Злокобне поруке Србији из Пентагона

Поделите:

Амерички министар одбране генерал Џејмс Матис поручио је нешто што би Београд и Србију требало да жестоко забрине. Он увијено говори о њиховим будућим плановима на Балкану уз опаску како је САД поносна што служимо раме уз раме са Хрватском војском у мисијама и операцијама у Авганистану и на Косову. Наравно да Матис није случајно поменуо Косово и наравно да Вашингтон рачунају на Хрватску војску и приликом решења овог за Србе тако значајног и животног проблема, пише Љубан Каран, потпуковник КОС у пензији.
Његову анализу шта значе изјаве министра одбране САД генерала Џејмса Матиса за Србију и шта Београд може очекивати у будућности од Вашингтона преносимо целини!
Матис је потпуно јасним изјавама у доброј мери разјаснио и будуће америчке намере на „Западном Балкану“, о којима се само нагађа.
Зашто Матис хвали злочин
Зашто голобради амерички кадети у Вест поинту и препотентни официри на високим војним школама изучавају баш хрватску злочиначку операцију „Олуја“ као најбољи пример за будуће војне акције амерчке војске? Одговор на ово сложено питање, које задире у актуелну америчку доктрину, сасвим је једноставан:
Америчка војска приликом сваке нападне операције треба да буде бар десет пута надмоћнија у односу на противника;

Мора бити технички опремљена бар пола столећа испред онога кога напада;

Мора имати, не превласт, него потпуну контролу ваздушног простора;

Мора се политичким манипулацијама „међународне заједнице“ (УН и осталих организација) противник делимично или потпуно разоружати, посебно у смислу ПВО:
Мора се преко „међународне заједнице“ постићи делимично, а најбоље је потпуно изненађење противника, кога треба успавати преговорима и наметањем чврстог уверења да је мирно решење једина опција.
Ватрена припрема и ватрена подршка напада морају за противника да личе на смак света, где се смишљено делује и по цивилним циљевима ради застрашивања становништва и изазивања панике;
Обавештајно обезбеђење мора бити спуштено са оперативног на најнижи тактички ниво – до заклона сваког америчког војника током извођења нападне војне операције;
Обавештајни подаци морају бити ажурирани и презентовани не у минутама, него у секундама током напредовања, како би се на време уочиле и неутралисале отпорне тачке и утврђења противника – у ту сврху користити дронове и беспилотне летилице, као и оперативне центре, где се подаци тренутно обрађују и прослеђују на прву линију фронта;
Политичка припрема операције је веома значајна, где сопствену јавност, као и сваког официра и војника треба тако ментално обрадити да од слабог и голоруког народа и немоћних цивила види крволочног, суровог и непоправљивог злотвора, против кога је свако поступање дозвољено и кога је најсврсисходније физички уништити итд.
Злочиначка војна операција „Олуја“ била је управо таква и зато може бити модел за обуку америчких кадета и официра. Сем тога, више није тајна ко је стварно идејни творац и ко је активно учествовао у њеној припреми и реализацији – амерички генерали и официри, маскирани у разне приватне агенције.
Тако се америчким војним школарцима са поносом може рећи да је то продукт америчке војне памети и ангажовања њихових старијих колега. И, како то предавачи знају да кажу, „једнога дана ће и неко од вас имати част да учествује у нечему сличном“.
Злочини према цивилима и етничко чишћење, који су били саставни део плана операције, се, наравно, не помињу.
Дуга историја сарадње
Сарадњу и братске односе између америчке и хрватске војске нису започели садашњи амерички министар одбране генерал Џејмс Матис и хрватски Дамир Крстичевић. Они само настављају оно што су давно започели Вилијам Пери и Гојко Шушак.
Тадашњи министар одбране САД Вилијам Пери чак је дошао 1998. године на сахрану Гојка Шушка и одржао говор. Није лоше подсетити се шта је тадашњи шеф Пентагона рекао на сахрани овог познатог усташког емигранта:
– Надасве сам увек уживао радити с Гојком. Често смо се састајали. У Загребу, Вашингтону, Дејтону, Гармишу у Немачкој. Увек ми је било драго бити у његовом друштву и заиста ће ми недостајати. Част ми је бити данас овде и одати почаст овом изузетном хрватском домољубу и човеку. Бог те благословио Гојко и збогом.
Дакле, ти односи су стари колико и нова хрватска држава, па и старији ако се има у виду активна улога америчких обавештајних служби у трансформацији терористичких организација усташке емиграције у политичку снагу која ће владати Хрватском. Без активне улоге САД овакве Хрватске не би ни било. За Америку је успостављање оваквих веза велики успех, јер није важно ко је на власти у Хрватској ако служи интересима Америке.
Ако тако сагледамо ствари, онда актуелне изјаве генерала Матиса у вези са злочиначком војном операцијом „Олуја“ нису изненађујуће. Оне су само депримирајуће са становишта српске војне логике и елементарне логике комплетног мирољубивог света.
Околности у којима је све то изнео и дефинисао још су горе – приликом званичног сусрета са својим хрватским колегом, који покушава модернизовати Хрватску војску и оспособити је за неке сличне војне интервенције.
Нема дилеме да ли би Хрватска учинила сличан злочин поново јер за њих је „Олуја“ оличење војничке части и храбрости. Нема дилеме да ли би им Америка у томе поново помогла, јер су им искривљени и дефектни погледи на злочин потпуно исти.
Хрватска јавност ликује, али одавно нам је познат њихов став по питању злочиначких војних операција „Бљесак“ и „Олуја“, које су, заједно са Јасеновцом, постале симболи страдања српских цивила.
Важан је поглед Америке на те догађаје, као још увек водеће светске силе, јер смо се надали да ће кориговати свој став или бар ћутати о нечему што представља војну срамоту за генерале, официре и подофицире Пентагона који су отворено или под маском разних агенција учествовали у злочину.
Учешћем у овим прљавим операцијама осрамоћен је комплетан амерички војни оперативни систем, па тако и систем НАТО. Али шта то вреди када њихови кадети и официри и не знају да уствари проучавају своју срамоту. Како је неко одлично приметио, „Олуја“ се проучава свуда само не тамо где би требало – у Хагу.
Поруке Пентагона су јасне
О чему се уствари ради и како се догодило да амерички министар одбране покопа све наше наде у боље разумевање и партнерски однос Србије са САД у тренутку када наша војска учествује у војним вежбама НАТО?
Ради се о бомбастичној радној турнеји хрватског министра одбране у циљу коначне одлуке о куповини ескадриле модерних ловаца којима би требало да се наоружа Хрватска војска. У игри су половни ловци које из употребе избацују израелске ваздушне снаге, затим шведски Грипен, који се може купити на лизинг, и на крају оно што би Хрвати највише волели – аранжман са америчком војском и куповина модерних и нових америчких ловаца.

Разјаснио намере САД

Матис нам је својим кратким, али потпуно јасним изјавама учинио услугу јер је у доброј мери разјаснио и будуће америчке намере на „Западном Балкану“, о којима се само нагађа. По њему, нема говора о промени америчког гледишта, и оно остаје исто као и 90-тих година. Савезници су дефинисани и проверени.
Хоће да нам отму Апатин

Проверен начин рада САД својим сателитима у свету, па тако и на Западном Балкану јесте да им не дају само инструкције и обавезе које би требало да испуне него им дају и лепа обећања. То иде и до територијалних обећања. У конкретном случају обећавају се српске територије у Републици Српској али и у Србији. Хрватска неће прихватити границу средином Дунава са Србијом. Овде нису у питању периферне ствари као оне око којих се споре Словенија и Хрватска – једна ливада поред Лендаве и мало парче мора, него нешто што се може назвати виталним интересом Србије са стратешког становишта.

Наравно под посебно повољним условима и по рекламној цени. При томе, Хрвати рачунају да ће Американци прогутати стару причу о руској опасности на Балкану, која се манифестује преко Србије и Републике Српске, а коју само добро наоружана Хрватска може зауставити.
Шта је приликом тог сусрета рекао Дамир Крстичевић, није важно. Међутим, оно што је рекао амерички министар одбране за српске стратеге представља драгоцен податак. Потребно је само правилно анализирати и закључивати.
Прво што је генерал Матис рекао а што би требало да нас забрине, јесте: „Олуја је изменила ток историје и данас се изучава у америчким војним школама као пример добро припремљене и извршене војне операције“. Дакле, мора нам бити јасно да су америчка гледања на погром и етничко чишћење српског цивилног становништва дефинитивна и трајна. Истина није важна.
Матис још каже: „То је операција која се овде у Америци проучава и показује шта добро предвођена, добро опремљена и добро истренирана снага, политички добро предвођена, може да направи и преокрене“. Својевремено, чудили смо се како обавештајно-безбедносне службе српског корпуса нису на време провалиле планове Хрватске војске, како им је успело да Србе затекну неспремне и постигну тај ниво изненађења. Сада је јасно зашто се то догодило. Није то била, како се у Хрватској представља, операција Хрватске војске и нису је осмислили и планирали бивши генерали ЈНА Антон Тус и Петар Стипетић. Била је то операција Пентагона, где су припадници ХВ били само добро опремљени и утренирани извршиоци.
Матис нам је својим кратким, али потпуно јасним изјавама учинио услугу јер је у доброј мери разјаснио и будуће америчке намере на „Западном Балкану“, о којима се само нагађа. По њему, нема говора о промени америчког гледишта, и оно остаје исто као и 90-тих година. Савезници су дефинисани и проверени.
Тако Матис каже Крстичевићу: „Изузетно поштујем вас, нашег савезника, једну малу земљу, која се бори знатно изнад своје категорије“. Хрватима се поштовање указује јер су показали крајњу суровост према слабијим и немоћним у остварењу свог циља, а што се потпуно уклапа у америчку концепцију.
Војном силом физички су уклонили српску мањину, која им је представљала сметњу. Можда је чудно, али Американци их поштују јер се не либе и не стиде злочина у остварењу циља и што успевају да тешке злочине прикажу као велике ратне победе. Јер то је и амерички стил. Успели су да напад од 200.000 војника наоружаних и опремљених по америчким стандардима на 30.000 такорећи разоружане и неувежбане стајаће војске Републике Српске Крајине, која је уз војничке обавезе обрађивала земљу и бринула о породицама, прикажу као огроман војни подухват и подвиг.
Дивљење Американаца изазвала је изненађујућа брзина којом се Хрватска војска уклопила у реализацију прљавих војних акција и како је тако успешно експлоатисала бездушност према цивилном становништву.
Међутим, нама је то потпуно јасно, јер је Хрватска војска устројена на класичним традицијама Усташке војнице НДХ. Све у садашњој Хрватској војсци асоцира на усташе, од формације и чинова до униформи и других обележја која карактеришу војску. Усташка терминилогија, идеологија, главни циљеви и бескомпромисно остварење циља свим средствима, па и злочиначким акцијама, уведена је на мала врата, али већ сада увелико постаје званична.
Тако Матис -ненамерно и сасвим случајно пружа доказе о идентичном гледању и наступу америчке војске са војском којој су водиља проусташки фашаистички принципи.
И, на крају, Матис каже оно што би највише требало да нас забрине, јер увијено говори о њиховим будућим плановима на Балкану: „Поносни смо што служимо раме уз раме са Хрватском војском у мисијама и операцијама у Авганистану и на Косову“. Наравно да амерички министар одбране у овој прилици није случајно поменуо Косово. Наравно да рачунају на Хрватску војску и приликом решења овог за Србе тако значајног и животног проблема – да ли само као део војне претње при покушајима остварења циља без рата или као значајан део војних снага ако се одлуче за војно решење косовског питања.
Хрватима то неће тешко пасти јер они су већ стотину година „спремни“ за сваку акцију против Срба и Србије ради територијалних претензија.
Савез опасан за Србију
Ако би покушали умањити значај изјава Џејмса Матиса недовољним познавањем дипломатије и званичне америчке политике на Балкану, одмах се јавља проблем.
Прво, америчка политика за „Западни Балкан“, у превирању између бивше и садашње администрације, онога што зовемо „дубока држава“ и других исто тако јаких центара моћи попут Сороша, још увек није дефинисана и на сцени је чиста импровизација, зависно од тога који центар тренутно нађача.
У таквим условима дрски играчи – што генерал Матис свакако јесте (надимак му је Бесни пас) – добијају много више простора за деловање по сопственом нахођењу. С обзиром да је обећао помоћ хрватском министру око набавке авиона, не би требало доживети као изненађење ако Хрватска стварно добије модерну и моћну ловачку ескадрилу која би фигурирала као претња и реална опасност за Србију.
Многи у Србији ће за Матисов коментар Олује рећи: „Чега се паметан стиди…“. Ипак, то што је говорио итекако се уклапа у контуре нове америчке политике на Западном Балкану, која неодољиво подсећа на стару, од избора савезника, преко дефинисаних противника, па до стратегије и ситне тактике.
Новина је у још јачем војном увезивању и јачању пријатељских веза између потенцијалних српских противника, где примат преузима Хрватска. Тако не чуди што управо Хрватска преузима неке значајне обавезе око наоружавања и опремања будуће Војске Косова.

Ово због тога што Тирана као посредник није повољна због званично прокламованог става САД да нема промене граница на Балкану, што значи да неће бити ни Велике Албаније. Наравно да то није тачно и да се већ најављују неки савези и уније који би требало да дефинишу територију ове фантомске државе, а када ће се стећи историјски услови да се она и званично прогласи, то је друго питање.
Проверен начин рада САД својим сателитима у свету, па тако и на Западном Балкану јесте да им не дају само инструкције и обавезе које би требало да испуне него им дају и лепа обећања. Та обећања иду од доказане чињенице да њихови савезници не могу одговарати за ратне злочине и етничка чишћења нити за било које друге ствари ако су све време на линији интереса Америке.
И то иде и до територијалних обећања. У конкретном случају обећавају се српске територије у Републици Српској али и у Србији. Важно је запазити да најпоузданији партнери САД на западном Балкану – Хрватска и Албанија – немају никаквих међусобних сучељавања и спорења око територија на које су бациле око и које желе да припоје матичним државама.
Јак заједнички интерес је слабљење и растурање Србије и Републике Српске, што значи да је њихов савез природан и само може да јача и без притисака и посредовања САД.
Погранични спор и војна опасност
Хрватска неће прихватити границу средином Дунава са Србијом и настојаће да тај проблем актуелизује у најнеповољнијем тренутку за Србију. Процењују како је на помолу та фаза међусобних односа, у којој ће због међународних околности Хрватска бити у великој предности.
Овде нису у питању периферне ствари као оне око којих се споре Словенија и Хрватска – једна ливада поред Лендаве и мало парче мора, него нешто што се може назвати виталним интересом Србије са стратешког становишта.
Губитак спора са Словенијом на Сталном арбитражном суду у Хагу натерао је Хрватску да не призна одлуку овог суда. Сада остаје да издржи притиске којима ће у вези са тим бити изложена. То даје право Србији да ни она не призна одлуку овог суда по питању границе на Дунаву, која сигурно неће бити повољна за Србију.
Позната нам је хашка правда када су у питању Србија и њени интереси. Тако не би чудило да незадовољство Хрвата смирују судском доделом српских територија са ове стране Дунава Хрватској. Хрватској је циљ да контролише обе обале Дунава од Мађарске границе до Бачке Паланке. Никоме не треба објашњавати колико би то ослабило Србију у стратешком и привредном смислу.
Не постоји други разлог зашто би Хрватска набављала савремена борбена средства за брзе интервенције сем да покуша насилно решавање пограничних спорова и остварење територијалних аспирација. Србија на време мора водити рачуна о могућим политичким и дипломатским замкама и смицалицама.
Например, да хрватске интервентне снаге и десантне снаге изненада пређу Дунав и поседну територије које сматрају својим. Да се утврде и пређу у одбрану. Тада је поново у међународној јавности могућа манипулација вестима ко кога уствари напада, а ко се брани.
Да ли би НАТО у том случају имао обавезу да брани и тај део територије који Хрвати својатају? Да ли би се у таквој ситуацији потегла хитна мировна иницијатива која би задржала фактичко стање на терену и спровела бескрајне преговоре. Тако би и тај део српске територије контролисао неко други. Није ово немогућ сценарио и Србија мора бити спремна на разне врсте изненађења.
Шеф Пентагона нам је јасно дао до знања да се ни по коју цену не смемо одрећи искрених и поузданих пријатеља. Често понављана теза да у политици нема пријатеља, него само интереса, није сасвим тачна. Прави пријатељи, наравно, остварују своје интересе не нарушавајући наше.
Србија улаже велики напор и чини све како би је Запад прихватио као партнера, а не као противника, и како би прихватио нашу политику војне неутралности без сумњичења – ако нисте са нама, онда сте са Русима. Биће нам све јасније када америчка политика за Балкан буде мање конфузна иако изјаве генерала Матиса не најављују ништа добро.

Хрвати се опасно наоружавају

Ради се о бомбастичној радној турнеји хрватског министра одбране у циљу коначне одлуке о куповини ескадриле модерних ловаца којима би требало да се наоружа Хрватска војска. У игри су половни ловци које из употребе избацују израелске ваздушне снаге, затим шведски Грипен, који се може купити на лизинг, и на крају оно што би Хрвати највише волели – аранжман са америчком војском и куповина модерних и нових америчких ловаца.
Шта ако хрватске интервентне и десантне снаге изненада пређу Дунав и поседну територије које сматрају својим. Да се утврде и пређу у одбрану. Тада је поново у међународној јавности могућа манипулација вестима ко кога уствари напада, а ко се брани. Да ли би НАТО у том случају имао обавезу да брани и тај део територије који Хрвати својатају.

Истина о Србима није важна
Прво што је генерал Матис рекао а што би требало да нас забрине, јесте: „Олуја је изменила ток историје и данас се изучава у америчким војним школама као пример добро припремљене и извршене војне операције“. Дакле, мора нам бити јасно да су америчка гледања на погром и етничко чишћење српског цивилног становништва дефинитивна и трајна. Истина није важна.
Подршка стварању Велике Албаније
Хрватска преузима неке значајне обавезе око наоружавања и опремања будуће Војске Косова. Ово због тога што Тирана као посредник није повољна због званично прокламованог става САД да нема промене граница на Балкану, што значи да неће бити ни Велике Албаније. Наравно да то није тачно и да се већ најављују неки савези и уније који би требало да дефинишу територију ове фантомске државе, а када ће се стећи историјски услови да се она и званично прогласи, то је друго питање.

Бусинессинсидер
Идеалан терен за „бесног пса“Америчка политика за „Западни Балкан“, у превирању између бивше и садашње администрације, онога што зовемо „дубока држава“ и других исто тако јаких центара моћи попут Сороша, још увек није дефинисана и на сцени је чиста импровизација, зависно од тога који центар тренутно нађача.
У таквим условима дрски играчи – што генерал Матис свакако јесте (надимак му је Бесни пас) – добијају много више простора за деловање по сопственом нахођењу. С обзиром да је обећао помоћ хрватском министру око набавке авиона, не би требало доживети као изненађење ако Хрватска стварно добије модерну и моћну ловачку ескадрилу која би фигурирала као претња и реална опасност за Србију.

Аутор Љубан Каран, Нови Стандард

Стандард.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *