Бранко Радун: Вучић и Пенс

Поделите:

Око посете председника Вучића Америци и око састанка са потпреседником САД су се у медијима створиле две нереалне слике. Прва је да је то некаква драматична посета у којој ће се од Србије тражити ко зна шта (признање Kосова и окретање леђа Русији) или у најмању руку изјашњавање „запад или исток“ и која ће довести до промене спољнополитичке оријентације Србије. Друга слика коју се могла „видети“ у медијима и на друштвеним мрежама је да је сусрет Вучић – Пенс протоколарна и без икаквог значаја те да сама функција потпредседника САД нема политичку тежину.
Прва слика или драматизација посете као судбоносне прекретнице „да или не“ за Русију, Kосово или НАТО су у први мах генерисале лобистичке структуре блиске бившој демократској администрацији (у Kонгресу су питање односа Србије и Русије покренули демократски комгресмени) и нво сектору сорошевске провинијенције са јаким везама у „дубокој држави“. Те структуре „бивше моћи“ која ни сада нису без утицаја и значаја су инсистирале на томе да ће Србија бити пред избором „запад или исток“ као врсту протиска на Србију али и на нову администрацију да настави са већ вишегодишњом и утабаном политиком која би се могла назвати антируском и антисрпском. Ту и такву медијску тензију су прихватили и домаћи прозападни медији и „медијски посленици“ што је део већ традиционалне кампање нато лобиста која има два крака „признати Kосово“ и „окренути леђа Русији“. На крају су се у „драматизацију“ посете председника Србије Америци укључили и провладини медији са намером да искористе ту кампању да би истакли ниво притисака на председника и на нашу земљу.
Не потцењујући тежину ситуације у којој се тренутно налази Србија и у којој се инсистира да наставимо путем евроинтеграција које изгледају као „чекајући Годоа“ или пак се очекује да се дистанцирамо од Русије или да „прихватимо реалност на Kосову“ ипак је јасно да притисци нису тако велики да их не бисмо могли савладати или флексибилно одговорити на изазове. На пример Србија није увела санкције Русији док је трајао рат у Украјини и кад су били вишетруко већи притисци да се то учини но данас када присуствујемо покушју нормализације односа САД Русија. Знак тог отопљавања нису само изјаве Трампа и Путина већ и конкретна прича о обнови пројекта гасовода који би прошао преко Балкана. Kао што је при јачању тензије на релацији Америка Русија пројекат „Јужног тока“ неминовно блокиран тако и сада у „спуштању гарда“ он опет постаје реална опција. Релаксирање односа две велике силе има благотворно дејство и на Балкан и на Србију а тиме се отварају и могућности за вишетруко корисне послове за развој Балкана попут пројекта гасовода. Противници тог и таквог реласирања односа између Русије и САД су кругови блиски бившој администрацији, одређени лобистички кругови, глобалистички медији и сорошевски нво сектор. Kао промотери антируске хистерије они стоје на скоро супротстављеним позицијама у односу на нову администрацију и лобије који њу подржавају (нафташки и израелски) а која у Kини види главног ривала Америци.
Друга једнострана слика сусрета српског председника и америчког потпредседника је да је такав састанак без значаја јер Пенс није важна политичка фигура. То једноставно није тачно. У Европи потпредседник државе или владе је често функција без велике тежине и често је мало јача од политичке синекуре но у САД је то нешто сасвим друго. Потпредседник који је номинован заједно са председнико на изборима унутар једног од два политичка блока је нека врста коалиционог партнера који доноси оно што „фали“ председничком кандидату. Пенс је истакнути републиканац и конгресмен и као такав био „гарант“ споразума Трампа са републиканцима који новог председника ни сада не доживљавају као неког које „оригинално“ њихов. Пенс је конзервативац и хришћанин, што свакако није Трамп, па му је и ту његова подршка била драгоцена у време избора јер су управо ти кругови и бирачко тело пресудили изборе. Све ово нам говори да Пенс сигурно није „слаба фигура“ а то сигурно нису били ни Бајден или Чејни, те да састанци са њима сигурно нису протоколарни и нису губљење времена. Америка је глобална сила и далеко је свет од „мултиполарности“ а потпредседник Америке сигурно „није дугме“.

Бранко Радун

Политика

Поделите:
1 reply
  1. Nikola Turajlić
    Nikola Turajlić says:

    O hvala ti dobri Bože da se „čuje“, po dužem vremenu, „reč“ barda srpske realpatriotske analize (ni Njegoševa mu nije ravna), koji je uz Andjelkovića i poprednji trbuhozborac serpskog Mesije KaliNera. Ujedno njegove antologijske proročanske reči (ni baba Vanga mu ne bi bila ravna), da kobila, kada crkava se rita najopasnije, te da se stoga treba uvući u rektum konjušara (u čemu je Mesija KaliNero pravi virtuoz), pokazuju zašto je Srbija tako prosperitetna država (Balkansski lider).
    Istina majčica priroda nema jednaki „vizir“ kao srpski realpaatrioti, na čelu sa Mesijom KaliNerom, ali to je njen problem, jer je Nebeski narod pod zaštitom svoje nepobedive i nacionalno odgovorne patriotske elite.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *