Крвави светосавски барјаци на улицама Београда

Поделите:

Пре тачно осамдесет година, током одржавања литије коју су власти забраниле, у Београду је дошло до великог сукоба верника и свештенства са полицијом – била је то кулминација „конкордатске кризе”, односно супротстављања намери да се Римокатоличкој цркви у Југославији дају привилегије какве није уживала ниједна верска заједница

Како је управа града са више страна добила обавештења да извесни неодговорни елементи намеравају да искористе ову прилику и да изазову нереде штетне за јавни поредак и државне интересе, то је господин управник града својом наредбом од 18. јула 1937. забранио ову поворку. Из истог разлога забрањени су на територији управе града Београда сви скупови и поворке до 1. августа.” Ова информација, коју је „Политика” објавила пре тачно осамдесет година – 19. јула 1937, као да је наговестила да ће се тога дана догодити нешто драматично.

Тако је и било: букнуо је у нашој историји највећи сукоб верника и свештенства са влашћу.

Повод за сукоб на улицама Београда, назван касније „крвава литија”, због великог броја повређених на обе стране, била је намера власти Краљевине Југославије да склопи конкордат (међународни уговор који Ватикан склапа са другим државама ради регулисања положаја Католичке цркве), чему се СПЦ одлучно противила.

Убрзо по стварању Краљевине СХС власти су покренуле разговор са Ватиканом (који на нову државу није баш гледао благонаклоно) о склапању конкордата. У разговорима, вођеним уз сагласност краља Александра, учествовали су Никола Пашић (заслужан што је Краљевина Србија 1914. са Ватиканом склопила конкордат) и други истакнути политичари тога времена. После вишегодишњег преговарања и одлагања текст конкордата је коначно усаглашен 1933, да би две године касније (и годину дана после убиства краља Александра) у Риму био и потписан. Конкордат су 25. јула 1937. парафирали Људевит Ауер, министар правде Краљевине Југославије, и кардинал Пачели (потоњи папа Пије Дванаести) и он је требало да дефинише положај Католичке цркве и њених верника у Југославији. Одредбе су углавном биле састављене по жељама Ватикана, док су примедбе наше владе мање узете у обзир.

Папа Пије Дванаести:Доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо и активно примиле такво велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи

„Конкордат је имао 38 чланова и њиме су Римокатоличкој цркви дата велика права у области образовања, социјалних и хуманистичких делатности. Спорни чланови били су везани за питања мисије, деловања верских редова, католичких удружења, политичког деловања свештенства, рад семеништа и верску наставу, мешовите бракове… Неке од предвиђених привилегија нису биле дате другим вероисповестима”, истиче др Радмила Радић, научни саветник Института за новију историју Србије.

Мада је тек био изабран за председника владе и није учествовао у преговорима о изради конкордата, Милан Стојадиновић је био одлучан у намери да се тај документ усвоји. Сматрао је да ће се тиме приближити Италији и поправити однос са Ватиканом, односно да ће остварити позитиван утицај на католичко (пре свега хрватско) становништво у Краљевини. СПЦ, на чијем се челу налазио патријарх Варнава, била је апсолутно против, јер је сматрала да ће конкордатом Католичка црква бити привилегована и постати „држава у држави”, чиме би било омогућено ширење католицизма на источне делове Југославије.

Сабор СПЦ је са ванредног заседања у новембру 1936. влади упутио меморандум против конкордата, а почетком 1937. и оштру посланицу, коју су власти одбиле да објаве. Патријарх Варнава се ускоро разболео, а његово здравље се лета 1937. веома погоршало, па се у народу пронео глас да је отрован.

За 19. јул била је заказана седница Народне скупштине на којој је конкордат требало да буде усвојен. Истог дана у Саборној цркви требало је да се одржи молебан за патријархово здравље, а у његовом наставку литија централним градским улицама, до Цркве Светог Саве на Врачару. Бојећи се нереда, власти су литију забраниле, али је она после службе у Саборној цркви ипак кренула. Већ на почетку Кнез Михаилове улице поворку свештенства и грађана дочекали су жандари. Уследио је сукоб у којем је било много повређених, а међу њима и шабачки епископ Симеон.

„Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгужвана и светосавска застава. Да би се одбранили од кундачења и батинања свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати жандармерију”, записано је у једној од службених бележака.

Вест о сукобу брзо се пренела по граду и целој земљи, мада о томе сутрадан није било вести ни у једним дневним новинама.

Расположење са улице у великој мери се пренело и у скупштину, али власти нису одустајале, па је после дуже расправе 23. јула, са 161 гласом за и 129 против конкордат усвојен. Исте вечери преминуо је патријарх Варнава Росић (тврдње да је заиста био отрован до данас нису потврђене, али ни демантоване). Његова смрт је сукоб између државног и црквеног врха довела до усијања. СПЦ је објавила да се налази „у стању гоњења“, најавила екскомуникацију свих посланика и чланова владе који су гласали за конкордат, а свим министрима, осим министру војном, било је забрањено да присуствују патријарховој сахрани, која је одржана 3. августа.

Усвајању конкордата супротставиле су се и многе јавне личности, као и опозиционе Народна радикална, Демократска и Земљорадничка странка, па су се демонстрације пренеле и на Ужице, Крагујевац, Младеновац, Шабац, Руму, Бијељину, Сарајево…

Суочен са све већом опозицијом, премијер Стојадиновић је решио да попусти, тим пре што на усвајању овог документа ни Италија није више инсистирала. Читава ствар с временом је стављена „по страни“, што је довело и до смиривања тензија између власти и СПЦ.

Али, то није значило да криза није оставила озбиљне последице. Мада се  у преговорима око конкордата Римокатоличка црква у Југославији није много ангажовала, жестоко је осудила демонстрације и неусвајање конкордата. Тако је кардинал Алојзије Степинац рекао да је на делу „незапамћено хушкање против Католичке цркве”. Сличне поруке послате су и са бискупске конференције, а папа Пије Дванаести је изјавио: „Доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо и активно примиле такво велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи, и то не само ради црквеног и верског мира нације но и ради њеног социјалног и политичког добра.” Зато већина наших историчара сматра да је сукоб око конкордата био пролог потоњих трагичних догађаја.

„Одустајање од конкордата додатно је продубило непријатељство према СПЦ и Србима у Римокатоличкој цркви, али и Ватикану. То ће посебно доћи до изражаја током Другог светског рата, на простору НДХ“, закључује историчарка Радмила Радић.

 

Јован Гајић

 

Политика

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *