Newsweek открива: Ко је фалсификовао слике у Народном музеју (Фото)

Поделите:

Европски стручњаци за уметничка дела немају разумно објашњење због чега је једна од најважнијих националних културних установа у Србији затворена више од 13 година. Неки тврде да је разлог велики број фалсификата који се налазе у фундусима

У септембру ове године Кристоферу Маринелу, који је донедавно радио у фирми „Art recovery“, чија је основна делатност била проналажење украдених уметничких дела, из Београда је понуђена Матисова слика.

Искусном уметничком агенту није било потребно превише времена да утврди да је реч о фалсификату, јер је лако установио где је изложена оригинална слика. Није се више бавио тиме јер му готово свакодневно стижу сличне понуде.

Тек неколико недеља раније, невезано за Маринела и његова сазнања о тржишту фалсификованих уметничких дела, Njuzvik је дошао до информације да су двојица познатих сликара из Србије посумњала на нешто знатно драматичније – да су у последњих петнаестак година неке од најважнијих слика из Музеја замењене копијама, а оригинали продати на црном тржишту. То су и јасно саопштили блиским пријатељима, казавши да су добили информације да се у Музеју налазе и фалсификати њихових слика. Нажалост, један од њих је у међувремену преминуо. Други ни на који начин није желео јавно да говори о својим сазнањима или слутњама изговореним у ужем кругу.

Privatna arhiva, Ukradena platna stranih autora pronađena u Srbiji

Фото: Приватна архива, Украдена платна страних аутора пронађена у Србији

„РАТНА ШТЕТА“

Народни музеј Србије у Београду ускоро ће прославити скоро деценију и по нерада, а званично објашњење је – реконструкција. Иако поједине поставке могу да се виде у ограниченом простору и избору, оно што би требало да представља највеће благо далеко је од очију посетила. „Три генерације наших средњошколаца нису крочиле у музеј, нити су имале прилику да се упознају с културним благом земље, нити пак знају шта се уопште у њему налази. Ако се говори о било којој врсти штете, ова је свакако највећа“, каже Драган Карлеуша, бивши полицајац, који је својевремено бројчано представљао читаво полицијско одељење МУП Србије које се бавило спречавањем шверца и крађе уметничког блага земље.

Отворену сумњу да 13 година дуга реконструкција музејског простора можда има и другу страну за Njuzvik износи Тон Кремерс, некадашњи шеф обезбеђења „Rijksmuseum“  у Амстердаму и оснивач мреже за безбедност Museum Security Network.

„Постоји више случајева замене оригинала фалсификатима. Сећам се замене Матисове слике, као и Ђакоматијеве бронзане фигуре која је током Ноћи музеја у Хамбургу украдена и замењена дрвеном. Прошло је неколико дана пре него што је то откривено. Бројни су такви примери. У свету постоји више од 200 извештаја о крађама слика и више од 500 извештаје о подметнутим фалсификатима. У многим случајевима установљено је инсајдерско учешће у крађи, учешће људи запослених у музејима или оних који с њима непосредно сарађују. То је разлог за велику забринутост, јер кад у тако нечему учествује неко изнутра, крађа може да буде неоткривена дуги низ година.“

Дик Елис, некадашњи агент Skotland jarda, који има фирму „Art menadžment“, чија је делатност, између осталог, потрага за несталим уметничким делима и који је пре неколико година основао и своју испоставу у Београду, сумњу у необичност тако дугог нефункционисања Народног музеја на леп начин исказује још директније:

„Нисам чуо о наводној крађи слика из Народног музеја Србије и замени фалсификованим. Знам да је Музеј дуго затворен, али ми је речено да је то због штете проузроковане током рата на Балкану, што је резултирало тиме да је Музеј у немогућности да обезбеди одговарајуће безбедно окружење у којем ће држати слике и антиквитете, односно да сама зграда више није сигурна.“

Као стручњак који има значајно искуство рада на Балкану, објашњава да је свестан да музеји и њихова безбедност „нису у врху приоритета за финансирање многих влада у свету“, али и да је веома чудно што је Музеј у Београду затворен толико дуго, иако својим богатством може знатно да допринесе приходима од туризма, о чему званичници града Београда непрекидно говоре, по правилу изостављајући помињање најзначајнијег музеја у држави.

Privatna arhiva, Dragan Karleuša sa slikama ukradenim sa izložbe u Novom sadu

Фото: Приватна архива, Драган Карлеуша са сликама украденим са изложбе у Новом саду

ВРЕДНОСТ

Некадашњи кустос музеја, историчар уметности Никола Кусовац, не тако давно изјавио је да је својевремено у Народни музеј долазио угледни чешки стручњак, специјалиста за фламанско и холандско сликарство 17. века, закључивши да је можда тек свака трећа слика из колекције музеја која се односи на то доба оригинал, а да су остале „биле добре копије“.

Међутим, о „новијим копијама“ у Музеју није говорио, мада су у међувремену у Србији „осванули“ и фалсификати Боша и копија Рембранта, која је ипак била толико добра да је на црном тржишту вредела неколико десетина хиљада евра.

Заблуду о томе да су цене фалсификата на илегалном тржишту толико ниске да их свако себи може приуштити демантује београдски „уметник“ овог заната, у два наврата и осуђиван због таквих кривичних дела, симболичног надимка Диплома. Уосталом, једну од њих начинио је за некадашњег министра, а овај од тада не жели да му се јави приликом сусрета:

„Уколико слика вреди неколико милиона евра, савршени фалсификат не може да се нађе испод 200.000 до 300.000 евра. Тим послом се у Европи тренутно најуспешније баве Италијани. Али ако им се „намести“ цена и за наше ауторе, прихватиће посао без размишљања.“

Искуство Карлеуше за Србију није нимало повољно. Својевремено је Музеј у Панчеву одлучио да отвори неколико кутија у којима им је Ђорђе Вајферт завештао вредне новчиће. Кутије су биле запечаћене, дуго су стајале нетакнуте, а у међувремену се променило неколико руководилаца музеја. Кад су их на крају отворили, уместо новчића пронашли су каменчиће.

„Не желим и не могу да верујем да се у Народном музеју налазе и фалсификати. Дуго сам сарађивао с људима из музеја… Али ако се можда некад буде и испоставило да је нешто фалсификовано, питање је да ли су у музеј уопште и ушли оригинали. Можда се од почетка радило о фалсификатима. Међутим, довољно је да се појави таква прича и сумња, па да тужилац има основа да затражи истрагу и установи о чему се ради.“

То се досад није догодило.

„Једини начин да се докаже или оповргне таква сумња јесте да се омогући приступ колекцијама независних стручњака који би проверили инвентар и научно испитали да ли су неке слике лажне. Ако је такав захтев постојао и ако је одбијен, то само повећава сумњу. Мислим да је то једини начин, да отварање Музеја буде приоритет.“

Privatna arhiva, Ukradene ikone i Avarski pojas pronađen kod preprodavca

Фото: Приватна архива, Украдене иконе и Аварски појас пронађен код препродавца

ИЗЛОЖБА ФАЛСИФИКАТА

Кристофер Маринело је посао проналажења украдених дела недавно напустио јер је поједине делатности, пре свега договор с „посредницима“ о откупу уметничких дала, сматрао неморалним.

„Страшно је ако постоји таква сумња за Народни музеј у Београду, али није немогуће. Био сам укључен у откривање великог броја таквих случајева широм света у којима су оригиналне слике замењене лажним. Обично су у такве послове умешани људи из музејског особља, покровитељи, некад осигуравајућа друштва, која се тим послом баве на краћи рок. Уколико се тако нешто десило у вашем музеју, готово је извесно да су у томе учествовали људи изнутра“, каже Маринело за Njuzvik.

Да сумње о најезди фалсификата у Србији нису плод теорија завере у априлу ове године потврдила је и изложба слика на којима су потписи најпознатијих уметника из бивше Југославије „Између сећања и заборава – дела из колекције Јовичић“ у београдској Кући легата. Упркос објашњењима организатора, велики број познаваоца ликовне уметности био је ужаснут оним што се могло видети.

„Запрепастила сам се чињеницом да су сви експонати наивно погрешно приписани врло значајним сликарима“, написала је историчарка уметности Љубица Буба Миљковић, тврдећи да је реч о великој превари. Никола Кусовац је коментарисао да су на изложби представљени радови „хрватских аутора који нису видели те ауторе“ и да су се појавиле „слике за које нико не зна“.

Још директнија је била Мира Кун, ћерка сликара Ђорђа Андрејевића Куна: „Један од тих радова ‘Оплакивање’ потиче из 1937. и мој отац га је, наводно, насликао у Шпанији. Он јесте био у Шпанији, али тек 1939. и знам да тамо није урадио ниједну слику. На другој слици је представљена балерина у статичној пози. Кунови ликови никад нису били статични.“

О непостојећим делима која се приписују познатим ауторима добро искуство има и Тон Кремерс:

„Нисам историчар уметности, али заиста је неопходно бити високо професионалан у овој области да би се утврдило које су слике репродукције. Будите свесни – ако нађете лажне слике, то не мора да значи да је замењен оригинал. Лажна слика може бити високог квалитета, што чини да се веома тешко утврди да ли је то заиста дело уметника који је потписан.“

Privatna arhiva, Novčići pronađeni na jugu Srbije spremni za šverc

Фото: Приватна архива, Новчићи пронађени на југу Србије спремни за шверц

Сазнања Драгана Карлеуше потврђују ову теорију: „Најчешће су то непостојеће слике урађене техником, бојама и претежним мотивима које су користили сликари. Веома је тешко понекад установити да ли је слика фалсификат. Фалсификатори су се невероватно извештили у томе. Неки од њих су још живи.“

Мада Карлеуша не жели да именује оне који више нису живи, саговорник с надимком Диплома се устеже:

„Колико знам, тренутно у Србији има троје људи који заиста нешто знају и могу да ураде. Признајем њих стварно као добре. Међутим, далеко испред свих био је Драган Малешевић Тапи. Савршен фалсификатор. Толико је био деформисан за израду фалсификата да „слободно“ није умео ни најобичнији портрет да нацрта. Шта да причам, па једино је он знао да нацрта поштанску марку. Оригинал. Руком. Најјачи, убедљиво најјачи је био. Али он је био њихов.“

Ово последње, невољно изговорено „њихов“, у преводу значи да је Тапи радио за некадашњу Државну безбедност. А можда, у потаји, и с некима од њих који су имали друге планове.

„Нисам чуо за Тапија, али ако је заиста поседовао технику сликања на највишем нивоу, онда је сасвим могуће да је учествовао у ланцу преваре. Не би требало искључити ни учешће неке тајне службе уколико је сарађивао с њима како би се склонили оригинали из музеја и били замењени фалсификатима. Не кажем да је то случај, али таквих примера је било“, каже Кремерс.

Ипак, и даље има живих „уметника фалсификата“, али им закон, заправо, не може ништа.

„Поједини су изузетни. Један од њих је из села крај Панчева. Све је у стању да фалсификује. Кад смо га открили, нисмо могли ништа да докажемо. Радио је фалсификате и признао да то продаје заинтересованима, али и да им, барем тако тврди, саопштава да слике нису оригинали, те тако законски не постоји превара. А да ли после тај којем је продао слику износи то на црно тржиште, он не зна. И тако не може ништа да му се докаже – нема организације, ланца у којем учествује, преварених купаца. А фалсификатори имају све – лажне печате, налепнице које се стављају на полеђину слике као да су излагане у галеријама и на изложбама, постоје посебни стручњаци само за потписе сликара“, наводи Карлеуша.

Privatna arhiva, Dragan Karleuša ispituje ukradene artefakte

Фото: Приватна архива, Драган Карлеуша испитује украдене артефакте

СУМЊИВИ ДЕТЕКТИВИ

Да је само стицај околности понекад пресудан да се у музеју не нађе нешто што је фалсификат, илуструје пример на који је Карлеуша својевремено наишао:

„Позвали су ме из Народног музеја и саопштили ми да би због провере требало да дођем јер се појавио човек с римским шлемом, који је негде пронашао и понудио га Музеју на откуп. Шлем је изгледао фасцинантно, деловао је да је заиста стар колико би требало да буде, био је и помало нагризен зубом времена. То је реткост, вреди више стотина хиљада евра. Међутим, убрзо сам из приче с „проналазачем“ схватио да нешто није у реду и пропитивањем установио да је била реч о перфектном фалсификату. Поручио сам и њему и онима који су „шлем направили да се не играју јер ће их наредни пут ухапсити. Законски му ништа нисам могао, па сам морао да га пустим са све шлемом, за који сам убеђен да је на крају завршио негде у иностранству и био подваљен похлепној или неупућеној жртви за солидан новац.“

Занимљиву епизоду о провери оригиналности слика пре више година за недељник Време испричао је Никола Кусовац, а односила се на позив који му је упутио Жељко Ражнатовић Аркан, који је сумњао да је једна од слика које је добио за венчање фалсификат.

„Добио је доста слика на поклон, а позвао ме је зато што је посумњао у оригиналност једне од њих. Увео ме је у салон. Ту је било петнаестак слика, од којих сам већину знао зато што су ми их људи доносили на процену пре него што су их поклонили Аркану. За неке сам већ тада знао коме су намењене зато што ми је речено да су за њега – ја немам права да се распитујем о слици коју процењујем, сазнам само оно што ми се, и ако ми се каже. Апсолутно све слике које ми је показао тематски су биле везане за Први светски рат. То су радови наших ратних сликара… Ја никад не пропустим прилику да прикукам да неко купи нешто за музеј, не само Народни музеј, у коме сам био кустос, већ за било који музеј. То сам предложио и Аркану. И, наравно, да ме је одбио.“

Иако је јавност веровала, а медији то тврдили с извесношћу, да ће после полицијске акције „Сабља“ ове слике бити додељене држави, од тога није било ништа.

Dado Đilas, Dragan Karleuša

Пре две године лондонски Тајмс се у подужем тексту бавио крађом уметничких дела у Европи, посебно се осврнувши на сарадњу такозваних арт детектива са сумњивом мрежом доушника и криминалаца у Србији. Најважнији саговорник у овој причи био им је Џулијан Редклиф из фирме „Art loss“ ког су описали као међународно признатог детектива у овој области, али и недокучивог човека „нитковског шарма“.

Како су енглеске колеге навеле, Редклиф заправо сарађује с криминалцима и даје им новац како би му доставили украдене слике, које он потом предаје осигуравајућим друштвима и наплаћује пуну цену осигурања.

„Сретао сам се са свим о чему причамо, са много агената или мешетара са Запада. Нудили су мени или другима новац да пронађемо слике. Поготово представници осигуравајућих кућа. Јер, тамо су сви уметнички предмети и антиквитети осигурани. А кад оштећеном плате осигурање, онда украдени предмет постаје њихово власништво. И веома су заинтересовани да га пронађу“, каже Карлеуша.

Процењује се да је Редклиф током протекле две деценије, колико се бави овим послом, саставио архиву од око 400.000 украдених предмета, па му препродавци уметнина и колекционари посебно плаћају за проверу легалности уметничких дела кроз његов регистар.

Међутим, као посебно спорно у његовом раду наводе се везе с доушницима у Србији, што често чини без добијања експлицитног одобрење полиције, а повремено и уз директно сазнање да новац који даје заправо одлази у руке самих лопова. Иако он званично не плаћа лопове, приватно признаје да је ситуација другачија: „Схватите да ми радимо у реалном свету. А у том свету Србија има значајно место.“

Privatna arhiva, Falsifikat skulpture iz neolita napravljen od gline

Фото: Приватна архива, Фалсификат скулптуре из неолита направљен од глине

НЕСЛАВНО ИСКУСТВО

Након неколико година, кажу експерти, огроман је задатак пронаћи украдену слику. Уколико се тако нешто десило у Народном музеју, опасност за да никад неће бити пронађена се увећава.

„Неке могу бити и уништене уколико лопови нису били у стању да их продају. Најбоље што можете урадити јесте да утврдите које слике су фалсификати и да сачините националну базу података о украденим делима“, каже Кремерс.

На који начин се Србија односи према свом националном благу сасвим довољно говоре примери две крађе које су, пуком срећом, решене на позитиван начин.

„Највеће крађе слика биле су на изложбама у Новом Пазару и у Аранђеловцу почетком и средином деведесетих година прошлог века. У Пазару су просто разбили стакло на вратима галерије у којој су слике биле изложене. Имали су целу ноћ на располагању. Извадили су их из рамова које су побацали по поду. Била је то огромна брука за град и државу, за Народни музеј из Београда који је организовао изложбу. Од 24 украдене слике пронађене су 23. Заправо, лопови су, када је истрага скоро дошла до њих, оставили слике на ђубришту, наслоњене на контејнер. Није пронађена мислим само ‘Милица Српкиња’. Слично је било и у Аранђеловцу. Један старији чувар обезбеђивао је изложбу слика Паје Јовановића. Лопови су онеспособили ударцем у главу и однели слике. И тада су слике остављене „на тацни“ јер смо опет били на корак од хапшења. А пошто је увек важније пронаћи слике него лопове, они су остали неоткривени“, наводи Карлеуша.

А на питање где украдене слике углавном завршавају, помало подругљиво одговара:

„Па нису код тебе и мене. Зна се ко може да их купи. Богати и моћни. ‘Нама са Запада свашта раде, а Карло им враћа предмете које смо скупо платили, издајник’, тако су говорили они којима сам се замерао. И зато су ме док сам радио тај посао и нападали и покушавали да ми подметну или ме дискредитују преко неких медија.“

Пише: Војислав Туфегџић

Фото: Дадо Ђилас

Извор: newsweek.rs

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *