Хоће ли нови закон заиста допринети развоју социјалног предузетништва у Србији?

Поделите:

Потрчко Пирот победио је на недавно одржаном такмичењу Селфи са радног места, које је организовала Европска мрежа предузећа за социјалну интеграцију (ЕНСИЕ). Циљ такмичења био је да се покаже разноликост радника и радних места у социјалним предузећима широм Европе и у њему су учествовала предузећа из 21 земље, чланице ЕНСИЕ мреже.

Алекса Живковић, покретач ове идеје у Пироту, на бициклу од 2011. године свакодневно своје суграђане снабдева неопходним лековима и намирницама, чека уместо њих у редовима… Живковић је један од оснивача Удружења грађана Лека, које је настало 2012, а Потрчко Пирот данас је један од њихових пројеката.

Удружење грађана Лека једно је од око 1.200 социјалних предузећа, колико их је, према последњим подацима, у Србији. Ипак, ова област у нашој земљи и даље није довољно уређена, а усвајање Закона о социјалном предузетништву тек треба да дође на дневни ред.

Како за еКапију кажу у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, очекује се да се текст Закона о социјалном предузетништву до краја 2017. године нађе пред српским посланицима – радна група формирана је у новембру 2016, Нацрт закона је израђен и у току је усаглашавање.

Оно што се од новог закона очекује, јесте да дефинише шта су социјална предузећа – на довољно прецизан начин да нико не буде „оштећен“, ко може да их оснива, како послују, те да подстакне запошљавање осетљивих категорија. Са друге стране представници самих предузећа и организација које им пружају подршку у раду, прибојавају се какав ће закон бити и истичу да усвајање само по себи није циљ – већ да закон мора бити такав да заиста подстакне развој ове области. Као велики минус истичу чињеницу да сама социјална предузећа нису консултована у изради најновијег нацрта.

Алекса Живковић, „пиротски потрчко“, прибојава се да би усвајање Закона, за социјално предузетништво могло да донесе више лошег, него доброг. Број социјалних предузећа у Србији, према његовим речима, могао би да се значајно смањи.

– Према незваничним информацијама које имамо, оваква предузећа убудуће ће морати да запошљавају минимално пет особа, а од тога ће четири, односно 80%, морати да буду припадници осетљивих категорија. Многа социјална предузећа данас не испуњавају тај услов. Такође, мораће да буду регистрована као друштва са ограниченом одговорношћу, што сада није случај.

Укључивање маргинализованих група

У домаћем законодавном систему, социјална предузећа засад немају посебан статус, већ се воде и региструју као сва друга правна лица. Док посебан закон у овој области не буде донет, пословање ових организација, које поред остваривања своје економске функције, имају и важну друштвену улогу, регулисаће, као и до сада, различити закони из обасти социјалног рада и заштите.

Постојеће правне форме, у којима послују социјална предузећа имају у фокусу запошљавање, остваривање профита и облике удруживања, а не пословање у области социјалног предузетништва, што проузрокује велике недоумице око тога шта је заправо социјално предузетништво и која је његова улога у развоју друштва.

Социјално предузеће је бизнис који послује с идејом да кроз зараду, коју оствари путем продаје производа или услуга, испуни јасну социјалну мисију. Она засад делују у форми удружења, задруга, фондација, задужбина, привредних друштава.

Европски покрет у Србији (ЕПуС) једна је од организација која се бави промоцијом социјалног предузетништва у Србији. Дина Ракин, представница ЕПуС-а, у разговору за еКапију истиче да је начин на који држава ради на новом закону, проблематичан. Како објашњава, процес је нетранспарентан и непартиципативан, а сама социјална предузећа немају представнике у радној групи за израду закона. Самим тим, каже Ракин, питање је колико текст који изађе на јавне консултације може одговарати потребама сектора.

– Закон је врло важан инструмент промоције сектора и самим тим не би смео да се доноси само да би био донет, већ да би заиста подстакао развој сектора. Оно што би закон требало да садржи је јасно и довољно широко одређење социјалног предузетништва, тако да га смести у поље тржишта и да омогући промоцију овог типа пословања – објашњава Ракин.

Непостојање одговарајућег законског препознавања отежава пословање социјалних предузећа, сматрају и у Смарт колективу, који се стратешки бави пружањем подршке социјалним предузећима од 2010. године.

– У Србији и даље не постоји званична дефиниција, већ се углавном користе дефиниције усвојене на нивоу Европске уније. Овај сектор у Србији је још у раној фази развоја и потребно је још времена и анализа, како бисмо утврдили прецизније шта су социјална предузећа у нашем контексту – каже Ивана Станчић из Смарт колектива за еКапију.

Држава најављује финансијску подршку и олакшице

Према њеним речима, један од главних проблема је и то што у недостатку одговарајућег законског препознавања социјалних предузећа изостаје адекватна подршка државе, пре свега финансијска, с обзиром на то да социјална предузећа углавном нису у могућности да користе стимулансе и олакшице које користе други пословни ентитети.

Главни извори финансирања социјалних предузећа јесу пројекти и донације.

Како за еКапију кажу у Министарству за рад, у наредном периоду се очекује коначан договор са Министарством финансијама о могућим финансијским подстицајима у овој области. То би могло да се спроведе кроз резервисане јавне набавке, ослобађање од обавезе плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 12 месеци од дана заснивања радног односа са лицем из посебне категорије, умањење стопе ПДВ-а…

Такође, како објашњавају, могуће су и неке нефинансијске мере, попут програма из система активне политике запошљавања, развоја малих и средњих предузећа и предузетништва, као и подстицаја локалних самоуправа.

Тренутно за оваква предузећа не постоје никакве пореске олакшице, нити мере подршке развоју сектора.

Алекса Живковић, „пиротски потрчко“, ипак сматра да социјалним предузећима није потребан повлашћен статус, већ могућност да науче како да постану самоодржива, тј профитабилна, како би, у случају да донатори, као главни извори финансирања, изостану, могала да наставе да функционишу.

Како за наш портал каже Дина Ракин, социјалним предузетништвом се баве људи којима није битан само профит, већ и то како њихова фирма утиче на заштиту животне средине, којима је битно да укључе одређену маргинализовану групу у друштвене токове…

– Њих је могуће оснажити различитим обукама, али пре свега, мотивисати кроз примере добре праксе и промоцију овог вида пословања као регуларног и као сваког другог, јер оно то јесте. У смислу пословања, то није ништа другачије од било ког другог предузећа, али у смислу вредности, јесте, јер је оваквим организацијама бољитак човека и развој локалне заједнице у фокусу. Идеалистички, сва предузећа би требало да послују на начелима социјалне економије и предузетништва – додаје Ракин.

Катарина Стевановић

ekapija.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *