Жикица Симић: Правда за Зорана Миливојевића

Поделите:

Недавно је нашу најширу јавност шокирала вест о бруталном убиству жене и заједничког детета од стране њеног бившег мужа и то у самом ЦСР.  Убрзо након тога, наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић је у „Политици“ објавио текст „Медејина освета“ у којој је, анализирајући овај случај, допустио могућност да би настрадала жена и дете можда и даље били живи да је она, уместо ускраћивања, допуштала бившем супругу да виђа заједничко дете на шта је била дужна према одлукама суда.

Аутор је изјавио да је то иначе уобичајена осветничка игра и манипулација дететом након развода када међусобна несносна мржња достигне кулминацију. Мада није улазио у мотиве жене за такво понашање да ли је то из освете (што му се приписује и замера) или да држи дете на потпуној дистанци од оца који се и раније насилнички понашао према њима. То је потенцијално довело у стање разјарености монструозног убицу, због ускраћености овог права, што је  можда потенцијално и довело до овакве трагедије.

Таква изјава је наново узбуркала јавност, пале су оштре речи дела јавности на лик и дело овог аутора, тј. оспоравања његове стручности (формалне и суштинске) и, чак, моралног кредибилитета његове личности.

Иначе, то сукобљавање аутора са онима који га оспоравају има дужу историју и дубљу позадину зато што  Миливојевић често износи ставове који су у колизији са ставовима заступника најлибералнијих схватања и законских решења о породици (у односу међу половима, начину васпитања деце, мерама њиховог кажњавања итд.). Ради се, иако о донекле оспораваном, ипак веома цењеном и присутном стручњаку-психотерапеуту у јавности (упркос оваквим контроверзним ставовима према њему у либералним интелектуалним круговима) и бестселер-писцу литературе из психологије и психотерапије.

Не би да улазим у најситније детаље тог случаја за који верујем да је одлично познат читаоцима.
Чини се да је део јавности одреаговао према спорној изјави сувише исхитрено, непромишљено, острашћено и поводљиво за онима који су већ осудили аутора. По свему судећи, ради се о великом неспоразуму и потцењивању овог стручњака којег су олако осудили и неки од оних који су  до јуче веома ценили његову стручност и личност.

Најпре, неспоразум и разлог спору је у томе што Миливојевић не приписује жртви узрок или кривицу своје смрти, већ само повод који је у злочинцу активирао све оне негативне особине личности и склоности које су постојале у њему, а за које настрадала жена не може сносити одговорност (емоционална нестабилна личност, склоност агресивном понашању, потенцијалне душевне поремећаје…) упркос њеном незаконском онемогућавању његовог законског права да виђа дете. Могући повод је могао бити само она иницијална каписла, окидач, док је узрок знатно сложенија  категорија од повода (што је познато сваком који поседује најелементарнија знања о логици као науци). Повод је  само мали и накнадни делић узрока (последњи у ланцу услова) који је, по себи, недовољан да произведе одређену последицу. То никако не доводи у питање нити умањује одговорност бруталног убице, а жртву не чини виновником своје смрти, јер је реакција убице неоправдана и недопустива, и по свом интензитету у огромној несразмери са евентуалним поводом који му је жртва потенцијално дала.


Поред осталог, аутору се упућују примедбе да до трагедије не би дошло да су све надлежне институције одговорно и ефикасно обавиле свој део посла и да би, самим тим, претпоставка о пружању повода од стране саме жртве за овакву кобну реакцију била беспредметна, неоснована. Међутим, како до свега тога ипак није дошло (неважно да ли због пропуста институција или нечег другог), ипак има основа да се бесправно ускраћивање детета у постојећој реалној ситуацији може сматрати могућим поводом трагичног чина.

Битно је рећи да је у нашој религијској култури и менталитету веома изражен култ (поштовање, обожавање) предака и покојника (Чајкановић), и отуда склоност ка његовој идеализацији  у складу са добро познатом изреком “о мртвима све најбоље“. Било каква критика или објективно и стручно преиспитивања евентуалне одговорности жртве за одређени чин или понашање током њеног живота сматра се непримереном и неумесним, тј. као недопустиво дирање у „светињу“. Покојник се поистовећује  са невиним, безгрешним, апсолутно праведним и малтене савршеним бићем. Нарочито ако је смрт наступила као последица бруталног насилног напада, као у овом случају, то додатно појачава позитивне емоције, симпатије према жртви и њену идеализацију, а следствено и осећање њене безодговорности, као и недопуштање било какве примедбе на рачун покојника.

Сем тога, Срби су у масовној мери обично веома склони мишљењу и просуђивању у грубим, искључивим, екстремним категоријама – двовалентној логици „или-или“(Јеротић), а не по изоштреном, сложеном и нијансираном просуђивању (улажења у „ситна цревца“). По таквој логици или осећању (које зна да надвала разум), апсолутна кривица је на злочинцу, а жртва, као таква, поготову суровог убиства, мора бити ослобођена било какве сумње о властитој  одговорности.

Међутим, психолошка анализа није дужна да има обзире према оваквим пијететима верског и моралног карактера, уз све поштовање жртве и дужног саосећања са њом.

Поготову, у свежој узаврелој атмосфери након трагедије узороковане суровим убиством, као што је ово, обично јаке емоције надвладају разум па се призива и прижељкује сурова смртна казна злочинца у виду „набијања на колац“, „сечења парче по парче“. Усијању ситуације, острашћености јавности (поготову њеног женског дела) додатно доприносе и неретки случајеви најбруталнијег насиља према жени (пре свега, у породици) који доводе и до убиства, као и редовно и традиционално насиље према њој нижег интензитета и типа.

  У таквој атмосфери веома је непожељно, ризично, чак и опасно, изнети било какав, па и стручан, рационалан,  критичан и објективан став према жртви пошто се према њој гаји пијетет који сугерише њену безусловну и апсолутну неодговорност и невиност, како рече једна читатељка на фејсбук страници аутора  „зар ћете мртвој жени да судите!“. А заправо, испитивање околности и чињеница по којим је наступило убиство односи  се на ситуацију док је она била жива. Такав став преиспитивања одговорности жртве често се пристрасно и острашћено одбацује и осуђује као безосећајност према жртви и напад на њу, што се неретко приписује и аутору.

Такође, у нашој патријархалној култури присутно је у извесној мери и оно банално и најпримитивније балканско-патријархално правдање напасника недопустивим објашњењем да је жртва силовања „носила мини сукњу“, сувише слободно се облачила и тиме деловала провокативно, изазивачки на напасника. Овде се и Миливојевићу исхитрено, погрешно и наивно приписује тако низак ниво објашњења или оправдања злочинца. Заиста је потцењивање или вређање интелигенција да такав стручњак и кредибилна личност може да спадне на тако низак ниво оваквог доста уобичајеног примитивног резоновања и схватања.

Оправдања за то свакако не може бити. У том погледу, сећам се сличног примера који је такође узбуркао медије и јавност када је извесни професор права објавио уџбеник у коме стоји да и жртва силовања може бити одговорна за то тако што својим ризичним понашањем може допринети (кретањем по непрометним и мрачним местима, можда облачењем…). Али, не треба сметнути с ума да је то одговорност сасвим другог типа или нивоа, као и тежине, за разлику од преступника чија одговорност је кривична (и морална), док се  сама одговорност жртве нимало не додирује са кривицом злочинца или напасника, не стоји са њом у обрнуто реципрочној вези и као таква никако не може му је нимало и никако умањити.

Аутор Жикица Симић, Видовдан

Поделите:
4 replies
  1. дулебг
    дулебг says:

    Брачно насиље напустило је област науке и сада се њиме баве Сорошеви шарлатани, са циљем да разбију породицу, а под 1) да разоружају и понизе мушкарце. Зашто – зато што су мушкарци она снага која треба да се избори против наше окупације. Како најбоље окупирати народ – тако што ћеш да кастрираш мушку популацију, а после већ све иде лако.

    Одговори
    • дулебг
      дулебг says:

      По чему ћеш познати шарлатане: иду у гомили, урлају, куну и етикетирају, не пристају на дискусију, не прилазе науци – њу заобилазе у широком луку; немају референци.

      Одговори
  2. Srboljub
    Srboljub says:

    Da je Zorana u Srbiji bar priblizno koliko ovih komunisticko-liberalne pogani nebi oni tako lako siljili onu stvar na njemu.Ovako kao copor hijena kidisu na manje vise usamljeno jagnje BOZIJE,koje se nesebicno bori za rod svoj od gornjih prokletinja koji hoce taj narod da gurnu u ponor pakla,jer im je sotona za taj trud obecao visoke funkcije u njegovoj drzavi.Da ga BOG cuva od ovih hijena.Ako su zene toliko ugrozene,i muskarci toliko monstrumi,neka prestanu stvarati bracnu zajednicu,a svo svoje urodjeno zlo i hirove neka istresaju na prvo roditeljima i svim bliznjim svojima,pa onda na poslodavcu,direktoru,policajcu,predsedniku i svoj vlasti , ukljucujuci i te zaposlene u ustanovama koji ih opravdavaju i stite,pa da vidimo kako ce tamo proci.Ovako muz i otac dece ispada da je stvoren da one svo svoje zlo i hirove na njega istresaju inace bi im zubi bili metarski,kao kako kazu kod miseva sto glodju svasta da bi sprecili preveliki rast zuba.

    Одговори
  3. miha bukovac
    miha bukovac says:

    U nemogućnosti da se „Dr „psihoterapeut“ sam „iskobelja“ iz mitoloških govana u koja je sam ušao, evo javlja se i neki Žikica Simić kao „drveni advokat“ da „objasni“ šta je to g. „stručnjak“ (Dr Zoran Milivojević) hteo da kaže (pa je (eto) rekao neku nebulozu), odnosno gomilu gluposti!
    Pri tome se pozivajući na „kulturu“ i tradiciju u Srbiji. Za kultura i tradicija znamo kave su u Srbiji, one su takve da su ovakvi monstruozni zločini lako objašnjivi, i „Dr Zoran Milivojević ih na taj način i „objasnio“. Problem je u tome što takvo „objašnjenje“ se prihvata i u institucijama sistema koje su upravo i vinovnici tog zločina! Izvesno da se pojedini građani pobunili protiv takvog tumačenja („Medejine osvete“) ali evo brže-bolje javljju se branioci branioca da „objasne“ šta je to stručnjak „hteo da kaže“! (A „stručnjak“ je već rekao da je to „Medejina osveta“) Obzirom da je taj gospodin (Dr Zoran Milivojević) stvarno autoritativni stručnjak (kako kažu: „od autoriteta“) iz oblasti psihijatrije kako to da svoju struku koristi na „filozofski“ način?! Dok istovremeno „stručnjaci“ iz institucaja sistema (koji su i doveli do ovog zločina) rezonuju na idiotki način. Što bi rekao Branko Ćopić „Ma znamo mi nas ….i td.“ Tačno tako! Znamo mi nas, jebo ti tog „stručnjaka“ koji koristi svoju (egzaktnu) struku na „filozofski“ način kao i te „stručnjake“ iz institucija sistema koji su isto samo obična telad, volovi i magarci i razumljivo – paraziti društva!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *