Тајне Београда: Храм Светог Саве

Поделите:

Када се ноћ спусти на Београд и упале многобројна светла велеграда, високо на хоризонту заблиста величанствена силуета Храма Светог Саве. У близини места где данас стоји храм, највероватније на неколико стотина метара удаљеном Црвеном крсту, Синан паша је 1595. године спалио мошти духовног оца Србије, Светог Саве. У буктињи која је горела над Београдом турски великаш је желео да уништи дух и слободарску традицију српског народа. Мошти светитеља су изгореле, али не и дух слободе и српства.

Храм Светог Саве је подигнут на плацу који је Српској православној цркви поклонио свештеник Милош Симоновић

hqdefaultДва века касније Срби су снагом свог оружја повратили давно изгубљену слободу. Нова држава је грађена на средњевековним темељима, традицији Немањића и светосавља. Године 1895. Основано је Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару. Угледни Срби, чланови Друштва, желели су да подигну велелепни православни храм и обележе место које је било један од симбола страдања Срба под Турцима. После неуспелог конкурса за израду пројкета 1905. године и деценије ратова из којих је Србија изашла као део уједињене државе Јужних Словена, расписан је нови конкурс 1926. године. Међу многобројним радовима као најуспешнији изабран је пројекат архитекте Богдана Несторовића. Одлучено је да се израда коначног пројетка повери њему и још једном врсном архитекти, Александру Дероку, који је важио за одличног познаваоца средњевековне уметности.

Градња храма је започета 1935. године. Срушена је мала црква подигнута 1895. године, а њен материјал је искоришћен у градњи једнобродне цркве Светог Саве која данас стоји са десне стране храма. Камен темељац је положен четири године касније у оквиру свечаности за коју савременици бележе да је била највелелепнија коју је Београд икада видео. До окупације Србије у Другом светском рату подигнути су темељи и зидови висине између 7 и 11 метара. По доласку Немаца радови су стали, а градилиште претворено у ауто-паркинг. Завршетак рата донео је промењене односе у српском друштву. У новој, комунистичкој држави, није било много места за религију и традиционалне вредности. Простор градилишта је коришћен за смештај војне механизације а потом као складиште за више београдских предузећа. Идеја о градњи храма остала је жива само у редовима цркве које је била скоро без икаквог утицаја на државну власт. Промене у друштву почетком осамдесетих донеле су наговештај да би градња храма коначно могла бити настављена. После 88 одбијених молби које је патријарх српски Герман упутио градским властима, 1984. године донесена је одлука да се изградња храма настави. За протомајстора је именован архитекта Бранко Пешић, аутор пројекта Београђанке. Славни и светски познат архитекта одрекао се целокупног хонорара и сам прикупио значајна средства за подизање храма. У недељу, 12. маја 1985. године, служена је свечана литургија у част наставка градње Храма Светог Саве после више од 40 година. Литургији је унутар зидова храма присуствовало 12 000 људи, а још 80 000 се окупило у порти. Србија се враћала традицији и коренима, незадовољна оним што је добила током пола века комунистичке Југославије.

Следећих неколико година, до почетка несрећних деведесетих, били су лабудова песма СФРЈ. Људи су живели изнад својих могућности, спорт и култура су цветали, али свима је било јасно да је много од тога илузија и да се бура спрема. За градњу храма ово је било срећно време. Изведена је већина грубих радова и монументална грађевина је добила своје коначне обрисе. Дивљења вредан подухват било је подизање 4000 тона тешке куполе која је предходно изграђена на земљи. Уз присуство више од 2000 научника из целог света купола је подигнута на 40 метара висине. На њу је постављен позлаћени крст висок 12 метара, највећи на било којој православној грађевини на свету. Баш када се захуктала, градња је поново стала, 1989. године. Уследила је деценијска пауза. У годинама ратова, кризе и немаштине храм је поново чекао неко боље време. Нови миленијум донео је нову наду Србији. У данима полета 2000. године поново је настављена и градња храма. Већина спољних радова је завршена, уређен је Светосавски парк, постављена звона, подигнута нова зграда Патријаршије. Храм је постао препознатљив симбол модерног Београда, понос његових грађана без обзира на верску припадност.

Изградња Храма Светог Саве још увек није завршена. Рад на унутрашњем уређењу и украшавању ће потрајати деценијама.

wannabemagazine

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *