Пуковник Милорад Ђошић: Ћирилица као одређење према српству и Србији

Поделите:

Предлог Закона о службеној и јавној употреби језика и писма, чију је промену сигурно макар мало подстакло наше удружење, дигао је озбиљну прашину међу уљуљкане латиничне несветокравске преживаре. Тако новинар листа Данас Пеђа Поповић у озбиљном napisu зажуљује чињенице.
Како полулажи и полуистне постају нечије истине Поповић је у пар реченица „данасно“ објаснио.

По познатом комесарском кривоогледалском моделу, он у исти кош ставља ултраше, латиничаре, ћириличаре и ко зна још кога, заборављајући да табле и знакове не прецртавамо ми ћириличари, него их обнављамо. Па нисмо ми забрањивали латиницу, него су ћирилицу забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф, штеточина Бењамин Калај, Иван Мажуранић, добар песник, а још гори човек и многи други. Нисмо ми доносили НДХ-овске законе о забрани латинице, него су их они доносили о забрани ћирилице. Нисмо ми узели Дудеков језик, него су безјезични Дудуци узели наш.

Оба писма нису наше наслеђе јер гајевица никад није била српска, нити ће бити. Гајевица је перфидно наметнута српском народу, а нарочито после Другог светског рата, Новосадском договором 1954. године. Сетимо се само ЈНА, латинице и екавице.

Дакле, српска је само ћирилица, српска је азбука, српска је србица, друже необавештени Поповићу, а ево и да Вас обавестимо о томе, зашто би ми неком узимали оно што му је међународна заједница у Вашингтонској библиотеци поклонила , по ИСО 639. Потписао Сретен Угричић. Пишите Ви друже Поповићу и остали гајевицу, а ми ћемо енглеску и остале латинице кад се дописујемо са нашим европским пријатељима, а све у духу европских интеграција. Толико знамо, као што и Бугари знају да нагласе да је њихова ћирилица на еврима.

Као закључак долазимо до питања, шта нам је чинити?

Одговор је дала Милка Ивић, лингвиста и академик, која каже…“неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверавати.“ Нажалост и она и многи лингвисти чинили су супротно (Немања Видић и Драгољуб Збиљић у књизи Српска ћирилица, стр 24).

Дакле ћирилица, азбука, србица, то је оно што је браник свих браника према српству. Ћирилица је размишљање, ћирилица је оно што нас води у кљосовске дубине сазнања, ко је ко и одакле је ко. Азбука и србица нас из винчанских дубина воде до затрпаних базилика, до посечених храстова и до померених темеља, а ћирилица је оно, како рече непознати сељак поменутом ћириличару Немањи Видићу у Републици Српској, према чему смо требали чвршће да се одредимо, а то значи не само у потписивању, него и у писању.

Шта је још ћирилица?

Ћирилица је државно и државотворно питање. За њу не треба ићи од радње до радње и мољакати. О њој треба да пишу лингвисти, али онда кад државни печат легне на њу, биће им лакше, да не залутају. У крајњем случају држава је та која треба да им извади магнет испод компаса.

За крај, ћирилица је стратегијска греда, она је одређење према српству, она је заштитни прслук и пелена око стомака коју су нам мајке некад стављале око пупка да не назебемо, она је пуце на прслуку, које ако не сачувамо, повратка нема.

Удружење Ћирилица – Београд

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *