Први витез Србије: Легенда о смрти Деспота Стефана

Поделите:

Владао је Србијом у једном од најтежих периода у њеној историји, непосредно након Косовске битке, и важио најбољег витеза и војсковођу, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.
Према неким записима управо на данашњи дан 1427. умро је деспот Стефан Лазаревић, син легендарног кнеза Лазара који је погинуо у Косовском боју. Са титулама кнеза и деспота владао је Србијом у једном од најтежих периода у њеној историји, непосредно након Косовске битке, и важио најбољег витеза и војсковођу, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Србија се након Косовског боја 1389. године нашла у веома незавидном положају –иако формално није изгубила, имала је огромне материјалне и још важније, људске жртве, а погинуо је и добар део владарске елите. Владало је безвлашће и свеопшти страх од најезде Турака, а преживела властела се повлачила на своје територије без жеље да брине о становништву.

Тако се и догодило да Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, иако малолетан, дође на власт. Признао је султана као врховног владара, постао вазал и настојао да сачува народ.

Млади Стефан се обавезао на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка, али и на то да се са млађим братом Вуком и виђенијом властелом, једном годишње појављује на султановом двору и потврђује своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за жену дата, најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера, коју је, њен брат и нови кнез, Стефан, лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу.

Чињеницу да је морао да служи човеку одговорном за смрт оца, Стефан је тешко подносио. Као отомански вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре 1402. је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота.

Мали међу великима, крајем 1403. био је принуђен да постане вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замену за то, Србија је добила свој „бели град“ – Београд је постао саставни део Србије 1403. и Стефан Лазаревић је у њега сместио своју престоницу.

Све ове битке очеличиле су младог Стефана. Прочуо се као један од највештијих витезова средњовековне Европе. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавом свету. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био „први витез“, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.

– Прича каже да су млади ратници из читаве Европе „хрлили“ у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу – испричао је у разговору за Дневно.рс Марко Алексић, магистар средњовековне археологије и човек који се годинама бавио истраживањем витештва на нашим просторима.

На унутрашњем плану деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ – Реч о љубави.

Дивна легенда о смрти

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо у суботу, 19. јула 1427. у 50. години живота од последица срчаног удара како данас сматра највећи број историчара. Он је на повратку из Шумадије, где је био у свом летњем двору, застао недалеко од данашњег Крагујевца, да би се одморио и ручао, после чега је отишао у лов.

Током њега, док је био на коњу, деспоту Стефану је на раме слетела птичица – славуј или врабац, каже прича. Изгледало је, каже легенда, као да му нешто шапуће, и деспот ју је нежно узео у руке и нешто јој говорио.

У једном тренутку, птичица је одлетела, а већ следећег тренутка Стефан Лазаревић је пао са коња. О овој лепој легенди писала је у својој књизи „Београдски споменарник – Личности у београдским споменицима“ књижевница Неда Ковачевић.

После пада деспот Стефан је пренет у свој шатор у коме је и преминуо. На месту његове смрти, његов пратилац Ђурађ Зубровић је подигао мермерни стуб са натписом, који се данас налази у порти сеоске цркве у Марковачким Црквинама код Младеновца.

Дневно.рс

Поделите:
1 reply
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Konstantin „filozof“ (neki bugarski pop (kaluđer) inače izbeglica, bio je pisar kod Stefana Lazarevića, Stefan mu dao utočište) nazivao je svog gospodara (Stefana) „visoki“, u nekim opisima navodio da je Stefan „za glavu viši“ od onih oko sebe (valjda pratnje njegove i vojske), arheolozi i antropolozi su na osnovu skeleta (cevanicani i butnih kostiju Stefana Lazarevića) zaključili da je bio visok 178 cm. (malo viši od Dr Sline (Nebojše Stefanovića sadašnjeg ministra policije u vladi Srbije) Prema tome, treba sve to uzeti sa rezervom, i to što govori taj gospodin „magistar srednjevekovne arheologije“ Marko Aleksić. Inače, (navodno) smrt Stefana Lazarevića je posledica pada sa konja (konj se propeo iznenada, valjda se uplašio od zmije, (ili tako nekakao) i teško se ozledio, svakako nije odmah umro ali to se uzima kao uzrok.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *