Јелена Вукоичић: Сребренички мит – ЗЛОУПОТРЕБЕ И ЗАБЛУДЕ

Поделите:

Кроз неколико дана, 11. јула у Поточарима, ће бити одржана двадесет и друга по реду комеморација наводног геноцида у Сребреници, догађаја око којег се и већ више од две деценије ломе копља широм бивше Југославије, а посебно у подељеној и дисфункционалној ’држави’ Босни и Херцеговини, у којој све стагнира или пропада, осим мржње и међуетничких подела које непрекидно јачају и расту. Након пресуде Хашког трибунала, према којој су дешавања у Сребреници из јула, 1995. године, окарактерисана као геноцид, иако ни према једном валидном правном тумачењу наведени догађај не би могао да се дефинише овом класификацијом, бошњачки национални корпус почео је да користи Сребреницу и мит који је у међувремену изникао на њој као средишну тачку свог (новог) бошњачког идентитета, али и темељ некакве будуће централизоване муслиманске Босне и Херцеговине.

Другим речима, ’геноцид’ је требало да, у тренутку када се у Хашком трибуналу донесе довољно пресуда Србима који су наводно били одговорни за њега, пошаље у историју ’геноцидну творевину’ Републику Српску и муслиманима отвори пут ка стварању Исламске државе у срцу Европе, из које би, сасвим логично, Срби и Хрвати мало по мало нестајали, лишени сваког облика институционалне заштите и препуштени на милост и немилост политичком Сарајеву и бошњачкој већини. То је, у сваком случају, био муслимански план од потписивања Дејтонског мировног споразума који Бошњаци никада нису прихватали, осим као привремено решење до коначног сахрањивања српског ентитета. Нису Бошњаци и њихова политичка елита, наравно, били усамљени у амбициозном планирању великог подухвата рушења споразума који је успео да заустави крвави рат након три и по године. У томе су им здушно помагали њихови западни и исламски савезници, на челу са главним ’заштитником’ и ствараоцем онога што је данас БиХ, Сједињеним Америчким Државама.

(Дис)континуитет америчке политике у последејтонској БиХ

Није никаква ни тајна ни новост да Американци никада нису имали намеру да Дејтон и Српска преживе дуже од десетак година. Напади на српски ентитет почели су одмах након успостављања мира, још док се практично ни мастило на дејтонским папирима није осушило. Покушаји рушења Српске кулминирали су Реформом полиције коју је успешно зауставило њено руководство на челу са Милорадом Додиком и пропалим уставним променама. У међувремену су се отворила нова жаришта која су делимично одвукла пажњу Вашингтона са Балкана, а десила се и светска економска криза која је опасно потресла највећу светску економију. ’Коначно решење’ босанског питања гурнуто је у страну и остављено за нека ’срећнија времена’.

Проблем Сарајева и босанских муслимана у међувремену је такође постала и чињеница да су њихови главни ментори и заштитници, Американци, схватили да су им за стално изазивање тензија и хаоса на Балкану (што и јесте суштина америчке балканске политике) подеснији Албанци, који су демографски виталнији (Бошњаци у БиХ су већ неколико година у демографском опадању), насељавају шири географски простор, национално и политички су компактнији и дисциплинованији, а у односу на Бошњаке предњаче и у степену милитантности и агресије, што све заједно далеко више одговара америчким интересима и циљевима.

Све ово наравно не значи да Запад и даље не фаворизује босанске муслимане и политичко Сарајево у констелацији снага у Босни и Херцеговини, нити да нема притисака (којих и те како има) на Бању Луку, али значи да некакве велике измене Дејтонског споразума у овом тренутку – који траје већ више од десет година – више нико и не помиње. Последњу ’велику шансу’ Бошњаци су имали, или су барем мислили да је имају, на америчким председничким изборима, када су сви до једног здушно навијали за своју кандидаткињу Хилари Клинтон, чији је супруг, у време док је био председник САД, (наводно) предано радио на промовисању бошњачких националних интереса. Велике наде у Клинтонову вероватно најпластичније осликава обраћање једне од такозваних Мајки Сребренице, на комеморацији у Поточарима пре две године, која се Билу Клинтону обратила речима да се нада победи његове жене на изборима, како би нова председница Бошњацима ’направила државу’.

Након победе Доналда Трампа за којег ни Босна и Херцеговина, ни Бошњаци, ни Сребренички мит или било шта слично немају ама баш никакав значај, постало је јасно да неких великих захвата у компликованом уставном уређењу БиХ неће бити, или барем неће бити у догледној будућности. Маргинализовани и гурнути у запећак од стране својих традиционалних савезника и међусобно политички посвађани, у земљи чије институције паралишу сваки покушај консолидације и напретка у било којој области, Бошњаци се опет окрећу својој тачки окупљања, од које су у своје време највише очекивали, а сад и немају други избор него да истим путем покушавају да скрену пажњу међународне заједнице. У питању је, наравно, Сребренички мит.

Како Сребреница помало добије пажњу Запада (мада, приметно, све мање и мање) искључиво на округле годишњице (као пре две године када су Британци покушали неуспешно да прогурају екстремистичку Резолуцију о Сребреници у Савету Безбедности), политичко Сарајево је ове године, у свом очајничком покушају да консолидује своје сопствене редове и барем мало скрене пажњу на бошњачко питање, предложило измене кривичног закона према којем би негирање ’геноцида’ оног који негира послало на робију у трајању од пет до десет година. Контроверзни закон је чак прошао и Савет министара (где је добио и српске гласове Савеза за промене), али су српски посланици постигли сагласност да за њега не гласају у парламенту. У принципу, јасно је да овако накарадан закон није имао шансу, јер га српски посланици, без обзира на своје међусобне сукобе, свакако не би прихватили, и сам покушај његовог усвајања и није био ништа више до јефтин маркетиншки трик бошњачког руководства, на челу са Бакиром Изетбеговићем, да покуша да ојача позицију своје посустале партије пред опште изборе 2018. године, као што је покушавао да уради и неуспешним покушајем обнове тужбе против Србије, опет за наводни геноцид.

Све у свему, главно оружје у рукама Бошњака којим већ годинама покушавају да се изборе за укидање Републике Српске – Сребренички мит, све више губи свој међународни (западни) значај и полако постаје само средство националне хомогенизације народа који је свој идентитет изградио готово искључиво на улози жртве коју су му наменили његови западни савезници који га сад полако напуштају, окрећући се актуалнијим темама и жариштима. Парадоксално је то што бошњачки политичари бесомучном експлоатацијом, мрцварењем и злоупотребом Сребренице, великим делом манипулишу управо својим народом и његовом позицијом у Босни и Херцеговини. Док Бошњаци (као уосталом и Срби и Хрвати) масовно напуштају БиХ и све дубље улазе у фазу демографског опадања – што је велики пораз за народ који је у време СФРЈ био један од највиталнијих, сарајевска политичка елита их упорно држи у уверењу да ће Босна и Херцеговина постати само њихова, а Република Српска (баш захваљујући Сребреници) једном заувек отићи у историју. Такво обећање било је посебно актуелно у време доношења пресуде Радовану Караџићу, која је у бошњачким политичким круговима представљана као правни основ за укидање српског ентитета. С обзиром да се то, наравно, није десило, политичко Сарајево сада исту причу пласира везано за суђење Ратку Младићу опет знајући да пресуда, каква год да буде, неће ништа променити, али је читава прича и тако искључиво намењена предизборној кампањи те ако донесе нешто гласова, онда и није била узалудна.

Сребренички мит као континуитет бошњачке политике

Злоупотреба Сребреничког мита која, како време пролази, постаје све више апсурдна и бесциљна, заправо представља, ако погледамо мало даље у прошлост, континуитет мегаломанске, погрешне и самодеструктивне бошњачке политике. У раној фази распада СФРЈ, а пре почетка рата у БиХ, управо муслимански лидер, Алија Изетбеговић, одбио је Кутиљеров план који би, да је усвојен, његовом народу, с обзиром на дотадашња демографска кретања, дугорочно донео управо оно чему толико дуго теже – бошњачку, муслиманску државу у којој би Срби и Хрвати временом постали мањине. Изетбеговић је, међутим, показао политичку кратковидост и наивност допустувши да га изманипулишу и гурну у рат његови савезници Американци, обећањима да ће му они, много брже, направити државу. Иста та обећања девела су и до пада Сребренице коју је бошњачки врх свесно жртвовао да би зацементирао своју улогу жртве и добио ону државу коју му је обећао Вашингтон.

У последњој фази, Сребренички мит требао је, уз помоћ пресуда за ’геноцид’ Хашког трибунала, да одузме легитимитет Републици Српској и доведе до измена Дејтонског споразума. Требао је, али није. Уместо тога, Бошњаци су данас већина на читавих 23,4 процената територије БиХ, на којима једино, де факто и врше власт, а, када се узму у обзир демографска кретања, на која су највише утицали рат и његове последице, јасно је да су битку за Републику Српску одавно изгубили, а исто се може рећи и за Херцег-Босну, која не постоји у папирима, али и те како постоји на терену. Бошњацима остаје троугао Сарајево – Тузла – Зеница, који додуше деле са све већим бројем Арапа који се досељавају у муслимански део БиХ. Остаје им и Сребренички мит на којем су изградили своју нову нацију и покушали (покушавају и даље) да изграде и своју државу, ону државу коју су им обећали Ричард Холбрук и Бил Клинтон, а требала да створи Хилари Клинтон као председница Америке. Бошњачки проблем, међутим, објективно није лако решив. На Сребреници, односно Сребреничком миту, они су изградили своју нову нацију; на том миту почива њихов крхки национални консензус. Другим речима, без тог мита тешко да имају било шта друго, а са друге стране, и у овом питању, као и у многим другим, потврђује се историјска теза да политичка митоманија (и мегаломанија) неупитно воде у политичку пропаст. Решење ове пат позиције могло би да буде отрежњење народа који је навикао да све добија „на послужавнику” и прихватање реалности у којој, поред муслимана, у Босни и Херцеговини, живе и Срби и Хрвати, а половину државе чини српски ентитет – Република Српска. Нажалост, ако погледамо сарајевски политички континуитет, овакво отрежњење мало је реално, и много је већа вероватноћа да ће у свом (реално постојећем) троуглу Сарајево – Тузла – Зеница, а на (реално непостојећем) Сребреничком миту, Бошњаци наставити да фантазирају о муслиманској Босни и Херцеговини у којој ће се коначно ослободити ’малигног’ српског и хрватског утицаја. То што, већ у овом тренутку, не би имали киме да населе ту супер-државу, чак и да је добију, мање је битно. Мит, уосталом, не мора да има, и често нема, никакве везе са реалношћу. Зато се на митовима државе много чешће уништавају и губе, него што се граде и добијају.

Извор: Говори Србија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *