Четнички илегални покрет и ОЗНА у Београду у борби за краљево злато

Поделите:

Како је из Народне банке исцурело злато пре него што су Немци, октобра 1944. године, напустили Београд…
Седиште београдске Озне (Одељења заштите народа), почетком марта 1945. године. Пред зградом се зауставља аутомобил с ознакама Црвене армије. Истрчава мајор. Стражари га пуштају без питања, познају га. Овај жури уз степенице, до канцеларије мајора Боривоја Нешковића. Познаје пут, понеко му и салутира при пролазу. Мајора Озне затиче у канцеларији. Говори му да је дошао да се опрости. Иде даље, послом. У Будимпешту, па у Беч. Крај рата је близу.

Неколико минута касније нашао се на вратима. Ипак се враћа. Као да је нешто заборавио. Успут, Бори додаје неке хартије. Овоме ништа није јасно. Гледа их, на њима нека имена и адресе у селу Кумодражу покрај Београда. Мајор Леонтијев објашњава да се контраобавештајна служба Црвене армије, од самог доласка у Београд, није бавила само заосталим немачким шпијунима и белогардејцима, као старим муштеријама. Прикупљали су податке о члановима покрета Драгољуба Драже Михаиловића, поготово онима који су остали у граду или околним селима.

А таквих је било, и те како. И сада је Бора Нешковић у рукама имао списак блиских сарадника и јатака равногорског покрета, у најближој околини Београда. Баш оно где је Озна покушавала да „буши”, али углавном без успеха. Мајор Леонтијев поменуо је и да је ту могућа веза с пуковником Александром Сашом Михаиловићем, четничким командантом Београда. Насмешио се и отишао. На Берлин!

Бора је остао у канцеларији, с оним списком у рукама. Откуд Саша Михаиловић у Београду? Последњи подаци говорили су да је негде у Босни. Ништа, за сваки случај, људе са списка ставиће под присмотру. Не би вредело да се примењују уобичајене методе привођења и испитивања. Ако покупе неког, одведу га на саслушавање, постоји велика шанса да се остали растуре као врапци. Ако тај приведени не пропева или ништа не зна, веза је изгубљена. Због тога је неколико безбедњака почело да се у цивилним оделима мота по Кумодражу. Дошли људи да траже храну, што у времену немаштине никоме није упадало у очи.

Потера

Убрзо се испоставило да неки људи са списка упадљиво често иду у Београд. Носе нешто хране на продају, а по обављеном послу обавезно свраћају до неких својих познаника. Само што се ти познаници стално понављају. Исти људи, исте адресе. Сумњичави, припадници Озне су и та лица ставили под присмотру. Не задуго. Неки од праћених видно су се узнемирили. Биће да су приметили људе који се некако увек задесе иза њих у радњи или кобајаги читају новине преко пута њиховог стана. Да се не говори о седењу у кафани, леђа уз леђа. И устајање, брзо и нагло, чим „предмет обраде” заврши пиће и крене на улицу.

Зато су решили да ухапсе макар неког од оних који су остали. Упадали су у станове, али су им мете увек измицале. Једном приликом затекли су кафу која се пушила на столу. Само оног који ју је скувао нигде. Свега двојицу или тројицу затекли су на спавању. Један од њих био је и Јован Јовановић, чувени трговац. Он је већ раније био под присмотром, а чести доласци сељака из Кумодража само су им потврдили да имају посла с припадником покрета Драже Михаиловића. Зато је Јовановић имао прилике да се упозна с унутрашњошћу затвора Озне у Ђушиној улици. Свако мало водили би га на испитивање, али је човек тврдио да ништа не зна.

Ипак, под нос су му убрзо ставили доказе да је током целог рата био један од главних финасијера покрета. Јовановић је признао. Јесте, давао је паре, колико год и кад год је требало, али се више од тога није петљао. Повремено би неко од београдских илегалаца дошао у његову радњу у Улици краља Петра, у близини Народне банке, узео новац и нестао. И то је све. Па ако је крив, нека га стрељају. Иследници нису знали шта ће с њим. Одбијао је да призна било шта друго.

Тврдио је да су се посете равногораца знатно проредиле последњих месеци, а о онима последњих недеља ни да зуцне. Само они сељаци из Кумодража, а то је неважно. Људи су свраћали код њега као код старог познаника, и ништа више. О Саши Михаиловићу нема појма. Сећа га се из рата, али и то као кроз маглу. И није га видео, месецима, ако не и годинама. Иследници су га враћали у подрум. Већали су шта да раде с њим. Није окрвавио руке, а текстилна радња му је одузета и испражњена. Учинило им се да је то сасвим довољна казна. Можда још да додају неку годиницу затвора, али ништа више од тога. И да се сматра срећним што је јефтино прошао.

За то време други оперативци Озне били су сигурни да је Саша Михаиловић у Београду. На црној берзи почели су да се појављују златници, „наполеони”. У граду измрцвареном окупацијом, где су златници годинама уназад одлазили за свињску маст, то се убрзо прочуло. Безбедњаци су се убрзо закачили за те златнике. Нема сумње да Михаиловићева група златницима плаћа обавештења, док покушава да успостави везу са припадницима покрета у граду, као и са онима у унутрашњости. Само, од њих ни трага ни гласа. Једино ти златници.

Припадници Озне нису знали је да је пуковник Саша Михаиловић тим истим златницима покушао да купи своју слободу. Ушао је у Београд са задатком да успостави везу с организацијом у Србији. По обављеном задатку, имао је благослов самог Драже Михаиловића да преко неке од савезничких мисија напусти град и оде у иностранство. Углавном је успео, само што вести нису биле добре. Преостали равногорци хапшени су свакодневно, па је право чудо што је неко остао на слободи. Чак и у тим околностима, Михаиловић је успео да организује какву-такву, мрежу. Сарадници су морали да се примире и, ако икако буде могуће, убаце се у органе нове власти и ту чекају наређења. Када је обавио задатак, покушао је да се извуче из града. Авионом.

Сумња

По Београду се шушкало да један партизански генерал тргује пропусницама за летове савезничким авионима, преко посредника, неког Јерменина Марџокана. И плаћало се искључиво златницима. Десет наполеона по карти, до Барија. А даље ће лако, кад једном изађу из Југославије. Саша је ступио у везу с Јерменином, платио две пропуснице, за њега и трговца Владу Вукојичића. По сећању његовог саборца, капетана Радомира Милошевића Чеде, 30. априла увече, по њих двојицу дошао је аутомобил, да их пребаци до аеродрома. Возач је био у војној униформи. Ушли су у кола и пошли ка аеродрому. Прешли су мост и дошли до скретања за Земун. А онда су, практично ниоткуда, пред аутомобил излетела четири мајора Озне.

Возач је зауставио. Она четворица тражила су документе. Један је објаснио да имају податак да Саша Михаиловић покушава да се докопа аеродрома и да проверавају сва возила. Возач је предао своју пропусницу. Потом су прешли с друге стране возила. Уместо пропуснице Саша је извадио револвер и осуо паљбу. Једног мајора, Ђура Бошковића, убио је, другог ранио. Преостала двојица су, збуњена, покушавали да помогну погођенима. Михаиловић је то искористио и искочио из аутомобила. Побегао је ка Ади Циганлији. Вукојичић је следио његов пример, али ка Земуну. Док су се мајори снашли, на попришту није било никога.

Организована је потера. Озна је блокирала цео крај, претраживали су врбаке око реке. У току ноћи довели су и војску, да пажљиво прочешља терен. Рано изјутра неки затвореници с Аде, које су довели на поправку пруге, посматрали су како се војници и полицајци у три строја пажљиво приближавају обали Саве. Када је први строј био на педесет метара од воде, иза једне врбе изашао је Саша Михаиловић у припуцао. Имао је само неколико метака, док није пао, пресечен митраљеском паљбом.
Официри из потере нису знали кога су убили. У његовом џепу нашли су лекарски рецепт и слику једне девојке. И пропусницу на ко зна чије име. Ништа више. Безбедњаци су отишли у апотеку „Лондон”, показали рецепт и фотографију. Тамо су препознали вереницу Саше Михаиловића. Тек тада су били сигурни да је мртав. То је објављено на насловној страни „Борбе” тек 6. јуна.

Признање

И тог дана је примерак новина на столу имао иследник који је поново испитивао оног трговца Јовановића. Приметио је да често баца поглед ка наслову. Опет га је упитао о Саши, али је овај и даље порицао било какву умешаност. Вратили су га у ћелију. Сутрадан је Јовановић тражио да иде код иследника. Има нешто да му каже. Чим је сео, почео је причу.

Признао је да је био близак са Сашом. Толико, да су његови људи код Јовановића у радњи нешто оставили. А то нешто било је злато. Злато које је из Народне банке изнето још пре него што су Немци напустили Београд. Неко од повереника Саше Михаиловића у банци сазнао је да постоји трезор, за који чак ни немачки комесар није знао. А у њему, део златних резерви Краљевине Југославије. Једне ноћи Сашини људи упали су у банку. Уз помоћ симпатизера покупили су из тајног трезора више полуга и пуну канту разних златника. Све су пренели у комшилук, у Јовановићеву радњу. Златне полуге и канту са златницима закопали су испод угљене прашине у подруму. И то је била тајна коју београдски трговац више није могао да чува.

Припадници Озне хрупили су у радњу. Било је потребно свега два-три захвата лопатом по угљеној прашини да се покаже да је прича тачна. Кроз црну прашину засијале су златне полуге. Ту је била и канта од петролеја. Пуна. Или, готово пуна, делић је послужио за куповину оних пропусница.
Злато је одмах враћено у банку. Почетком маја 1945. године то је била прва и једина златна резерва Демократске Федеративне Југославије.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *