Владимир Димитријевић: О једној узалудној комисији

Поделите:
СЕЈАЊЕ СОЛИ

Недавно је завршен рад мешовите римокатоличко – православне комисије о Алојзију Степинцу. На основу заједничког саопштења, сазнали смо да је „Степинчева комисија“ основана на молбу патријарха Иринеја папи Фрањи, који је ту молбу великодушно усвојио, омогућивши члановима исте да у пристојној атмосфери слободно говоре на задату тему.

Сви учесници дијалога су свесни да канонизација Степинца зависи само од папе, али и да се поступак канонизације код православних и римокатолика разликује. Чланови комисије су у току рада боље схватили историјску епоху од Првог светског рата до тренутка када је Степинац умро, али су појмили и то да историја има различита тумачења, при чему се она нарочито разликују кад о Степинцу говоре Хрвати и Срби.

У доба комунизма, страдали су разни хришћани, па се у наредном периоду треба сећати мученика и исповедника.(1) Поводом овог саопштења, дошло је до полемике између неких чланова комисије о Степинцу и новинара листа „Вечерње новости.“(2) За сазнање да је код римокатолика папа главна личност која обавља канонизације и да се Срби и Хрвати разликују у схватању Степинчеве делатности можда није морала да се оснива комисија таквог ранга. Знали смо то и без комисије. Овако, испало је по оној Његошевој: „Кад ме пита жена ђе сам био,/ рећи ћу јој да сам со сијао./ Тешко њојзи ако не вјерова“.

Рад комисије је, међутим, покренуо дубља, озбиљнија питања, пре свега питања различитог приступа историји.

ДА ЛИ ЈЕ ИСТОРИЈА САМО ПРИПОВЕДАЊЕ?

Друга половина двадесетог века прошла је у покушају да се историографија постмодернистички преобликује у неку врсту књижевности која нема везе са истином. Један од првих који су кренули у том правцу био је Хајден Вајт, са својом расправом „Метаисторија“, у којој је, како каже пољски теоретичар Михал Павел Марковски, настојао да истражи „историографски текст као реторичку машинерију за производњу ефекта стварности“. По Вајту, историографски стил зависи од одређене стратегије и структуралног модела, и писати историју значи стварати својеврсни књижевни текст. Свака историографије је, у исто мах, и философија историје. Историографска имагинација је примарна, а историјска стварност секундарна. Историографско приповедање не приказује толико шта се десило, него тумачи оно што се десило.

Савремена историографија је покушала да одбаци све претпоставке оне претходне, која је веровала да историчар треба да, кроз шуму докумената и откривених чињеница, дође до објективне истине о прошлости. Историчар, веровао је Леополд Ранке, мора да избрише самог себе, и да пусти догађаје да сами говоре. Интелектуализам, објективизам, фактографичност, провиденцијализам, антиаксиологизам – све оно чиме се 19. век дичио – Ниче је разбуцао указујући на крајњу заинтересованост оних који се историјом баве. Историја не објашњава како је било, него нам помаже да живимо у свету какав јесте. По Марковском, који тумачи Ничеа: “Историја света није историја чињеница самих по себи, већ само историја нашег мишљења о тим чињеницама и њиховим мотивима и узроцима“. Немачки философ је рекао да нема чињеница, него постоје једино тумачења. Као што је историја текстуална (не можемо доћи до прошлости осим кроз текстове које нам је оставила), тако је и текстуалност исторична (сваки текст мора бити смештен у историју): то је тврдио амерички изучавалац ренесансе, Луис Монтроуз. Немачки историчар Георг Г. Игерс, у својој књизи „Историјска наука у 20. веку“, указује на чланак Лоренса Стерна „Оживљавање нарације. Размишљања о новој старој историографији“, у коме је Стерн истакао да је прошло време када се веровало у могућност целовитог објашења историјског развоја. Поново је стављен нагласак на људско деловање и људску свест што је, по Игерсу, водило назад ка „наративној историографији која хоће да праведно суди у субјективним аспектима људске егзистенције“. Историчар Ричард Еванс је, у својој књизи „У одбрану историје“, устао против постмодернистичког конструктивизма, ставивши до знања да је историјску истину могуће спознати, макар и несавршено, озбиљним изучавањем извора, који нису пуки текстови што их свако тумачи по својој вољи. Јасно се морају разликовати примарни и секундарни извори, то јест документи и, рецимо, мемоари, који су блиски књижевности. Треба се, сматра Еванс, вратити и историјским синтезама, јер смо у доба комадања знања добили много ситних истина, а више не сагледавамо целину прошлих збивања. Мноштвеност „истина“, коју заговарају постмодернисти, води ка ирационализму и кривотворењу прошлих догађаја, чиме се отвара широко поље за идеолошке манипулације прошлошћу.(3)

Усташе - клање
Усташе – клање

И ту долазимо до кључног питања: да ли о Степинчевом случају можемо разговарати само као о једној од многих „прича“ или је у питању долажење до истине о његовом деловању? Да ли постоји објективна истина о Степинцу, или Срби и Хрвати имају само своје „наративе“ о којима се може, са папиним благословом, у атмосфери салона, угодно дискутовати? Ту се и јавља питање читања докумената који су нам доступни, и у којима Хрвати виде Степинчеву „светост“.

ДОСТУПНИ ДОКУМЕНТИ И СТЕПИНЧЕВА ОДГОВОРНОСТ

У двотомнику о римокатолицизму и НДХ, који је објавио Јуре Кришто 1998, налази се и писмо које је Степинац упутио ватиканском кардиналу Маљонеу средином 1943, и у коме надбискуп загребачки брани НДХ од оптужби „српске промиџбе“. У том писму, он каже да јесте било појединачних усташких испада према Србима у доба „националне револуције“, али да је Влада НДХ изгреднике кажњавала строго, чак и стрељањем, при чему Срби не смеју да забораве да су у Краљевини Југославији двадесет година тлачили Хрвате, а да је Пуниша Рачић убио хрватске вође у Скупштини, с прећутном дозволом србијанских властодржаца. Све што није било у складу са римокатоличким учењем и моралом у Краљевини Југославији, по Степинцу, плод је деловања „православаца и Жидова“. Они су подстицали Хрватице да врше абортусе и производили су порнографију. Под влашћу Срба цветали су масонерија и комунизам, а укидане су и верске школе. Ово зло су сузбиле нове власти, и Хрватска је сада на путу моралне обнове: нема богохуљења, војска и ђаци иду на“вјеронаук“, верске школе и каритативна делатност цветају, а жупници и фратри добијају државне дотације. У овом писму, Степинац каже Маљонеу да би Хрвати били масовно убијани кад би Срби заваладали Хрватском макар на један дан. Наравно, постоје и документи о Степинчевим интервенцијама за појединце или групе страдалника, пре свега за римокатоличке Јевреје, али и за неке Србе.

9643f758d326[1]

Степинац никад не устаје против расистичких закона НДХ, а католичка штампа током Другог светског рата усрдно (осим изузетака) пропагира усташке ставове (о томе у студији хрватског историчара, Петра Мацута „У сјени крижа, самокреса и ножа. Католички тисак у Независној Држави Хрватској“(4)). Ипак, од 1943, Степинац се у наступима мења: он држи проповед против расизма, контактира са Хрватском сељачком странком, чији је шеф, Владко Мачек, у кућном притвору, и споља се дистанцира од усташа. А зашто? Јер му је из Ватикана, који улази у сарадњу са САД (што ће преобликовати Европу после Другог светског рата), стижу сигнали да је нацифашистичкој Осовини близу крај. Ипак, чак и у марту 1945, пред слом Павелићевог режима, Степинац и хрватски бискупи опет устају у одбрану НДХ, и против су било какве обнове заједничког живота са Србима.

СТЕПИНЧЕВА СЕЛЕКТИВНА ХРАБРОСТ

Степинац је НДХ доживљавао као „своју“ државу, и критиковао је њене властодршце стишаним гласом. Када су на власт дошли Броз и комунисти, он је свим силама устао против њих, и био спреман да робија у Лепоглави а да им се не поклони. Да је део те своје храбрости показао према усташама, заувек би остао упамћен као хришћанин који је спасаво православне комшије и земљаке. Али, макар „танкоћутно“ и „сућутно“ имао милости према појединим Србима, он их је, као народну целину, сматрао непријатељима хрватске државе, и није их бранио од Јасеновца и Јадовна, нити је икад јавно осудио рушење њихових храмова и олтара, при чему их у свим званичним писмима назива „шизматици“, сасвим у складу с вековним традицијама Ватикана (и то се види код Кришта). Наведено је сасвим довољно да се формира став Срба према Степинцу, једном и заувек. Никакви езотерни папски документи нису нам више потребни. А да ли нам је била потребна комисија о Степинцу?

Ustasa-saw

(БЕ)СМИСАО КОМИСИЈЕ

Шта је био смисао хрватско – српске комисије о Степинцу? Ако је смисао био да се спречи канонизација духовног оца НДХ, надбискупа (касније кардинала) Алојзија Степинца, са тим се закаснило. Јер, папа Иван Павао Други је дотичног већ прогласио за молитвеника и заступника римокатолика пред Богом, чином беатификације обављеним 1998. године.(5) Њему су у Хрватској одавно подигнути храмови и написана служба. Универзализација Степинчевог статуса у римокатолицизму само је питање времена, што Хрвати и знају. (6) Ако се вековима поима да су путеви канонизације у Цркви од Истока и римокатолицизму сасвим различити, да ли је циљ чланова комисије СПЦ могао бити уплитање у канонизациони процес код инославних? И да ли било ко од православних има право да се у тај процес меша? Шта би било да су се нама Хрвати уплитали у канонизацију Светог Вукашина Јасеновачког или Владике Николаја?

05_1000x0

Срби нису имали разлога да се петљају у канонизацију римокатоличког кардинала. То је ватиканско – хрватски посао, а не наш. Ово је преседан који може имати веома штетне последице по канонску самосвест православних, јер се они никад у својој историји нису укључивали у питања унутрашњег живота инославних.

Ако је циљ комисије био помирење Срба и Хрвата, пут је, очито, погрешан. Јер, Хрвати Степинца сматрају својим државотворним свецем, и они мешање СПЦ у њихов однос са Ватиканом и изградњу Степинчевог култа могу доживети само са крајњом нетрпељивошћу, која ће вероватно отежати положај Срба у данашњој Хрватској.(7)

Ако се желело да се покаже колико аргумената имамо не само о Степинцу, него и о улози борбеног римокатолицизма у НДХ, онда су досадашњи резултати србске стране више него слаби. А то је недопустиво, јер о Степинцу и његовој улози има толико објављених документарних доказа да, како рекосмо, нема никакве потребе да се траже додатни папири из тајне архиве Ватикана.(8)

Злочини усташа над становништвом Сарајева
Злочини усташа над становништвом Сарајева

Да се изразимо фудбалском терминологијом: деси ли се да фудбалер дође пред празан гол, па промаши мрежу, тај је или неспособан да буде на терену, или је продао утакмицу. Непријатно је имати у виду и једну и другу могућност. Међутим, добро обавештени либерални римокатолик, антиусташки опредељен Хрват, човек који папу Фрању зна још из Аргентине, Драго Пилсел, сматра да је ово само увод у скори долазак римског папе у Србију.(9)

Ако је тако, онда је смисао комисије јасан: тешко је да у посету Београдској патријаршији дође папа који би додатно ојачао Степинчеве „светачке“ позиције. Зато: прво посета, па канонизација. А језуита Фрања зна како се ради радња. Дај Боже да Пилсел греши! Било како било, историјску истину знамо. И знамо Истину, Која је и Пут и Живот, Бог Новомученика Србских, које су усташе клале, и, како рече Свети Николај Жички, за то добили похвалу „из пакла и Рима“. Зато певамо Новомученицима нашим: “О, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним!“ Њиховим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, спречи даља понижавања народа Твога, грешнога, али мученичкога и православнога!

Побијена српска дјеца у логору Јастребарско

Побијена српска дјеца у логору Јастребарско

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 19. јула 2017.)

  1. www.spc.rs/sr/zajednichko_saopshtenje_meshovite_komisije
  2. www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:675758-ШОК-НА-КРАЈУ-РАДА-КОМИСИЈЕ-Степинац-мученик-ни-слова-о-злочинима;www.spc.rs/sr/neslavno_propadanje_slavnih_novina;www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:676124-Neslavno-pravdanje-slavne-komisije-o-pastiru-Stepincu;www.spc.rs/sr/vechernje_novosti_ozbiljan_list_fabrika_lazhi
  3. www.academia.edu/18369764/Istoriografija_pred_izazovom_postmoderne_;_Ričard_Dž._Evans_U_odbranu_istorije_Beograd_SKZ_2007._Book_review_
  4. Одломак из књиге видети на следећој електронској адреси:radiogornjigrad.wordpress.com/2016/03/30/antisemitska-propaganda-u-hrvatskome-katolickom-tisku-tijekom-1941-godine/
  5. www.bitno.net/mulitmedija/video/proglasenje-alojzija-stepinca-blazenim/;https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/hr/homilies/1998/documents/hf_jp-ii_hom_19981003_croazia-beatification.html
  6. rs-lat.sputniknews.com/regioni/201707141111917827-stepinac/; rs-lat.sputniknews.com/regioni/201705211111262454-stepinac/

7.www.glas-slavonije.hr/328581/11/Kafkijanski-proces-Komisija-je-nepotrebna-Stepinac-je-vec-odavno-svetac

8.www.politika.rs/scc/clanak/379742/Argumenti-SPC-o-nedelima-Stepinca-neoborivi-na-potezu-Vatikan

9.www.novimagazin.rs/vesti/poseta-pape-franja-srbiji-sve-blize

Фонд Стратешке Културе

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *