Доналд Трамп у подијељеној Еуропи

Поделите:

Може ли сокол још увијек чути соколара? Док је двадесет поглавара држава и влада слушало завршни ставак Beethovenove  Девете у стакленом здању хамбуршке Elbphilharmonie, улицама Хамбурга дивљала је хорда просвједника и обијала трговине и љекарне по кварту Schanzen. Рањено је 476 полицајаца, уништено тисуће четворних метара стакла, довољно да се постави питање зашто 20 тисућа полицајаца није могло зауставити 1500 разбијача. Канцеларка је свом америчком госту жељела показати како је Еуропа спремна преузети властиту будућност у своје руке, а заправо је још једном показала ломљивост демократског поретка у изолацији од Америке; све ово за безбојну декларацију Г20 лидера, пуној папирнатих обећања о тому како ћемо „промицати већу инклузивност, праведност и једнакост у нашим настојањима за господарским растом и стварањем радних мјеста“ (www.g20.org, 7. – 8. srpnja).

Премда под оптужбом да дијели, Доналд Трамп се нашао на већ подијељеном континенту. Има много врло утјецајних људи у Еуропи који су једва чекали неког попут Трампа. Jean-Dominique Giuliani, предсједник Закладе  Robert Schuman, недавно је најавио крај „англо-саксонске хегемоније“ и превладавање еуропских супротности, што ће се постићи одустајањем од „стратешког англо-саксонског заједничког језика  (lingua franca), јер, да би Еуропа мислила и дјеловала аутономно, њезине установе морају „одустати од размишљања и комуницирања на језику оних који су је напустили“. За Giulianija  нови и релативно млади еуропски лидери – Emmanuel Macron (Француска), Charles Michel (Белгија), Matteo Renzi (Италија), Xavier Bettel  (Луксембург),  Leo Varadkar  (Ирска),  Jüri Ratas  (Естонија) и Sebastian Kurz (Аустрија) – „преокрећу еуропску политику“ и представљају „оптимистичку генерацију“ што Еуропи даје „ново лице различито од традиционалних лидера англо-саксонског свијета, који су заглибили у старим навадама 20. стољећа“ (www.jd-giuliani.eu, 19. lipnja). Giuliani такођер вјерује да је кључ у француско-њемачкој блискости (l’intimité)  те да нема потребе за расправом о Еуропи „више брзина“. Потребно је само француско-њемачко водство које ће повући и оне „који не желе или не могу“ (isto, 27. lipnja).

Попречни курс увијек је фаворит нестрпљивих учитеља (то је Трампов терен), али за такво што потребни су предувјети, свакако опипљивији од блискости. Приоритети Маконове револуције одозго – реформа еуропског порезног сустава и продубљивање интеграције еурозоне кроз концентрацију моћи – не пролазе без приговора источно од Рајне, не само у Пољској и земљама „друге Еуропе“, него и у Њемачкој. Макрон можда није био оштар као Трамп према њемачкој трговинској политици, али ју није ни пропустио критизирати. Зато је Макронова одлука да се тренутно посвети конзервативним господарским мјерама – резању француског прорачунског дефицита први пут у десет година – примјер удварања њемачкој канцеларки. Са своје стране, Меркел је свјесна како је Трамп покушава изолирати, чему се њемачка политика противила, а сад све више прихваћа као свој терет. Од оптимистичне политике према избјеглицама („Wir schaffen das“)  из 2015. остало је врло мало, осим тврдоглавости.

Трампов одабир Пољске као упоришта у Еуропи посљедица је еуропске подијељености, али и новог политичког позиционирања. Будући да је блаћење Пољака и Пољске (polnischen Wissenschaft) увијек „прогресивно“, на Трампа се сручила лавина заједљиве критике домаћих и страних противника с циљем да се пољску владајућу странку (ПиС) и Трампа прикаже „птицама истог јата“ – противницима имиграције, скептицима кад је ријеч о климатским промјенама, промицатељима угљена као горива и захлађења односа с ЕУ, међу осталим гријесима на тренутној топ-листи (Politico, 4. i 5. srpnja).  Многи острашћени коментатори заобишли су пољске господарске успјехе те чињеницу да „двије године популизма нису угрозиле четврт стољећа стабилног господарског напретка у Пољској“. Пољска је од 1991. расла у просјеку од 4 посто годишње, без иједне године негативног раста. Просјечни годишњи приход растао је од 2300 долара 1991. до готово 13.000 долара данас. Све је то доказ „дугорочне фискалне трезвености пољских лидера и њихова оштрог прекида с комунизмом“, о чему у Хрватској још можемо само сањати. Јасно је да је Пољска, са својих 40 милијуна становника и господарством од пола трилијуна долара, што је данас двадесет и четврто у свијету, на путу да постане ново свјетско господарско „чудо“, с тенденцијом да цијелу Источну Еуропу подигне на глобални господарски земљовид (Ruchir Sharma, The New York Times, 5. srpnja).

Поред пољске вјерности НАТО-у, пољски господарски успјеси додатни су разлог зашто је Трамп истакнуо Варшаву као окретиште своје политике на источним границама Еуропе. Он је то и нагласио у варшавском говору и на конференцији Иницијативе трију мора (3C). Подијељеност у данашњој политици, америчкој као и еуропској, очитовала се у ускогрудним реакцијама, од оних који виде иронију у чињеници да је Трумп говорио пред спомеником Варшавском устанку, у којему је изгинуо цвијет пољске младости, њих 200.000, остављених на цједилу не само од Стаљина, него и од западних савезника  (Ann Applebaum, The Washington Post, 6. srpnja), до оних који доводе у питање Трампово позивање на западну цивилизацију, као да је ријеч о трајно поквареној роби  (Peter Beinart, The Atlantic, 6. srpnja). Многе неће задовљити Трампов одговор („Ако не заборавимо тко смо, никад нећемо бити поражени“), али његово опажање („Темељно питање нашег времена јест има ли Запад вољу за опстанком“) уопће није без основе.

За нас је посебно важна Трампова потпора изворно америчко-пољској иницијативи (think-tankova Atlantskog vijeća i Srednje i istočnoeuropskog instituta za razvoj /CEED/). „Употпуњавање Еуропе“ из 2014. године, која је прерасла у 3C. Трамп је поздравио „неверојатно успјешан“ састанак Иницијативе и додао како „Америка жели проширити наше партнерство с вама…. Одлучни смо осигурати ваш приступ алтернативним изворима енергије, тако да Пољска и њезини сусједи никад више не буду таоци само једног енергетског достављача“ (www.whitehouse.gov, 6. srpnja). Преузимање ове важне обвезе с америчке стране наишло је на гунђање шареног друштва домаћих „стратега“, од оних који у пољској политици увијек траже маршала Piłsudskog  до оних који у  3C-у виде „неразвијенију половицу Еуропе, без и мимо моћније половице“ (Мирко Галић, Вечерњи лист, 5. српња). Корисно је објашњавати како  3C није протуеуропски пројект, него нешто што има потпору ЕУ, како то марљиво ради Томислав Краснец (Вечерњи лист, 12. – 13. српња), али има оних који никада неће престати ометати свако средњоуропско повезивање јер је у супротности с протузападним титоистичким навадама. Бесрамни текст Зринке Врабец Мојзеш (Колинда на глобалној сцени, Национал, 11. српња) аутентична је слика простачког изричаја једне пропале елите.

Нема двојбе да Доналд Трамп у својој улози координатора нове америчке „трансакцијске дипломације“ итекако врши притисак на Русију, па и преко  3C-а. Прије путовања у Еуропу најавио је како ће проводити политику „енергетске превласти“ преко извоза укапљеног плина (ЛНГ) на источноеуропска и азијска тржишта: „Овдје смо да остваримо нову америчку енергетску политику. Извозит ћемо америчку енергију цијелом свијету“  (The American Interest, 7. srpnja). Притисци не искључују дипломатске иницијативе. Прије путовања у Варшаву дипломат Курт Волкер именован је посебним америчким представником у Украјини. Трамп очито не придаје важност типично еуропским папирнатим шемама попут пројекта Минск II. Посљедње у низу такве мртворођенчади управо гледамо у тршћанској репризи Берлинског процеса, који (зар опет?) промиче посве немогући трговински блок на челу са Србијом (Politico, 11. srpnja).

Зар је чудно да је Еуропа тако подијељена?

Јутарњи.хр

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *