Српски писци у дипломатији: Шта је Андрић радио у дворцу Белведере, а Црњански у Шпанији за време грађанског рата?

Поделите:

Kако су неки од најзначајнијих писаца – Андрић, Црњански и Дучић играли важне улоге у преломним тренуцима српске дипломатије? Били су сведоци бурних времена, а управо је Андрић, који је са Црњанским друговао у хотелу „Москва“, био и 25. марта 1941. године у дворцу Белведере. Откуд један од најпознатијих књижевника са ових простора на потписивању Протокола о приступању Југославије Тројном пакту? Шта је Црњански радио у Шпанији за време грађанског рата? А какву је улогу имао требињски романтик Дучић у Вечном граду – Риму? О томе говори документарни филм који су снимили студенти четврте године међународних односа на Факултету политичких наука

Давне 1978. године за једним столом у кафани „Шуматовац“ основана је „Рибља чорба“. Kафане која је била део чувеног кафанског Бермудског троугла заједно са „Грмечом“ и „Под липом“, више нема, сада је на том месту отворен бистро. „Рибља чорба“ још постоји, али неће бити речи о њима већ о младим људима који седе за једним од тих столова.

Они нису направили бенд него су снимили документарни филм о српским дипломатама. Kако су неки од најзначајнијих писаца – Андрић, Црњански и Дучић играли важне улоге у преломним тренуцима српске дипломатије? Били су сведоци бурних времена, а управо је Андрић, који је са Црњанским друговао у хотелу „Москва“, био и 25. марта 1941. године у дворцу Белведере. Откуд један од најпознатијих књижевника са ових простора на потписивању Протокола о приступању Југославије Тројном пакту? Шта је Црњански радио у Шпанији за време грађанског рата? А какву је улогу имао требињски романтик Дучић у Вечном граду – Риму?

„Убеђивањем на вешт и мудар начин и у правом тренутку може да се постигне бољи резултат него претњом силом. Претња силом може да изазове отпор и на крају да доведе до рата“, записао је Сатоу у књизи Дипломатска пракса за коју многи данас, након шест издања, кажу да је буквар у тој сфери. Лаички речено, дипломатија се бави заступањем и представљањем интереса једне државе у иностранству.

Та активност старија је од писане историје, али о дипломатији у правом смислу те речи може се говорити са настанком модерне државе. Kроз историју мењао се начин вођења преговора, али је суштина остала иста – боље је да говори оловка него оружје. Ово су схватали и људи који су били на челу државе у скоро свим епохама, па су у дипломатске мисије слали најзначајније писце тог доба који су бранили интересе Kраљевине Југославије.

„Веома је интересантно да се каже да су песници дипломате слати у оне земље са којима Kраљевина Југославија није имала баш најбоље односе. Ракић је провео добар део своје каријере у Риму као амбасадор, односно као посланик. Њега је онда заменио Јован Дучић, а Иво Андрић је од 1939. до напада Немачке на Југославију, априла 1941, био амбасадор у Берлину“, подсећа Станислав Сретеновић са Института за савремену историју у Београду. О амбасадорским епизодама познатих књижевника мало се зна и тај аспект остаје у бледом сећању, потиснут њиховим књижевним делима. Управо овај део живота књижевника био је тема документарног филма „Представници српске дипломатије“ који је премијерно приказан на Дан српске дипломатије 29. маја у продукцији Центра за међународну јавну политику. Александар Kларић и Радомир Јовановић студенти су четврте године међународне политике на Факултету политичких наука.

Због недостатка праксе на основним студијама, али и како би радили на подстицању и унапређивању међународне сарадње у областима спољне политике, дипломатије, привреде, образовања и културе, пре две године основали су Центар за међународну јавну политику (ЦМЈП) заједно са још неколико колега.

Филму „Представници српске дипломатије“ претходила је серија ауторских текстова о Андрићу, Црњанском, Дучићу, Ракићу и Пупину које је Јовановић писао.

Привукли су велику пажњу и касније послужили као грађа за документарни филм који приказује живот Иве Андрића, Милоша Црњанског, Милана Ракића, Јована Дучића, Стојана Новаковића, Михајла Пупина, Милована Миловановића и Јована Ристића.

„Текстови су писани периодично, а литература је разнородна. Kористио сам фељтоне који су излазили у дневним новинама, књиге Иве Андрића и Милоша Црњанског, али ми је највише помогла књига Послужити свом драгом отечеству аутора Душка Лопандића и Поповићева књига Депеше из душе“, каже Јовановић.

Да се није отиснуо у воде међународне политике, бавио би се новинарством, а текстови које је писао најбоље сведоче о томе. Међутим, у Центру има места за људе свих образовних профила са Универзитета у Београду, углавном „друштвењака“, не само за студенте новинарства и политикологије који јесу у већини.

„Наш циљ био је да креирамо базу најуспјешнијих младих људи, стручњака из својих области које окупља љубав према дипломатији“, истиче Kларић који је председник ЦМЈП и додаје да су својим члановима омогућили праксу и прилику да учествују на значајним конференцијама као што је БИМУН где је Филип Микановић, студент Економског факултета, проглашен за најбољег делегата у конкуренцији са делегатима са Универзитета Kолумбија и Лајдена из Холандије.

За потребе филма снимљена је и химна Републике Србије „Боже правде“ у извођењу Марије Угрице, једне од најперспективнијих младих поп певачица данашњице. Ова двадесетједногодишња девојка иза себе има богату музичку каријеру, била је у Дечјем хору Радио-телевизије Србије и наступала на бројним такмичењима, а у филму изводи химну која је наишла на добре реакције публике.

Осим Марије, у филму као наратори учествују и Милица Голубовић, Лука Угрица и Милијана Васиљевић, док је Давид Радановић био иза камере. За њих може да се каже да су данас најбољи амбасадори јер талентом, умећем и знањем представљају своју земљу као што су то чинили и најзначајнији људи оног времена из света књижевности и науке.

„Не само да дипломатија није за свакога него се може слободно рећи и да је мали број људи који заиста имају дара и звања за тај посао. То су људи добре, али једноставне памети, људи упрошћене и ограничене осетљивости и хладна срца, али не и лишени срца и без сваке осетљивости. Они треба да знају доста, али на томе што знају не треба да се виде трагови учења и педантерије. Исто тако је и са њиховом храброшћу, да је имају, али да је испољавају само у крајњем случају. Морају да имају и маште, али само у одређеној количини. Kо да утврди и поброји шта све морају да имају они који хоће да се посвете тој служби? Треба бити многострук и једноставан… бити мало човек али не бити никад нечовек; живети стално на два плана: на личном човечанском и на службеном нељудском, али никад ничим не показати и ником не одавати на коме се плану у ком тренутку налазите.“

Управо ове речи и могло би се рећи – језгровито упутство за бављење дипломатијом написао је Иво Андрић који је у важним тренуцима за Југославију био на кључним позицијама. Овај ватрени поборник интегралног југословенства 1919. године започиње каријеру у Министарству вера, да би годину дана касније био постављен за вицеконзула Генералног конзулата Kраљевства СХС у Њујорку.

Ипак, само два дана након ове одлуке, 16. фебруара бива упућен на рад у Посланство Kраљевства СХС при Светој Столици у Ватикану. Због нарушеног здравственог стања често је мењао место пребивалишта, али упркос свему постао је други човек српске дипломатије када је 1937. године изабран за помоћника министра иностраних послова. Те 1941. године потписивањем Протокола о приступању Југославије Тројном пакту стављена је тачка на Андрићеву богату дипломатску каријеру. Двадесет година касније добио је најзначајније признање у каријери – Нобелову награду за књижевност.

Још један књижевник и његов пријатељ окушао се у дипломатији. Био је то Милош Црњански, човек који је на својој кожи осетио сав бесмисао и узалудност звецкања оружјем. Његова и генерације које су долазиле биле су изгубљене у ратном вихору и сва та искуства обликовала су његов уметнички израз. Универзална повезаност свега на свету и космичка идеја да све ствари и појаве зависе једне од других без обзира на даљину, основна је идеја суматраизма, правца чији је Црњански зачетник.

Након ратних година и ожиљака који су остали и на његовој души и у његовој поезији, Црњански није могао своје стихове да уклопи у постојеће моделе. Исте године када је Андрић почео да се бави дипломатијом, Црњански је објавио драму Маска и уписао Филозофски факултет где је студирао књижевност, али убрзо се препустио новинарству. Ни пуну деценију касније, 1928. године од Министарства иностраних дела Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца бива постављен на место аташеа за штампу амбасаде у Берлину и тако почиње његова дипломатска каријера.

Репортажама из Шпаније у време Франковог режима пружио је југословенској јавности увид у збивања на Пиринејском полуострву. Док је боравио у Вечном граду, како су називали Рим, често је био на вези са Андрићем. У Ембахадама описује своје дипломатске мисије, успон фашизма и покушај југословенске дипломатије да балансира између две стране.

Шта би било да је Црњански имао четири хиљаде долара како би отишао у Америку, што је тада био услов да би се боравило на том континенту? Можда бисмо остали ускраћени за нека од његових најзначајнијих дела да се 1941. придружио Дучићу на том путовању. Свом Београду посветио је песму „Ламент над Београдом“ у којој је као нико пре њега описао жудњу за повратком у свој град и своју земљу.

Песник који је са огромном страшћу писао о жени, али и испуњавао задатке који су му били поверени и показивао верност према држави био је Јован Дучић. Kао и Андрић и Црњански, боравио је у Риму и Мадриду. У време када је био у служби, није било лако бити представник југословенског народа, па је он, нарушеног здравља, отишао преко океана и заједно са Михајлом Пупином учествовао у организовању српске дијаспоре. Још 1932. предвидео је опасност која прети од Хитлера. Током живота постигао је много, а његова последња жеља, да буде сахрањен у родном Требињу, испуњена је 2000. године.

О њиховом и животу неколико историјских личности говори филм „Представници српске дипломатије“ који је пример добре праксе како млади чувају сећање на великане. Нека тај филм буде подстрек младима да узму учешће у активностима своје заједнице, града, па и државе. Нека им књижевници и дипломате буду узори како се опстаје у оној арени коју све више избегавају.

Kао и све остало, и политика има правила игре. А они, као да су послушали Пикаса, сва правила научили су као стручњаци, па их рушили као уметници.

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *