12. јула 1942. – Основан логор за децу Јастребарско

Поделите:

Логор Јастребарско био је дечији концентрацијски логор крај села Јастребарско, којег је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечијих логора у Независној Држави Хрватској, што је јединствен случај у људској историји.

Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду. Логор Јастребарско је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића. Овај логор се налазио у селу Јастребарско, на путу између Загреба и Карловца.

Резултат слика за логор јастребарско

Борци Осме кордунашке дивзије су 26. августа 1942. ослободили овај логор од усташа, у коме је усмрћено за мјесец и по дана око 450 дјеце, српске и јеврејске.

БРОЈ ЖРТАВА

У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце.

Логор није карактеристичан само по чињеници да су у њему била заточена деца већ и по чињеници да су партизани 28. августа 1942. из логора ослободили неколико стотина деце (најчешће се помиње бројка од 727 ослобођене деце). Ослобођена деца су потом нашла уточиште на Кордуну. Већина друге деце логораша, који због болести и изнемоглости нису могли да напусте подручје Јастребарског и пређу на Кордун, након боравка у логору, још током рата, збринута у хрватским породицама.

РАСПОРЕД ЛОГОРА

Дечији логор Јастребарско био је смештен на више локација: у зградама некадашњег дворца грофовске породице Ердедy у Јастребарском и у фрањевачком самостану (карантин) у истом месту као и у баракама у оближњем месту Реке, удаљеном 3 км од Јастребарског.

Логор у дворцу Ердоди састојао се из два дела: барака покрај дворца где су била смештена нешто здравија и мање изнемогла деца (бараке су претходно служиле као коњушница за италијанску војску) и болнице смештене у самом дворцу, док је у самостану месец дана касније, приликом доспећа транспорта деце из логора Горња Ријека, формиран карантин. Бараке су биле неусловне за боравак с обзиром да су биле неочишћене од прљавштине и балеге.

ДОВОЂЕЊЕ ДЕЦЕ

Логор је основан почетком јула 1942. према одлуци усташког поглавника Анте Павелића у циљу „планског одгајања“, односно васпитавања у усташком фашистичком духу. Логор је био под управом часних сестара католичке конгрегације Св. Винко Паулски. На челу управе логора налазила се сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Миле Будака, која је упамћена по крутом и бездушном поступању према деци логорашима.

Први заточеници су у логор приспели 12. јула 1942. Реч је о деци која су претходно била заточена у логору Стара Градишка, заједно са члановима својих породица, који су претходно били ухваћени као цивилно становништво српских села на подручју Козаре (котареви: Босанска Дубица, Босанска Градишка, и делови котара Приједор, Босански Нови и Бања Лука) од стране оружаних формација НДХ и Трећег Рајха у контексту „Операције Козара“. Уз пут, који је трајао неоубичајено дуго због усташке опструкције, умрло је 17 деце, а на загребачком колодвору још 30, док је 37 најтеже оболеле деце смештено у болницу у Загребу, али су и она умрла. Истог дана транспорт је упућен ка Јастребарском.

Већ 13-14. јула стигао је нови транспорт деце-логораша из логора Стара Градишка у ком је било око 770 деце. Потом је 31. јула 1942. пристигло 850 деце из логора Јабланац, а 5. августа 1942. још 800 деце из логора Млака. Ова два логора налазила су се у српским селима Млака и Јабланац између Старе Градишке и Јасеновца. Последњи транспорт био је транспорт дечака из логора Горња Ријека, пристигао 14. августа 1942. Будући да су бараке и болница у дворци Ердоди биле крцате логорашима, одлучено је да око половине деце буде смештено у бареке у оближњем селу Реке.

УЛОГА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ

Деца су избављена из логора Стара Градишка као део акције којом је руководила загребачка грађанка аустријског порекла Диана Будисављевић. Услови боравка у староградишком логору били су неподношљиви и осмишљени тако да однесу што већи број живота логораша, укључујући и децу. У Старој Градишки је према сведочењу Диане Будисављевић, почетком јула 1942. умро велик број деце услед глади и заразних болести, у шта се она лично уверила, сведочећи о томе у дневнику који је водила током рата.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Деца су у логор стизала изнурена, болесна и готово без икакве одеће, али и поред тога ништа подношљиво није било обезбеђено за њихов смештај, при чему у логору није било ни обезбеђених намирница за прехрану деце. Због тога је особље хрватског Црвеног крста, које је било састављено од симпатизера КПЈ на своју руку набављало храну од сељака из околине и започело чишћење неусловних барака, иако се овоме противила управница логора.

Највећи број деце био је оболео од најмање једне тешке болести, при чему су многа деца обољевала од више истовремених болести. Најчешће болести међу децом били су: дизентерија, тифус, скорбут, упала плућа, дифтерија. Висок морталитет у логору последица је комбинације ових болести.

Деца су у логору драстично кажњавана за тобожње преступе од стране часних сестара и била су изложена тортури о чему постоје забележена сведочанства у литератури.

Највећу помоћ у преживљавању деце у логору, пре и после партизанског ослобођења Јастребарског, пружила је Татјана Маринић, васпитачица у Рудама покрај Самобора, чланица Комунистичке партије Југославије. Она је на основу сугестије и помоћи илегалне комунистичке организације из Загреба организовала групу девојака, симпатизерки Народноослободилачког покрета из Загреба и околине, које су као активисткиње Црвеног крста ушле у логор и настојале да олакшају патњу заточеној деци, борећи се са неповерењем и зловољом часних сестара које су управљале логором. Ове храбре и хумане жене и девојке постале су 1943. борци Народноослободилачке војске Југославије.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛОГОРА

Борци Осме кордунашке дивизије НОВЈ, 26. августа 1942. ослободили су место Јастребарско, изненадном борбеном акцијом, прешавши реку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на изненађење непријатеља. Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле деце која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Деца су потом смештена у дечијим домовима у ослобођеним местима на Кордуну и у Босанској крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене деце. Командант Четврте кордунашке бригаде, Никола Видовић, помиње број до 727 спашене деце.

Командант бригаде, народни херој Никола Видовић забележио је о сусрету са малим логорашима:
– „У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су „преваспитавале“ часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове „јањичаре“. Сирота ђеца су на капама или реверима носила слово латинично-усташко „U“, Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина „васпитања“ дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.

    Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и виђели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи ђеце начичкане иза решетака закључаног логора. Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу … Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном ђецом своју, неко сина или кћер, или ђецу својих рођака или комшија. То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати…“. 

Партизани су ослободили заточенике и стрељали комаданте логора и неке од васпитачица у логору. Логор је постојао до новембра 1942. Деца која су и даље остала у логору током 1942. удомљена су од стране хрватских породица, махом из Загреба и Јастребарског и на тај начин су преживела рат.

БИЛАНС СТРАДАЊА

Према подацима Земаљске комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 450 деце. Највећи број деце умро је у јулу (153) и августу 1942. (216). На десетине деце умрло је у логору и током септембра и октобра 1942.

Према подацима Драгоја Лукића, који је деценијама истраживао тему дечијих логора у НДХ и страдања козарачке деце током рата, у логору Јастребарско умрло је 768 деце.

Према подацима које износи историчарка Нарциса Ленгел-Кризман, хрватске породице из Загреба, Јастребарског и села око Јастребарског примиле су на храњење и чување око 1.637 деце, док је Каритас преузео око 500 деце. Према најчешће помињаним подацима партизани су из логора спасили 727 деце, иако је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача износио је око 450, мада се прва бројка чини веродостојнијом. Умрла деца сахрањивана су по десетак заједно у месту Јастребарско.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

zlocininadsrbima.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *