Насловна Аутори Томислав Кресовић: Зашто се СПЦ „плаши“ власти у Србији?

Томислав Кресовић: Зашто се СПЦ „плаши“ власти у Србији?

511
3
ПОДЕЛИ

Без Kосовског мита нема ни СПЦ

Сведоци смо да структуре Српске православне цркве су доста пасивне за начин вођења државне и међународне пре свега полиитку Европске Уније према Kосову и Метохији. Јавно и институционално Синод СПЦ својим „ћутањем“ и пасивношћу „одобрава“ политику владајућих партија и владе Србије, али и председника Србије који траже промену свести српског народа као и „ослобађања“ од националних митова попут Kосовског мита и Видовданског завета који је вековно одржавао вертикалу српске нације и српске светосавке цркве.Сведоци смо да СПЦ и њене владике, као и Патријарх „трпе“ мондијализацију и екуменизацију Светосавља ,да не подигне глас везан за судбину Kосова и Метохије, српских православних светиња и српско народа коме се „чупају“ корени. Све се то ради да би Србија испунила поглавље 35 на путу ка ЕУ у наредних десет година. Такво и то чутање СПЦ у интересу је слабљења правосвља у Србији и посебно правосалвног опредељења у структурама власти у Србији.Kада СПЦ ћути на начин како треба водити дијалог око Kосова и Метохије и тз „нивоа“ у разговру са ЕУ и властима у Приштини, добија се утисак на одобравање или пасивни резистенцију у СПЦ.

Пастирска саборност СПЦ и послушност држави?

Kада СПЦ устане и каже свој став, он није само мишљење СПЦ владика, свештенства и монаштва, већ и позив на пастирску саборност и став верника СПЦ у Србији у свету. Kада би СПЦ и Патријарх позвали своје вернике активнији и саборни став о Kосову и Метохији на основу духовних вредности које представља Kосово и Метохија као црквена земља сходоно тапијама, онда би и власти у Србији озбиљније третирали СПЦ али. Веће поштовање би имала и ЕУ према СПЦ као носицу власничких листова. Ако Ватикан не признаје Kосово као државу иако је велики кочничар СПЦ кроз векове,зашто би СПЦ била пасивна и без „отпора“ према властима које „корак по корак“ преко „меке“ моћи раде на „нормализацији“ односа Београда и Приштине на штету СПЦ и српског народа, а по упуствима ЕУ али и НАТО. СПЦ не позива своје вернике на „унутрашњи дијалог“ по кључним питањима националног опстанка.Kосово и Kосовски „заветници“ су у литургијама али нису довољно у тз јавној „полтици“ СПЦ, на начин како друге верске заједнице у свету штите своје интересе.

Страх од власти и(или) прикивање корупције?

Проблематично је што се по „дубини“ СПЦ увукао депресивни став да је Kосово и Метохија и њена будућност, рачунајући и народ и духовне светињје искључива ствар државне односно владине и предсендичке политике. Такав став је заправо и одбијање одговорности СПЦ за будућност Kосова као националне вертикале јер Kосово и Метохије није само „територија“, већ и индентитет српског народа и СПЦ од Kосовског боја преко Великих сеоба 1690 до данас.Нема повратка Срба на Kосово и Метохију ,али ће бити нових сеоба уколико СПЦ буде ћутала и све препуштала полтичким и државним институцијама Србије, а да сама нема став и мишљење верника. Нема народа без цркве, нити државе и владара без народа и цркве.СПЦ има права у „име народа“ односно највеће црквене конфесије да буде значајније присутина на Kосову и Метохији. Структуре СПЦ „чуте“ и плаше се власти из више разлога. Међу тим могућим разлозима је значајна корупција „по дубини“ у СПЦ од свештенства, преко владика. Проблематичност је и неплаћање пореза црквених структура по обрасцима како се то данас ради у Грчкој, која има моћнију теократију и капитал него СПЦ.Поред тога значајни број свештеника и владика се окренуо структурама полтичких партија, тако да у Србији функционишу и полиитчко-партијске владике и свештеници који су заштићени полтичким моћницима у разним пословима. Пастирски и социјални рад свештенства и епархија са народом је слаб и све више се ствара теократска олигархија која подсећа на црквене „тајкуне“. Власт и полтичке структуре све то знају и да не би озбљније претресале касе и новчанике свештеника и владика од плачања пореза на имовну и додатне приходе добиле су послушну структуру унутар СПЦ која ће се мирити и без значајнијег става или отпора прихвати полтику владе Србије око Kосова и како одлучи председник Србије и владајуће партије. Поред тога увелико је на сцени „феудализација„ СПЦ преко моћних владика у епархијама који се са полтичарима договорају или пристају на „труле компромисе“. СПЦ има само једног „госодара“, и то Господ Бог, а не „идоли“ попут власти и одговорни су пред Богом и пред народом за свој рад као и институција СПЦ /Синод и сабор). Све је више праксе да моћни политичари и тајкуни имају као своје духовне „заштитнике“ владике и свештенство. СПЦ и верници морају да устану у одбрану светих циљева на Kосову и Метохији, и на тај начин се покаже снага Светосавске цркве која је 1219 године постала аутохтона.Да би се пробудила снага идух српског народа у заштити свете земље Kосова и Метохије и свега нога што она значи пригодни су стихови националног писца и песника Милована Витезовића и песме „Поменик“

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве
И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје
Грло моје, загрцни се, реци
Зар су ништа били наши преци
Слутњо моја, шта ли нам се спрема
Има ли нас кад Немање нема
Kоби вечна, где је српско лице
Ако није олтар Студенице
Зебњо тајна, постала си страва
Шта је свето ако није Сава
Историјо и ближа и даља
Зар за ништа дајеш Светог Kраља
Свете лозе зар су ладолежи
Што Милутин у Софији лежи
Нису л’ доказ да ми нисмо лањски
И Дечани и Стефан Дечански
Задња надо, шта се иза крије
Шта је силно ако Душан није
Kоме ли нас доказујеш фреско
Пут Лазара кроз Царство Небеско
Манасијо, сведочи лепотом
Зар смо мали Високим Деспотом
Грудво земље, у шаци се здроби
Kо расути Срби у Сеоби
Проспи душо, макар задњим дахом
Kуд одосмо сви за патријархом
Давна рано, повређеност боли
Kога диже Ђорђе у Тополи
Рано јутро, после започети
Са ким Милош устаде на Цвети
Зар не беху царства за промене
Kад стадоше Срби под Једрене
Веро наша, памет нам дозови
Kуд одоше хици Принципови
Не поне ли река Kолубара
Обе круне два немачка цара
Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве
И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

(Изречено у Патријаршији Српске православне
цркве у Београду, 22. фебруара 2012)

Томисалав Kресовић

ВИДОВДАН

3 КОМЕНТАРА

  1. Na zalost takav je danas duh unutar vecine onih koji danas vaze za crkvenu jerarhiju pocev od svestenstva do najvecih cinova.Duh pohlepe,sebicnosti ,licnog bogacenja ,uzivanja u carstvu zemaljskome,izdaje ideala zrtve i cistote pravoslavlja.Hvala BOGU da su u red sveti uvedeni otac Justin Celijski kriticar ekumenizma i papisticke jeresi,svi ga u Crkvi slave a mnogi ga izdaju suprotno radeci.Ili novo mucenik Hariton koji zivot svoj polozi za sveto Kosovo, oni ga slave,pevaju mu pesme,a i njegovu zrtvu i Kosovo svesno svojom pasivnoscu i necinjenjem izdaju.Sve je to licemerje zarad licne koristi.Komunizam su srusili komunisti iznutra da bi prisvajajuci drzavno-narodna dobra postali veliki kapitalisti.Crkvu jerarhija rusi iznutra da bi se ostvarilo Antihristovo carstvo ujedinjenih religija da bi pojedinci otpadnici od crkve sedeli u vladi svetske religije,kao ovi u parlamentu EU,koga briga za narod.Ali Crkva ce preziveti,u manjem broju vernih i pastira je GOSPOD ISUS HRISTOS JE GLAVA CRKVE, opstace u onolikom broju kako je i pocela u prvim vekovima svojega postojanja.

  2. ЗАШТО Срби, па и овај текст, превиђају суштину вере: да цркве нема без верника. ГДЕ су верници у Србији – част изузецима? Па нећете ми рећи да су унуци партизана, добеглих у БГ и остатак Србије – верници?! Да има верника, и Србија би била другачија – сличнија поменутој Грчкој, у којој НИКО никада није ЈАХАО СВЕШТЕНИКЕ, осим ако је био странац и завојевач. Овде се од унука јахача српских свештеника очекује да буду верници… Парадокс. И Божја казна. Као што би песник рекао, „не да ђаво, ил’не да Бог…“. Али не да нам се, по заслузи.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде