Јелена Јелисавчић: Божанствена трагедија – ЕТИКА СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА

Поделите:

У историјском раздобљу у коме је српски народ широм Балкана у економско-социолошком па и психолошком смислу, дубоко потопљен у мочвару нео-либералног капиталистичког колонијализма, постоји врло виталан идеолошки рецидив интернационализма који заправо затвара простор за потпуну дистанцу од најпогубнијег раздобља по српску националну свест, икада. Срби данас де факто живе посткомунистичку епоху, иако је у ригидно појавном облику он одавно мртав. Међутим, иако се свет за готово пола века од смрти Јосипа Броза, битно променио ( Берлински зид је пао, СССР се распао, САД су отпочеле економско-милитантни неоколонијализам, Кина је постала војна и економска сила, свет суперсоничном брзином иде пут технолошког развоја), велики део Срба живи у уверењу да је Кумровец био медијум између њих и њиховог класног благостања и то није предмет критичке анализе. Овај потпуно материјалистички концепт разумевања и инпутирања човека у зону комфора из зоне душевног и духовног и у исто време потенцирајући хијерахију људских потреба од биолошких до социјалних и безбедносних, ампутирајући у целости духовну компоненту и тиме негирајући оно што заправо човек јесте, дао нам је један нов патолошки феномен, а то је тенденција порицања онога што једну нацију чини нацијом и одржава њену хомогеност – историја, традиција, религија и култура.

Из таквих околности потенцирања ситних опортунистичких циљева и наопаког система вредности укоренио се деструктиван концепт само-негирања у ком можемо да видимо различите градације од мимикрије и хипокризије, од Штокхолмског синдрома до ситног интереса у виду исплатног листа, од несвесног и незнања до изворне мржње. У сваком манифестном облику имамо афирмацију аутодеструкције и мазохистичког потенцијала нације. Иако у реал-политици у доба демократског тоталитаризма не можемо говорити о родољубљу јер су та два феномена у потпуном антагонизму по самој суштини, не можемо да упаднемо у замку индолентности и занемаримо оне који имају најострашћеније и најексплицитније тенденције у том смислу, јер дугорочно, било да раде као политички радници или јавни радници или да су ангажовани од стране неке друге владе а зона утицаја им је против наше и српског народа уопште, њихов ангажман је утолико значајан јер одржавају стање статичним и инхибишу било какав потенцијални динамизам промена. У својој интерпретацији негације интереса сопственог народа и наношења дугорочних последица у корист било ког другог, потенцирање множине заменице ЈА је врло симптоматично. Разлог је врло вероватно манипулација припадношћу сопственом народу што следствено њихову лаж чини неком врстом признања и апотеозе истини. Тако имамо ситуацију да смо МИ криви за немачке бомбе јер су Срби криви за 27.март. Срби су криви што су бомбардовани 1999.те јер нису мирно хтели да капитулирају пред Американцима и дају им део територије за војну базу, притом је Милошевић разуме се, био балкански касапин још из доба рата у Босни, који је између осталог крив и за тај рат јер није омогућио једној од федералних јединица да се противуставно отцепи. МИ смо такође криви и за Јасеновац јер се не би догодио да се није догодио 27.март. МИ смо криви и за Олују јер су нас Хрвати протерали са својих вековних огњишта. МИ смо криви за 8000 сахрањених фрагмената костију у Сребреници. МИ смо криви јер цар Лазар није пропустио Турке до Беча. Јер да јесте, можда немачке бомбе не би падале на Београд 600 година касније. Заправо, МИ смо криви је аксиом у служби њихове афирмације свега субверзивног по српски национални нуклеус. Како то изгледау пракси видели смо јуче у Сребреници, у виду капиталних експонената аутошовинизма. Један од њих чак и не припада србском народу, већ једној националној мањини, али за новац врло лако конвертира у представника народа који би требало да изда.

Срби данас имају један прилично широк фронт аутошовинистички ангажованих лица, који су заправо колатрале страних утицаја. Међутим, оно што нам доноси више штете него користи јесте стално и еуфорично потенцирање њиховог деловања, јер смо им на тај начин сервилни и обезбеђујемо маркетингшку логистику. По аналогији ствари, потпуно одбацивање и гурање на социјалну маргину би било најсврсисходије. Заправо, ако деперсонализујемо аналитику, уочићемо да све делатнике овог срамног посла, карактерише јака психо-емоционална патологија, неукорењеност у сопственом националном идентитету и наглашен материјалистички импулс.

У Дантеовој Бозанственој комедији, девети и последњи круг пакла резервисан је за издајнике, мада у њиховом случају ниједан круг не остаје интактан. Можда би требало би да по аутентичној хришћанској пракси и на линији светосавске љубави, ми, Срби, опростимо јер су нам они ипак ближњи. Али ако им је синекура испред дрзаве и Бога, новац испред части, хедонизам испред жртве, онда као што рече велики српски писац и велики човек Борислав Пекић, нек не буде синекура него синекурчење па нек је добро бар њиховој деци. Можда Бог одлучи да буду бољи од својих родитеља. Да буду Срби.

Политикон

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *