Србија између НАТО и Русије – Реалност против емоција

Поделите:

Русију волимо, али бисмо махом желели да живимо у земљама које су чланице Европске уније (ЕУ) и НАТО, показује већина анкета која је у минулих неколико година направљена у Србији. Можда овакав „распоред“ осећања и жеља делује помало конфузно, али је сасвим логичан за земљу у којој практично и није вођена јавна дебата о питањима везаним за њен међународни положај и у којој се и даље у доношењу одлука и закључака у великој мери узимају у обзир емоције.

У стварности, Србија се приближила НАТО више него икада у историји. У протеклих пет година одржане су, рецимо, чак 44 вежбе са САД, а са Руском федерацијом само шест. У оквиру сарадње Партнерство за мир, Србија је учествовала у укупно 23 вежбе. Све вежбе одржане су на територијама чланица НАТО, а за идућу годину планирано је да прва таква вежба буде уприличена на територији Србије. Од 2014. године из земаља чланица НАТО, Србија је добила укупно 12 милиона евра помоћи, а последња донација из Русије била је 2014, и износила је 52.000 евра.

Владајуће гарнитуре у протеклих десетак година упадљиво избегавају да говоре о стварном нивоу односа са НАТО, са једне, и Русијом с друге стране, страхујућу да би то могло лоше да утиче на њихов рејтинг у значајном делу бирачког тела које гаји позитивне емоције према Русији. Заглављена између емоција и жеље за такозваном безбедносном, односно војном неутралношћу, јавност у Србији и даље нема јасан одговор чак ни на базично питање, какво је, на пример, да ли НАТО заиста жели Србију у свом чланству.

Поменуте бројке о донацијама и војним вежбама у најмању руку показују да је Србија потребнија НАТО него што је потребна Русији, али то не значи и да је неопходна том војном савезу. Најважнији мотив да НАТО прими Србију у свој састав није у самој Србији, него ван ње и тиче се сузбијања утицаја Русије у региону. Укратко, чак и ако НАТО није стало до Србије као такве, важно му је да, кроз њено увлачење у своје окриље, спречи даљи продор руског утицаја.

Јер, зашто би било који војни савез остављао могућност да нека држава, која је већ увелико и у потпуности окружена њеним чланицама, постане војни савезник силе коју тај савез види као једног од најозбиљнијих потенцијалних војних противника? Зар не би било логичније да таква држава буде увучена у савез којим је окружена, и да се на тај начин направи важна баријера продору утицаја потенцијално непријатељске силе? Наравно да би било, и наравно да свако ко се озбиљно бави међународним односима и безбедносним питањима узима у обзир овај аспект.

У међународним односима, да парафразирам једног богатог трговца некретнинама, најважније су три ствари – прва је интерес, друга је интерес и трећа је интерес (за некретнине кажу да су најважније локација, локација и локација). Србија има „локацију“ због које је веома занимљива свима, али оскудева у капацитету да реално расправља о стварним интересима, као и о могућим дометима стратегије војне и политичке неутралности за коју се опредељује. Политичке елите већ годинама се држе лагодног приступа да „народ нешто не жели“, што их, макар на први поглед, лишава одговорности за одлуке.

У војном смислу позиција земље окружене чланицама неког војног савеза која се, посредно или непосредно, приклони неком другом војном блоку, је потенцијално веома ризична и тешко одржива. Јер, у случају евентуалног сукоба та два потенцијална противника та земља би била прва мета и имала би све изгледе да буде уништена. То се не би догодило само у сличају да већ на самом почетку евентуалног сукоба њени савезници на брзину прегазе НАТО чланице у окружењу и у потпуности поразе противнике, што није реално очекивати. Истовремено, окруженост чланицама НАТО и географска удаљеност чине готово немогућим стварање војног савеза са Русијом.

Србија се декларисала као војно неутрална, и у случају евентуалног ширег сукоба не би требало да буде нападнута. Ствари тако стоје у теорији, дочим у пракси често крену сасвим другим током. С обзиром на географски положај, чињеницу да је сиромашна и да нема ни економску ни политичку базу (савезнике) на коју би могла да наслони војну неутралност, треба пажљиво и озбиљно да размотри све потенцијалне опције и процени да ли и колико дуго може да „солира“, не само у војном, него и у политичком смислу.

Ваљало би, такође, подсетити да је Србија у блиској прошлости на својим плећима тешко искусила сукобе интереса највећих земаља света. Бомбардовање коме је била изложена 1999. године је обављено уз гласне протесте Русије и Кине, али је обављено до краја, односно док Београд није прихватио услове који су му постављени. Руских ракета и авијације било је само у медијским извештајима којима је подизан борбени дух нације, али не и у стварности. Бомбардовање се узима као главни разлог за негативан став пема НАТО, али и то су емоције. Јер, мало је земаља у Европи које се нису међусобно бомбардовале, али их њихови интереси сада усмеравају једне према другима.

У савременом свету војна и политичка питања формално нису изједначена, али суштински је реч о две стране истог новчића. Дакле, уколико сте се стратешки определили да будете чланица једног великог политичког савеза (Европске уније), чије су чланице већ у НАТО, тешко да можете да избегнете и опредељивање у војним погледу. Војна неутралност, наиме, подразумева моћну економску базу, а Србија нема ни нафту као Норвешка, ни трезоре и банке као Швајцаска. Остају јој, дакле, политички и економски савезници, а они су у ЕУ.

Задатак политичких елита је да воде рачуна о међународној позицији земље и свим потенцијалним претњама којима може да буде изложена. При томе је најважније политику водити тако да се земља не нађе у безизлазној ситуацији, без релевантних савезника, изложена притисцима и нападима које напросто не може да преживи на ногама. Укратко, уместо ината, емоција и прикупљања спољних и унутрашњих непријатеља, прикупљање савезника. Уместо галаме, озбиљна јавна расправа о реалности у окружењу и постављање реално достижних циљева.

Популисти ће рећи да је Србија у два наврата јуначки стала пред далеко јачег противника, први пут у Првом, а други пут у Другом светском рату. Но, тада су Србија и Југославија биле део победничког савеза, тада су постојале две стране између којих се могло бирати. У модерно време, ствари стоје другачије, што се јасно видело током бомбардовања, односно сукоба са НАТО. Напросто, већ су изграђени и учвршћени неки нови политички, а тиме и потенцијални војни савези, и направљена је прерасподела моћи. Србија више није „двориште“ између два потенцијална глобална противника. То „двориште“ сада је Украјина, а Србија је дубоко у територији једног од потенцијалних противника.

Суштинско питање је, заправо, да ли је Србији потребан НАТО, а не да ли НАТО жели Србију. Црна Гора је, на пример, управо постала чланица НАТО, што јој пружа могућност да о отвореним пограничним питањима са суседима (а има их и са Албанијом, и са Косовом, и са Хрватском) преговара као чланица највећег војног савеза у свету, а не сама и без савезника. Извесно је да значајан процена тамошњег становништва није желео улазак у НАТО, али је постојао и постоји интерес. Ситуација је у том погледу сасвим упоредива са Србијом, како због отворних пограничних питања, тако и због других проблема за чије решавање су јој потребни моћни савезници.

Народ је свакако тај који треба на крају да бира и одлучује, али народ такође заслужује да му се понуде јасни и отворени аргументи, као и објашњења о могућим последицама овакве или онакве одлуке. Народ заслужује респект, а не манипулацију националним емоцијама, личним трагедијама које је велики број људи преживео током бомбардовања, и општим осећањем немоћи коме је становништво тада било изложено. Народ заслужује да буде део целе приче, а не предмет манипулације емоцијама, са циљем да се добије неки проценат гласова.

Драган Јањић

Демостат.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *