Александар Вујовић: Како Слободан Антонић замишља дебату

Поделите:

С ким би Антонић да води дебату ако делегитимише патриотизам оних који – како сам признаје – симболизују другачије идеје од његових

У последњој колумни Слободана Антонића за Фонд стратешке културе под насловом Умеју ли патриоте да дебатују? покренута је важна, суштинска тема о разлозима и последицама недостатка пристојне дебате у патриотском делу српске интелектуалне јавности. Аутор иде дотле да се пита да ли је данас таква дебата уопште могућа, будући да је повећи програмски текст Игора Ивановића, у којем су постављена нека важна питања, остао без одговора. Текст је у два наставка написан за Печат, а потом интегрално објављен на Новом Стандарду.

Желећи да укаже на значај покретања ове теме, Антонић пише:

„Тема је релевантна јер у патриотском корпусу заиста постоје две супарничке идеје о томе како даље. Једну у Скупштини симболизују Двери и посланичка група ‘За спас Србије’ – оштро против власти и не бежати од техничке сарадње са грађанском опозицијом како би се режим оборио. Другу симболизује „нови“ ДСС и управо медији који су публиковали Ивановићев текст – власт се критикује с патриотске позиције, али пре као коректив, и нема обарања режима са ‘жутима’ и ‘грађанистима’.“

Управо ово је кључни пасус који садржи и одговор на централно питање Антонићевог текста. Аутор, дакле, признаје да „у патриотском корпусу“ постоје две супарничке идеје и указује да једну од њих симболизују „медији који су публиковали Ивановићев текст“. Ако је већ у уводу текста у ком се ламентује над недостатком полемике у патриотској јавности направљена таква поставка, логично би било да се, развијајући даље своју тезу, Антонић заузме за отпочињање аргументоване и сврсисходне дебате из које би се потенцијално искристалисала стратегија са најмањим заједничким садржаоцем два супротстављена патриотска табора.

Међутим, само неколико пасуса даље следи апсолутни заокрет. Антонић каже:

antonicvukadinovic„Међутим, као што рекох, без обзира на значај теме, аргументације и аутора, нико из патриотске јавности није нашао за сходно да овај Ивановићев текст прокоментарише. Наравно, уколико не рачунамо 22 читалачка коментара на Новом Стандарду, који су се свели на ругање аутору и његовим идејама, као и на хваљење Вучића – а то, такође, доста говори и о том сајту, и о његовим ‘патриотама’“.

Наиме, патриотску легитимацију сајта (Нови Стандард), који, како се тврди на почетку текста, „симболизује“ једну од две доминантне идеје патриотског корпуса, аутор одједном одлучује да обележи знацима навода. И одмах затим се, без икакве промене у тону, наставља са изражавањем жаљења што патриотска интелектуална јавност, за разлику од Пешчаникових колумниста, не уме да полемише, а да одмах не крене „у лично разрачунавање“.

Наравно, сувишно је коментарисати инфантилну аргументацију према којој се сајт који пропусти наглашено иронично интонирани читалачки коментар „подршке“ Вучићу („Postoji jedan jedini Treci put a to je Srpski put! Nosilac tog puta je Alexandar Vuchic-SNS!“) дисквалификује као непатриотски. То је ниво резоновања који више приличи заједљивом тинејџеру него универзитетском професору, који претендује да напише озбиљан текст у ком ће отворити важну тему. Такође, не разумем ни сугестивну инкриминацију медија који негују ону врсту критике власти која служи „као коректив“. Основни стуб демократије – за коју се, колико ми је познато, Антонић залаже – је слобода да се буде критички постављен са циљем да се буде коректив владајућем политичком курсу. Револуционарне методе и деструктивне критике приличе радикално марксистичким интелектуалцима, другим политичким ортодоксијама и политикантском приступу.

Било како било, поставља се питање с ким Антонић планира да води дебату ако патриотизам оних који – како сам признаје – симболизују другачије идеје од његових делегитимише ироничним знацима навода?

jeremicantonicИ поред неслагања у политичким ставовима, немам ништа лично против Слободана Антонића, чије стручне радове читам и ценим као референтну литературу. Такође, не пледирам на статус равноправног саговорника у полемици са универзитетским професором који је од мене старији неколико деценија. Циљ ми је био да укажем како је Антонић у својој колумни на неки начин одговорио сам себи. Полемика изостаје јер не можете очекивати квалитетну дебату са саговорником којег сте унапред дисквалификовали. Дебате са истомишљеницима (Антонић очигледно припада делу патриотског табора који се налази са друге стране идејне барикаде од оног у који на почетку текста сврстава „нови“ ДСС, Печат и Нови Стандард) тешко да ће довести до квалитативног искорака.

За плодоносну дебату је, поред полемичког жара и врућег пера, потребно и мало принципијелности.

Нови Стандард

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *