Тајна споменика Вуку Караџићу

Поделите:

Споменик Вуку Караџићу дело је вајара Ђорђа Јовановића. Направљен је 1932. године, а место његове сталне поставке лако је могло да буде на сасвим другом крају града.

Угао Рузвелтове улице и Булевара краља Александра једна је од најфреквентнијих тачака у Београду. Свакога минута на стотине возила прође овом раскрсницом, а број путника на неком од стајалишта градског превоза или подземне железнице тешко је са сигурношћу утврдити.

Широки плато од мермера на рубу пространог и лепо уређеног парка, свакодневно привлачи велики број Београђана и њихова је омиљена локација за састанке, сусрете, па чак и трговину. Некада је у близини платоа постојала врло посећена неформална берза рада.

Да је само један детаљ у његовој историји био другачији, ово место би остало без репутације коју данас има.

У делу Београдски споменарник, књижевница Неда Ковачевић открива да је жеља вајара али и Српске књижевне задруге била да се споменик реформатору српског језика и писма постави у Универзитетском парку. Тамо би величанствена статуа заузела место међу споменицима направљеним у част других великана српске науке и историје, Доситеју Обрадовићу и Јосифу Панчићу.

Тадашња власт се одлучно успротивила овом предлогу, јер је за реализацију подухвата било неопходно срушити велелпну ограду или једну од капија предивног парка у центру Београда.

Откривање споменика је одложено, а дело вајара Ђорђа Јовановића је пуне четири године остало у дворишту Задруге.

Већ 1937. навршавало се 150 година од рођења српског великана, па је питање постављања споменика поново постало актуелно. Тада су аутор и Задруга предложили да би идеално место био парк у близини Студентског дома „Краљ Александар Први Карађорђевић“.

Градске власти су делимично прихватиле ово решење, односно одлучиле да се споменик постави на самом ободу парка и месту рачвања Булевара и Рузвелтове улице. Предлог је поново наишао на негодовање аутора и Задруге, али се датум јубилеја ближио па су на крају ипак дали пристанак за његово откривање.

Дана 7. новембра 1937. године, на овом месту је откривен споменик Вуку Караџићу. Ипак, свечаност је протекла у одсуству аутора који је револтиран одлуком власти одлучио да остане код куће.

Данас се по овом споменику зове читаво једно насеље на територији општине Звездара. Простире се од Улице Димитрија Туцовића и насеља Булбулдер на североистоку, Тршћанском улицом на истоку, Булеваром краља Александра на југозападу и Рузвелтовом улицом на северозападу. Такође, насељу Вуков споменик, припада и простор на коме се налази пет факултета техничких наука, Универзитетска библиотека и Архив Србије.

Да је одлука власти била другачија, питање је да ли би и по чему би овај део Београда био препознатљив и упечатљив.

Дневно.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *