце од мојих комшија, ја сам била напред са најстаријим сином, а они су били, њих шесторо, назад. Овај мој најмањи син је био у рукама те једне моје комшинице што је назад седела. Доле, код моста се пуцало, уствари, то је трештало, а ја сам помислила да су то наши, нисам имала појма да су они дошли на мост. И дошли смо до полицијске станице, кад смо дошли до станице полиције онда су одозго осули паљбу и мој син је стао, није могао даље, био је рањен у ногу. И ми смо ти изашли, а један метак  је прошао поред моје главе и онда је погодио мог најмлађег сина. И ми смо ту стали, ја сам њега узела у наручје, изшла одатле, а ту је била једна кафана, и сад је ту та кафана. И ушли смо у ту кафану. Овај мој син што је рањен, ја сам мислила да је и он изашао, деца су излазила, мислила сам и да је он изашао, међутим, кад сам ушла у кафану њега није било, он је био поред кола, како је кренуо да изађе, он је погођен у врат. Један човек га је изнео и ставио у кафану, у столицу да седне, ја њега викнух “Рашо!“, а он само дигне главу и поново спусти…Овог мог најмлађег, њега су погодили у главу, вероватно су снајперима гађали, јер је то било са висине, одозго…Једног сина су ми пребацили у Ужице, из Ужица на ВМА, шест месеци је био на ВМА и преминуо од последица рањавања…Овај ми је имао пет и по година, најмлађи, а овај дванаест…“, испричала је Милица Димитријевић, мајка убијених дечака, описујући смрт својих синова.

Српски дечаци, Александар и Радисав Димитријевић, које су убиле бошњачке снаге које је предводио Насер Орић

У Илијашу, двадесет осмог јануара 1992.године, настрадала је Мирјана Драгичевић која је имала девет година.

“Кад смо легли да спавамо било је све нормално. Међутим, кад је 28.јануар свануо, то је било пред зору, да ли је било пола шест или шест, чули су се пуцњеви. Мајка ме је пробудила и рекла ми да видим шта је то…Ја сам устала, погледала кроз прозор, пуцало се, а ја сам помислила да су то наши били, међутим, нису…То су били муслимани, ушли су у село. Нисам могла да изађем из куће, мајка ми је пошла да изађе и мајчина сестра, тетка, која је исто рањена и погинула је. Ја сам пошла да обучем децу, обукла сам их, пошла да изађем и нисам могла да изађем, међутим, мајка је изашла и ја сам остала са децом у једној соби, син ми је остао у соби, а ћерка и ја смо пошле према излазу, али нисам могла да изађем, било их је тројица, ушли су већ. Прво сам чула пуцњаву, а онда су ушла тројица, моја мајка је повикала…Међутим, нисам могла да изађем. Њих тројица су ушли, мене гурнули, ћерку ми узели за руку, отишли тамо у другу просторију у кухињу…Мама је викала “Радо, чувај децу!“, а ја нисам могла ништа: двојица су били црни, муџахедини су то били, имали су онај бели повез око чела, само један је био белац. Син је био у другој соби, он је ту ушао, кревети су били на спрат, одозго је пало ћебе, он се подвукао, ваљда, они тамо нису ушли…Чули су се пуцњеви, падале су гранате, и галама, то су били муџахедини што су ишли, ја не знам шта су викали-викали су, урлали су…“, сећа се Рада Драгичевић, мајка девојчице Мирјане.

“Моја ћерка је била у црвеној тренерци, ја сам је обукла, широка је тренерка била, а њу кад су ухватили, одвојили од мене, она је вриштала, плакала, кад су пошли да је скидају, вриштала је, плакала, ја јој нисам могла помоћи, звала ме, нисам јој могла помоћи, они су ме држали…Касније се није чула, није плакала, нити ме звала, није била свесна, само је онако лежала на поду. Кад се то завршило, онда су пуцали у њу, па у мене. Тенк је дошао по нас: однели су тетку и мајку, па ћерку, а онда су дошли по мене и сина. Мене су одвели у Илијаш у Дом здравља, одатле су ме одвезли у Жицу, тада се звала Жица у Блажују, где су ми указали прву помоћ на ногама и стомаку, а после су ме хеликоптером пребацили у Београд, где сам била шест месеци, где сам се лечила, а онда сам се вратила овде и ту сам била све до “Дејтона“, када је потписан Дејтонски споразум, кућа је остала, ја сам је закључала. Нисам више никад долазила. Тешко ми је када видим то место, ту се никад не бих вратила, ту где су ми то урадили детету. “, завршава своју исповест мајка силоване и убијене девојчице, Мирјане Драгичивећ.

Српска хероина: Мирјана Драгичевић

Према званичним подацима, током војног сукоба на територији Босне и Херцоговине,у општини Сребреница, живот је изгубило 109 српске деце.

Професор Едвард Хермен, емеритус на Вартоновој школи економије Универзитета у Пенсилванији и Аненберговој школи за комуникације Универзитета у Пенсилванији изузетан је познавалац деловања пропагадног модела у спровођењу политике моћи.

“Неопходно је одржавати мит о Сребреници живим зато што је Сребреница постала симбол Западних интервенција, интервенција САД, као интервенција које се спроводе у хумантиране сврхе. Сребреница је направљена као симбол злог непријатеља: она показује колико су до сржи зли и окрутни  непријатењи САД и Запада. Младић је представљен као веома лош човек: одговоран за убиства у Сарајеву, за Сребреницу и многе лоше ствари. То је стандардни поступак инаугрисан када су се САД и НАТО укључиле у рат и поставља се питање због чега им је то сада потребно. Запад је кренуо у нови поход, на Египат, Тунис, Средњи Исток, сада напада Либију, Авганистан и Пакистан и поставља се један мали проблем: како оправдати те интервенције. Па погледајмо како смо дивну ствар урадили у Југославији. Дакле, један од најважнијих разлога због којих се у медијима Младић представља као лош човек, јесте што је неопходно обновити идеју о војним интервенцијама као о хуманитарним интервенцијама. Ви и ја знамо да је то лаж и превара, али другима је довољно да кажете: Сребреница и произведете слику масовног убиства. И сви ту људи су проглашавани за злочинце без да им се судило, осим у овим лажним судовима типа Хашког трибунала и са њим повезаним локалним судовима. И, тако, ми имамо људе који симболизују зло и хумантирани аспект борбе САД и Запада. Хуманитарне циљеве империјалног пит була: НАТО-а.“, објаснио је професор Хермен у интервијуу за лист “Печат“, 2011.године.

Едвард Хермен: човек који се сећа масакра над Србима у Сребреници

“Масакр у Сребреници увек стављам у наводнике, јер их је заправо било много на подручију Сребренице. На пример, био је онај пре јула 1995.године када је огроман број Срба убијен од стране муслимана, босанских муслимана и снага које су изашле из Сребренице. Једна процена је да било више од 150 српских села која су потпуно збрисана, а једна студија открива имена 2.383 српска цивила који су убијени у периоду од 1992. до јула 1995.године. Могли бисмо то назвати “први масакр у Сребреници“, затим у јулу 1995.године…“, другом приликом, изјавио је професор Хермен.

“Тврдња Запада је да је 8.000 мушкараца и дечака погубљено у масакру Сребреници, али приметићете да су све то били мушкарци и војници, а оних раније 2.383 цивила укључује велики број жена и деце.“, објаснио је.

Едвард Хермен је један од ретких којих се сетио српске деце међу којима су и поменута браћа Димитријевић, Мирјана Драгичивећ и многа друга деца, која су настрадала 1992. и 1993. године.

Исраел Чарни, изреалски психолог и стручњак за геноцид, уредник Енциклопедије геноцида,  извршни директор Института холокауст и геноцид у Јерусалиму, покушао је да објасни шта је то геноцид.

“Масовно убијање великог броја људских бића у случају када се не ради о војној акцији против војних снага заклетког непријатеља, већ у суштини када су жртве незаштићене и беспомоћне.“, гласи генеричка дефиниција геноцида Исраела Чарнија.

“Тешко ми је када видим то место, ту се никад не бих вратила, ту где су ми то урадили детету“, гласе речи једне мајке, Раде Драгичевић, речи у којима се крије једина истина о злочинима на територији Босне и Херцеговине.

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

Поделите:
1 reply
  1. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    „Један народ може да преживи своје будале, чак и оне славољубиве. Али, издају изнутра народ не може да преживи“ – Цицерон.

    Имајући у виду да су и подјармљени руски као и „српски“ бољшевици-комунисти
    спроводили експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места
    довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и
    падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи
    Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су
    у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе. Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный
    орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Сведоци смо, да извесна издајничка и подјармљена, инфантилна, дегенерисана, инфериорна, денационализована, масонско-комунистичка, окултна, идолатриска, езотериска и идеолошка београдска-јосипградска рајетинска елита спроводи антисрбски програм својих господара из Њујорка, Брисела, Вашингтона, Лондона, Париза, Рима и Берлина на штету србског народа.

    Имајући на уму да се исламски империјалисти нису моглу помирити турским поразом у Балканском рату 1912. године, зато су се спремали за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…

    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” ( Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

    Да би се то постигло, муслимани су чекали као и сви остали западно-европски и амерички предатори-тријалисти погодан моменат, да под окриљем окупатора НАТО пакта крену у „свети рат“ протв Срба у Југославији. Посебно су били ангажовани у удруженом злочиначком подухвату против србског народа белосветски муслимански-терористи муџахедини и западно-европски и амерички видљиви и “невидљиви командоси и снајперисти“ према сведочењу извесних публициста, од којих бисмо поменули Питера Бергена (Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена).

    Зато бисмо на овом месту поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у грађанском рату у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне, окултне, идолатриске и тријалистичке организације тз. Уједињених нација починили страшне злочине над српским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?

    Они без Суда нису смели бити стрељани, али још мање су смели очекивати спас од анти-србског естаблишмента западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита удружених у злочиначком подухвату у завојевачкој алијанси НАТО пакта против србског народа.

    Поставили бисмо још једно питање извесном београдском-јосипградском, рајетинском, издајничком и интернационалистичком комунистичко-масонском естаблишменту у Београду-Јосипграду: шта има Србија са грађанским ратом у Босни и Херцеговини, која је 90-тих година ХХ столећа постала експериментални полигон НАТО пакта и западно-европских и америчких империјалиста, езотериста, идолатриста и окултиста-магиста?
    Имајући на уму, између осталих и НАТО- новинара, империјалису Ед-а Вулиеми-а
    који је открио извесне ликвидације српских родољуба у којима су учествовали командоси САС-вих терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали и 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Ed Vulliamy, season in hell- understanding Bosnia’s war, New York, 1994; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС-
    ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).

    Не улазећи у никакве друге коментаре, то најбоље илуструје београдски лист „НОВОСТИ“ у којем су у априлу 1993, објављена три новинска чланка под насловима „Америчко-исламска коалиција покушава да спречи пораз муслимана на Дрини“, „Подриње и ратна психоза у режији ислама – Светске игре око Сребренице“. У чланку који је објављен под насловом „У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца“ , између осталог, стоји:
    „Комплетна документација са необоривим доказима о актерима геноцида у којем је уморено више од 1.200 Срба.

    СВЕТСКА МЕДИЈСКА кампања и смишљена пропаганда о напаћеном муслиманском народу у Сребреници, којом су Срби сатанизовани и оцрњени до размера највећег светског кољача, направљена је како би се, поред осталог, сакрила истина и да су муслимани поубијали више од 1200 недужних српских жена, деце и стараца и да је овај град етнички очишћен од Срба.

    Документација коју је сакупио Миливоје Иванишевић Бата, научни истраживач Завода за културу Србије, предочава доказе о овом монстроуозном злочину и објашњава зашто светски моћници не могу да прихвате истину о Сребреници.

    Поштујући законе и норме међународне заједнице и институција у доказивању насиља и злочина над цивилним становништвом, овај истраживач нуди необориве доказе о муслиманским злочинима над српским народом, спискове починилаца, доказе о начинима мучења, убијања, клања, масакрирања, пљачке, паљења и уништавања српске имовине и насеља.

    У ДЕЛУ документације о ратним злочинцима, где су виновници разврстани у три категорије аргументовано је да су антисрпску кампању и злочине организовали, подстицали или извршавали припадници Странке демократске акције који су и највећи узрочници трагедије српског народа на овим просторима.

    Под непосредном команедом муслиманских лидера или уз њихово учешће муџахедини су починили монструозне злочине над више од 1200 српских жена, деце и стараца. Од тог застрашујућег броја жртава до сада је утврђен идентитет 684 особе са подручја Сребренице.

    Због захтева међународних организација у материјалима су класификовани злочинци, међутим, ту треба подразумевати доста прелазних случајева, односно да поједини зликовци по својим злочинима припадају у две или три класификоване групе. Такође рддослед имена не подразумева аутоматски и степен њихове одговорности пошто то није приоритет овог материјала, нити је списак злочинаца дефинитиван.

    Захваљујући предусретљивости Миливоја Иванишевића, Новости су у прилици да прве објаве спискове муслиманских зликоваца из Сребренице и пре него што ова документација буде достављена Ун и међинародним организацијама.

    ГЕНОЦИД над српским народом организовали су: Мирсад Кавазбашић …“ (Види: У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца, „НОВОСТИ“, Београд-Франкфурт, 19. април 1993).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *