Јелена Ј. Баљак: Вечни живот Стеријиног Гавриловића

Поделите:

Јован Стерија Поповић у “Родољупцима” овековечио угледног занатлију, и од њега створио оличење поштења. На основу једне сцене комада утврђено да је прави Арсеније послужио комедиографу за креацију јунака

ПОЗНАТО је да је Јован Стерија Поповић, отац српске драме, креирао ликове у својим делима по узору на своје суграђане, Вршчане. Немилосрдно је исмевао њихову ћуд, али никада није користио права имена тих људи, да их не би увредио и компромитовао. Само једном је, чини се, направио преседан.

Историчари књижевности су проценили да је лик Гавриловића, из Стеријиног последњег дела “Родољупци”, и именом и карактером био аутентичан. Реч је о његовом савременику Арсенију Гавриловићу, угледном вршачком занатлији, који је живео у другој половини 18. и првој половини 19. века. Од њега је познати писац створио оличење грађанског поштења, умерености и исправности, као антипод толиким гмизавим превртљивцима, који су доминирали у “Родољупцима”, али и у стварном животу.

Да је реч баш о Арсенију Гавриловићу, утврђено је на основу сцене у којој Шербулић, Жутилов и Смрдић саркастично помињу да је Гавриловић “начинио цркву о свом трошку, па људима остало то у глави”. Јер, Арсеније је заиста био ктитор Храма Свих светих на Градском гробљу у Вршцу. А био је и члан Окружног одбора, баш као што је то и Гавриловић у “Родољупцима”.

Ко је заиста био Арсеније Гавриловић, којег је Стерија на овај начин учинио бесмртним? Трагајући по архивским списима, сазнали смо да је он, осим иницијатора и финансијера гробљанске цркве, био угледни занатлија и трговац, као и дугогодишњи вршачки формунд (члан спољашњег савета црквене општине, који је то тело заступао пред ужим магистратским саветом).

Рођен је 1779. године у Вршцу. Његов отац Гаврило Стојановић био је имућни казанџија и калајџија. Арсеније je своје презиме извео из очевог имена, по обичају који је тада владао у Војводини. Изучио је абаџијски занат и бавио се шивењем кабаница. Припадници овог еснафа су у Вршцу били врло угледни. Били су први међу занатлијама.

Јован Стерија Поповић, отац српске драме

Као имућан и угледан грађанин, Гавриловић је имао значајну улогу у јавном животу Вршца. Године 1819. био је тутор “Српског шпитаља”, а 1923. члан црквене општине. Формунд је постао 1827. године. Ту функцију је обављао пуних 19 година, најдуже од свих деветоро формунда који су се измењали у периоду од 1795. до 1851. године.

Био је уважаван и цењен у друштву, али, с друге стране, није био у потпуности срећан и испуњен човек. Наиме, у браку са својом вршњакињом Јеленом, ћерком Константина Гердеца, којом се оженио када им је било 18 година, изродило се четрнаесторо деце. Али чак деветоро је умрло одмах по рођењу! Од преживелих, одрасло је само четворо – Јулијана, Јован, Агнија и Константин. Међутим, и троје од њих четворо несрећни родитељи су, као младе људе, испратили на вечни починак. Јулијану када јој је било 26 година, Јована са 27 и Агнију, за коју нисмо пронашли писани траг о години смрти. Једино је Константин надживео родитеље, мада је и он умро релативно млад, у четрдесетој години.

Споменик Стерији у Вршцу

– Јулијана је била десет година у браку са угледним трговцем Димитријем Шербаном. Имали су троје деце, од којих је двоје умрло. Смрт унучади је Арсенију тешко пала, али га је највише погодила смрт сина Јована, 1934. године – записано је у једној повести.

Та бол и зла коб, која се надвила над његовом породицом, навели су Гавриловића да део свог богатства одвоји за изградњу цркве баш на православном гробљу, где је сахранио толико својих најмилијих. Ту намеру остварио је 1936. године, када је уз благослов епископа вршачког и карансебешког Јосифа Рајачића црква почела да се гради. На седници црквене општине 31. јануара 1839. свечано ју је поклонио “Српству и православљу”. Тој седници су, осим представника магистрата, присуствовала и тројица адвоката: Григорије Милутиновић, Константин Радуловић и Јован Стерија Поповић.

Народно позориште “Јован Стерија Поповић” у Вршцу

Стерија и Арсеније Гавриловић се “сусрећу” и као чланови Окружног одбора, који је формиран јануара 1849. године, по ослобођењу Вршца после Мађарске револуције. Тада су заступали исте ставове – без обзира на све, били су за сарадњу са Мађарима, због чега су их лажни родољупци прозивали да су “маџарони”.

Политичке тензије, које су настале после тога, натерале су Стерију да избегне у Београд, а неке друге чланове одбора у Пожаревац. Арсенија је у томе спречила смрт. Те 1849. преминуо је у 70. години и, после толико проживљеног бола, “придружио” се својој многочланој фамилији на вршачком гробљу.

Храм Свих светих на Градском гробљу у Вршцу, чији је ктитор био Арсеније Гавриловић

О ГРОБЉАНСКОЈ ЦРКВИ

ХРАМ Свих светих на православном гробљу у Вршцу почео је да се гради 1836. године, а већ следеће га је епископ вршачки и карансебешки Јосиф Рајачић освештао. Подигнут је у барокно-класицистичком стилу, као једнобродна грађевина са звоником. Особитост овог храма је то што се на источном делу, на ком се налази олтар, завршава равним зидом, а не уобичајеним, полукружним. Храм је, доласком руске емиграције, неко време био уступљен на коришћење свештенству Руске православне заграничне цркве.

Из представе “Родољупци”, ЈДП, Београд

ЖУТИЛОВИ, ШЕРБУЛИЋИ, СМРДИЋИ

СТЕРИЈА је у “Родољупцима” из личног угла говорио о дешавањима пре и после Мађарске револуције, с обзиром на то да је и сам био њихов актер. То дело је написао после смрти Арсенија Гавриловића, те је зато, сматрају аналитичари, баш његово презиме у овој сатиричној комедији оставио да буде аутентично. Чак је кроз лик Гавриловића “говорио” и оно што је он лично мислио о свим тим Жутиловима, Шербулићима и Смрдићима – “паразитима који се прикаче уз сваки покрет, као његови неизбежни пратиоци, искоришћавајући га у себичне сврхе”, притом компромитујући све неистомишљенике, попут њега и Арсенија Гавриловића.

Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *