Милан Ружић: Писмо предака

Поделите:

„Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!

Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!

Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!

Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!

Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!

На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!

Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?

Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?

Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!

Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.

Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“

 

Вечно Ваши и баш због тога заборављени!

 

Искра

Поделите:
1 reply
  1. Srboljub
    Srboljub says:

    E moj mladicu sta je se cuditi stanju u kojemu jesmo ,kada Srbi ceo vek provedose u mraku,prve kraljeve Jugoslavije ,pa Titine Juge,pa Slobine kuse Treceslavije, (racunao covek treca sreca,ali mu se omaklo), a mi ostali u mraku bunila,posle njega danas sjasi Kurta a sutra vec uzjaso Murta i nikome od njih nije bilo nit je sada stalo do imena Srpskoga,predaka,muke i zrtve koje su oni podneli da bi mnogi od nas u opste postojali.Dace BOG jednoga dana i nama Srbima coveka poput Putina,da kaze pravu rec,da okrene narod sa bespoca na put,da se jadnom uzmemo u pamet i krenemo „SREDNJIM BOZIJI PUTEM“.Ako toga ne bude u skorijoj buducnosti,onda nece biti ni Srba u daljnoj buducnosti.Evo sada cu vam napisati jednu pesmu koju je komponovao i otpevao ,po meni najbolji izvodjac Cetnickih pesama, Milan Mica Petrovic,koji zivi u Americi,tamo snima te pesme i ima ih na you tubu,.Ova pesma je snimljena 1984 godine i oslikava stanje svesti naroda Srpskoga iz vremena Juge.,I posle Tita ,Tito
    Milan Mica Petrovic
    Oprosti mi brate mili

    Oprosti mi brate mili
    Sto sam zbunjen ja
    Jer sam dugo u tudjini
    Al medj svojima

    Vidim mladi Srbi sluze se latinicom
    A Srpsrvo je sve do skora sa cirilicom

    Ko god dodje iz Srbije
    Dole gleda oci krije
    Sve sto vidi to ne vidi
    Sve sto cuje to ne cuje
    Veli:“Cuj more ,dobro mi je sto sam zdrav i ziv
    Sapce mi.

    Kad god pitam novo doslog
    Sta mi moze rec?
    Veli:“Ne smem druze,ja se vracam
    Pazim svaku rec“
    More,ajd’ da vidis sta steko smo Srbi u tudj svet
    „Ne smem druze razumi me,jer cekam na let“

    Refren…
    Vidim ,svako voli svoj razgovor
    Ponosi se snjim
    Iz Hrvstske,Slovenije
    Makedonije il’ manjine

    Al’kad dodje Srbadija, nadaj joj se ti
    Da govori novi jezik,Jugoslovenski
    Refren….

    Kad ga pitam kako deca
    Koja im slava?
    Velim,blago deci kad ih cuva
    Svetitelj Sava

    Kaze on:“Cekaj more,nije tako zastareo si ti
    Sad je moda da se slavi „Dan mladosti“

    Zar ginuse nasi pretci
    Da cuvaju ime deci
    Da cuvaju Svetosavlje
    Pet stoleca robovanje

    „ZNAM,znam sad je tako skupoca je svud
    Nemas kud“

    Ti dete Milane mozda nisi bio rodjen kada je tvoj imenjak ovo spevao,milion posto istinito,.Bila su to „Vunena vremena“,koja jos traju u zemlji Srbiji,i na drugi nacin postsju i gora,vracaju se pod plastom demokratije ,ljudskih prava,u fazu koja nalici pocetcima komunizma,i trazice nam se da se nacisto zaboravimo u svakom smislu,pamcenje i secanje na svet normi i normale samo ce biti na smetnju.Zlo svake vrste nema granice,siri ce se ogromnom brzinom i bice proglaseno za Apsolutno Dobro,i ssmo ako narodi budu imali jake moralne licnosti,kao sro je sada Putin, da u kontuitetu bar sledecih dve ,tri drcenije ocuva koliko toliko narod u vinklo (neko normalnom stanju),da ne prati svetske trendove,imace sanse da docekaju drugi HRISTOV DOLAZAK,koliko toliko dostojanstveno kao ljudi,a sve ostalo bice u vecini na nivou skotova,nece biti normalnih narida,samo pojedinaca,ali bice im tesko,kao kad bi psihicki zdrav ziveo medju umnobolnim,nebi dugo izdrzao.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *