Хрватски медији: Битка на Сутјесци је ХРВАТСКА БИТКА а не српска!

Поделите:

Хрватски Вечерњи лист доноси нови текст којим покушава објаснити да је Битка на Сутјесци заправо била хрватска историјска битка и да су Срби ту практично статистичка грешка. Објашњавајући зашто је ово била хрватска битка, Вечерњи лист наводи да је то стога што је Павелић предао Далмацију Италији па су разочарани Далматинци приступили масовно партизанима. Односно, Далматинци су се разочарали у Павелићеву националну политику и кренули у самосталну борбу за, пре свега, ХРВАТСКУ ДРЖАВУ! Стога је ова битка по тумачењу Вечерњег листа била пре свега хрватска национална битка па тек потом антифашистичка.

Цео текст са Вечерњег листа можете прочитат испод:

Бројно стање цијеле партизанске групације, заједно с рањеницима, износило је укупно 22.148 бораца (19.265 мушкараца и 2883 жене). Словенски повјесничар Виктор Kучан наводи да је од тог укупног броја било тек 6610 чланова Kомунистичке партије

У трајној расправи о нарави партизанског покрета и циљевима борбе против фашизма у Хрватској тијеком Другога свјетског рата посљедњих се дана у јавности, као аргумент у прилог тези да није ријеч искључиво покрету усмјереном на стварање комунистичке Југославије, све чешће спомиње Битка на Сутјесци.

Бивши предсједник Сабора Лука Бебић (ХДЗ) у интервјуу Новом листу недавно је тако казао како је 1991. Фрању Туђмана подржао, међу осталим, и зато што је био Титов генерал наводећи податак како је међу погинулима у Битки на Сутјесци било више од 40 посто Хрвата. У тој је битки погинуо и Бебићев отац, а Бебић сада истиче како треба дијелити партизане који су тамо били из идеолошких побуда, какав је био и његов отац, од велике већине која је у покрету завршила револтирана споразумом између Павелића и Муссолинија, којим је велик дио Далмације предан Италији. – Људи су ишли ослободити свој народ и земљу од окупације, борили су се за своју будућност. Једно је комунизам, а друго антифашизам, који је само малим дијелом био комунистичког усмјерења. Велика већина антифашиста борила се за свој народ и државу – објашњава. На опаску да је на челу покрета ипак била Kомунистичка партија, одговара како комунисти јесу предводили борбу против сила Осовине, а поткрај рата паралелно и идеолошку револуцију. Но 1942. и 1943. идеологија, каже, није играла велику улогу. Да су Хрвати чинили кључну саставницу једне од најкрвавијих битака на овим просторима, говоре и подаци које је у књизи “Борци Сутјеске” изнио словенски повјесничар Виктор Kучан. Он поименице набраја припаднике свих четирију партизанских дивизија и 16 бригада које су се у свибњу и липњу 1943. нашле у окружењу њемачких трупа између ријека Пиве и Сутјеске у источној Босни. Наводи како је бројно стање цијеле партизанске групације, заједно с рањеницима и болесницима Централне болнице, износило укупно 22.148 бораца (19.265 мушкараца и 2883 жене). Оперативна група бројила је око 18.000 бораца, а у мјесец дана битке погинула су 7543 партизана (6946 мушкараца и 597 жена). Kучан у књизи доноси и њихов социјални те национални састав, али и таблицу која показује број бораца по опћинама у бившој Југославији, из које је видљиво да су међу партизанима на Сутјесци најбројнији били Далматинци, а Сплит и Шибеник једини градови с четверознаменкастим бројем бораца. За успоредбу, у Битки на Сутјесци судјеловало је само 67 Београђана. Највише је Далматинаца било и међу погинулима, око 3000, а највеће губитке претрпјела је Друга далматинска бригада, с 800 погинулих. Да је Сутјеска била “хрватска битка”, потврђују и повјесничари Твртко Јаковина и Давор Маријан, а на питање што је Далматинце отјерало у једну од најкрвавијих битака, одговарају једнако – терор талијанских фашиста. Двојица повјесничара сугласна су да за судјеловање бројних Хрвата у партизанском покрету кључна није била идеологија, већ управо Павелићева предаја Далмације у руке Италије, а да је тому тако, показује и Kучанова “прозивка бораца са Сутјеске”, у којој се наводи како је међу партизанима који су се тада нашли у окружењу, укључујући рањене, било 6610 чланова Kомунистичке партије, дакле мање од трећине укупног броја. – Антифашистички покрет у Југославији, па онда и у Хрватској, водила је Kомунистичка партија на челу с Титом. Она је организирала кадрове и водство, но назив Народноослободилачки рат, који је дошао из политике, а не из хисториографије, није се појавио случајно. То није био устанак или борба политичких активиста, чланова неке партије, него опћи устанак, који је обухваћао различите скупине. Ту је било и нешто свећеника, јако пуно сељака и највише оних који нису имали никакву школу ни идеологију, него су једноставно устали против Нијемаца или су се борили из различитих разлога, за слободу, ако хоћете – каже Јаковина. И доиста, када погледамо социјални састав оних који су на страни партизанског покрета судјеловали у Битки на Сутјесци, а који такођер пописује Виктор Kучан, видимо како је тамо било највише земљорадника, њих 13.695, 5165 радника, 1572 ђака и 367 студената. У знатно мањем броју присутни су просвјетни радници, инжењери, правници, лијечници, књижевници и драмски умјетници, а међу борцима је било и 10 свећеника. Давор Маријан истиче, пак, како је партизански покрет од љета 1942. опстао искључиво захваљујући Далматинцима.

– Од љета 1942. па до краја рата комунистичка елита опстала је зато што су их хранили “далматинским месом”. Та слика није толико јасна када се гледа попис бригада, но ако погледате по дивизијама на Сутјесци, добит ћете пуно “опакију” слику, која обара тезу да су то углавном били Срби – каже Маријан. Подсјећа и да је најтеже губитке претрпјела Друга далматинска бригада, у критичној битки на Горњим Барама, гдје су имали самоубилачки задатак држати одступницу Врховном штабу и Титу, односно спријечити продор њемачке борбене групе “Анакер” док се главнина партизана и Врховни штаб не пребаце преко Сутјеске. Друга далматинска испунила је задаћу, али и претрпјела стравичне губитке. Друга далматинска на Горњим Барама практично је дневно губила 100 људи – упозорава Маријан. Тумачи да је снажно новачење Далматинаца у партизане везано уз Бихаћку републику, пространи териториј од Ливна, преко Грахова, Босанског Петровца, Бихаћа, готово до Kарловца, који су партизани држали крајем 1942. и почетком 1943. године. У том раздобљу настало је пет бригада у којима су доминантни били Хрвати из Далмације, од којих су се двије распале тијеком Битке на Неретви, а њихово људство распоређено је по другим бригадама. – Људи су бјежали пред Талијанима, а Тито је, након погрешке с “класним ратом” на тромеђи Црне Горе, БиХ и Србије 1941., тијеком којега је партизански покрет спао на шачицу фанатика, кроз Далматинце добио “свјежу крв”. Ти су људи имали разлога отићи у рат, Талијан их је отјерао у шуму, а комунисти су искористили све то обећавајући им “брда и долине” – тумачи Маријан. Иако највећи дио тих људи нису били комунисти, Маријан истиче како су они, иако тога несвјесни, радили за стаљинистичку идеологију. – Они нису имали избора него ставити се под водство Kомунистичке партије јер су комунисти били једини организирани и имали су војску и то је оно питање што је антифашизам. На нашим просторима то је био стаљинизам, та лаж – закључује Маријан и жали што повјесничари у Хрватској нису до краја обрадили ту комплексну причу јер, каже, “радије пишу колумне по новинама и подгријавају старе митове”. – Ти људи јесу били антифашисти, али проблем је што се у Хрватској занемарује чињеница да антифашизам сам по себи није идеологија, него борба против једне идеологије, која не говори ништа о вриједносним судовима оних који иду у ту борбу. Антифашист може рећи да је демократ, али демократ никада неће рећи да је антифашист јер се то подразумијева, но подразумијева се и да је антикомунист. Антифашизам је савез добра и зла против другог зла – сматра Маријан. Јаковина, пак, не види проблем у чињеници да су антифашистички покрет у Хрватској изнијели комунисти, тада Стаљинови поборници, и сматра да то нимало не умањује антифашистичко усмјерење покрета. – У чему је проблем? Ми смо тада имали још једну антифашистичку снагу која се звала Хрватска сељачка странка, но она је том тренутку била у краљевској влади у Лондону. Њихов министар војске био је Дража Михаиловић. Та је странка могла направити различите изборе, али није, она се у том тренутку заузимала за монархистичку Југославију и сједила у краљевској влади. То је била друга хрватска антифашистичка компонента, а треће није било. Не знам зашто неком смета да су на челу антифашистичког покрета били комунисти. То је као да се питате је ли 90-их Хрватску водио ХДЗ. Јест – каже Јаковина. Увјерен је да је негација антифашистичког покрета у Хрватској покушај деснице која је, тврди, произишла из струје која се тијеком Другог свјетског рата сврстала на страну фашиста, да се избори за “бољу прошлост”. Двојица повјесничара на дијаметрално супротном ставу су и кад је ријеч о значају саме Битке на Сутјесци.

– Та је битка била важна зато што је 1943. требало очистити простор од оних који су, у тренутку када се припремају велике битке на Средоземљу, Нијемцима могли постати неугодан фактор с обзиром на то да Талијани улазе у своју завршну фазу и талијанска ситуација је врло тешка. С те су стране настојали очистити стање и избјећи било какво додатно крварење, и због тога су се догодиле двије велике битке на Неретви и Сутјесци – каже Јаковина. Подсјећа да је њемачка операција Сцхwарз, која је у послијератној терминологији названа Петом непријатељском офензивом, за циљ имала разбити Врховни штаб НОВЈ, који се након распада Бихаћке републике спуштао према југу. – То је простор близак далматинском простору и зато сте имали не само велики број Хрвата него и велик број оних који би се данас звали грађанима Републике Хрватске без обзира на националност. Битка на Сутјесци била је врло важна јер су тамо дошли британски војни изасланици. Они су на темељу тих битака извијестили тко је тај тко се бори против Нијемаца на простору бивше Југославије и од тог тренутка даље је прича са Савезницима који се окрећу према партизанима, односно према Титу, почела добивати своју коначну форму – тумачи Јаковина. Маријан, међутим, Битку на Сутјесци сматра “митом, клаоницом и промашајем”. – Сутјеска је митска битка, она реално нема никакво значење, она је клаоница, промашај. Kада партизанску герилску постројбу ставите у опсадну обрану, она је готова. Партизани ратују по принципу – нападни и бјежи. Овдје нису били дорасли Нијемцима и право је чудо како су прошли – каже Маријан. Сматра да је кључна за партизане била Битка на Неретви, у којој су се ријешили свог најопаснијег противника – четника.

– Тито тада у глави има идеју ићи даље у Србију и погрешно вјерује да има договор с Нијемцима, након мартовских преговора у које је послао Владимира Велебита. То је кључни дио, који се прешућује, јер су ‘90-е питали Kочу Поповића што значи реченица која није објављена, али постоји у архиву: “Нијемци су прекршили споразум.” Kоча Поповић Титу три дана пише да има проблем с Нијемцима, а он то не прихваћа и пита само за Талијане. Погрешна просудба, покољ и каос који се догодио изравно иду Титу на душу – увјерен је Маријан. Сматра да Тита не екскулпира ни чињеница да су Нијемци тада без одобрења ушли дубоко у талијанску окупацијску зону, што се раније није догађало, као ни то што је на Сутјеску дошла британска војна мисија. Иако признаје да је потврда Савезника била кључна за партизански покрет, Маријан држи да би Британци ионако дошли те да се на испуњење тог политичког циља могло чекати с обзиром на то да су четници разбијени на Неретви. – Тито је могао и требао избјећи толике жртве на Сутјесци. Могли су јефтиније проћи, повући се раније. Овако су се пробили кроз 369. легионарску дивизију, која се формирала од људства НДХ. Да је којим случајем била која њемачка постројба, нитко жив не би изишао. То је цијела прича – они су се распали између себе, Тито се изгубио, о чему пише Ђилас. Kада се Поповић на своју руку пробио кроз обруч, та је самовоља заборављена. Од те битке послије је суставно направљен мит, но она је заправо била пораз – тумачи Маријан.

Вечерњи.хр

Поделите:
5 replies
  1. Вуле
    Вуле says:

    Нисам се бавиио новииом историиом Срба, али по свему ние далеко од истине да су све „офанзиве“ Коминтерне биле срачунате у едан циљ – физичко уништење Србског народа. Они су у очи Неретве били у дирекном пакту са Мемцима. Сутеска и даље тече, а биће упамћена по едној црногорской будали коме е Коминтерна била дража од рођеног отца. Кад се опасуљиио, Коминтерна га е ликвидирала ка и Благоя Паровића, Иву Лолу…и многе многе друге.
    Србия због Рватске и Албание мора ући у НАТО под хитно. Не учинимо ли то у великом смо проблему и све ближи смерницама из Дрездена 28- ме.

    Одговори
  2. Посетилац
    Посетилац says:

    У селу Врбањ, близу Јелсе на отоку Хвару, стоји недирнут споменик на коме су испод црвене звезде и грба СФРЈ уклесана имена 47 партизана погинулих у биткама на Сутјесци и Неретви.

    Одговори
  3. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Душан Буковић:

    ЧЛАНАК ПЕРЕ ПОПИВОДЕ И ЈОШ ПОНЕШТО…

    Попивода је одмах после резолуције Информбироа побегао из Југославије у Совјетски Савез 1948. године. Побегао је у јеку страшних злочина над извесним „српским“ комунистима, када их је Брозова великохрватска, гестаповска, фашистичка, фабијанска, интермариумска и интернационалистичка београдска-јосипградска рајетинска клика, Удба и милиција хапсила и спроводила у концентрационе логоре у којима је инсценирала њихова убиства под разним изговорима… (Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом интернационализма“, Огран југословенских комуниста- политемиграната у НР Румунији, број 10, 1.Х.1949).

    Броз је на нашу српску жалост познат и по томе да је дошао из Хрватске у Србију да покрене диверзантске акције и точак „буржоаско-демократске“ револуције, која је била само нагли прелаз у интермариумску-великохрватску и пролетерску и да је као Павелићев агент злоупотребио део србског народа да се бори против сопствених интереса.

    Све се то радило по србофобичном плану Коминтерне и извесних мрачних сила, Стаљин је у „Питањима лењинизма“, дословно рекао:

    „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације, који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Овакво схватање имао је Стаљин и према корпоративној „кинеској и југословенској револуцији које су испољавале специфичности у складу са општеисторијским и националним условима. Због тога је он стварање пролетерских бригада и одлука Другог заседања АВНОЈ-а оквалификовао као ударац ножем у леђа Совјетском Савезу, зато је покренуо кампању на основу Резолуције Информбироа 1948. године против Југоалавије да би се тако онемогућио стваралачки раѕвој нових форми диктатуре пролетаријата…“ (Види: Др Сава Живанов, Стаљинизам и дестаљинизација, Нови Сад, 1969, стр. 18).

    Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-рајетини прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара, да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити и осакатити.

    Нападајући на овај начин србски народ за тзв. „великоспски хегемонизам“ , „српски“ комунисти су жртвовали и подредили националне интересе туђинским интересима, представницима тзв. „Светске федералне владе великих изабраника“ и Генералном Савету Интернационале Карла Маркса, чије седиште се налази у Њујорку од 1872. године – “Pas seulement du transfert a New /York, en cette meme annee 1872, du siege du Conseil General de l’Internationale de Karl Marx qui allait prendre l’essor que nous savons…” ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

    Имајући на уму да су у Краљевини Југославији подјармљени „српски“ комунисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних, обезглављених, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.

    Занимљиво је да „српски“ и „југословенски“ комунисти нису створили тз. „Народноослободилачке одреде“ пре напада нацинал-социјалистичке Немачке на СССР и ако је Немачка окупирала Југославију, већ онда када је Немачка напала интернационални Совјетски Савез. Подјармљени „југословенски“ и „српски“ комунисти- интернационалисти и ренегати гледали су у интернационалном СССР своју „драгу соцјалистичку домовину, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено човечанство читавог света…“ (Види: Редакциони Одбор, Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, Књ. 1, Борбе у Македонији, јули 1941 – септембар 1943, Београд, 1952, стр. 5-9).

    Подјармљеним „српским“ и „југословенским“ комунистима није био циљ „народно-ослободилачка борба“ против окупатора, већ је служила као политичка маска за борбу против Срба-националиста, као чисто тактички и стратешки потез, ради промене поретка, за отимање власти.

    У хрватским етничким крајевима који су били под окупаторским окриљем Немачке и Краљевине Италије, није било комунистичког устанка. Чињеница је да су по ослобођењу Дрвара и Срба 27. јула 1941. године и по плану Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Хрватске за Далмацију, од 5. августа 1941. године диверзантски НОП одреди Далмације, који су формирани тих дана, требали да се пребаце „у кнински, сињски, врљички, ливањски, и бенковачки крај и да тамо почну са освајањем села, а не у крајевима и селима приморја…“ (Види: Драгослав Џинић, Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, Том 13, Књ.1, Документи Краљевине Италије 1941, Београд, 1969, стр. 331).

    Националним хрватским комунистима је сарадња са подјармљеним Србима-интернационалистима била потребна да би прикрили прави циљ своје борбе, јер им је „концепција Југославије била само опција транзита…“ (Види: Др Бранко Петрановић, Опција транзита, Спона, бр. 17, 22. април 1993).

    Такође, имајући на уму једно сведочење Васе Иветића, које је објављено у књизи „Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања“, где између осталог стоји:
    „5. марта 1942. године у Пеуље су дошли Вицко Крстуловић, Вице Буљан, Цвијо Орашчић и секретар Окружног комитета КПЈ за Ливно Едо Сантини, којег сам познавао под именом ‘Ђорђе’. Они су требали да се састану са Љубом Бабићем. Мени је јављено да дођем у засеок Гашиће, јер се Никица није налазио ту…

    Тако смо и учинили, рекавши да немамо времена. Стигли смо у Пеуље и преноћили. Сутрадан је одржана конференција у пеуљској школи, на којој је био присутан Маркица Ћућуз и његова група четника. На конференцији су говорили Вицко Крстуловић
    и Вице Буљан. Поред осталог било је интересантно и ово, када је један од четника рекао Вицку Крстуловићу:

    Друже Јовићу, ми знамо да си ти Србин, али је Вицко Буљан шокац и њему не вјерујемо…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово, 1971, стр. 266-267).

    Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у мају 1943:

    „Боримо се за слободу и победу било које словенске покрајине. Сви крајеви Балкана биће слободни. А када једанпут буду слободни, онда ће једна посебна делегација, коју ће водити друг Тито, замолити друга Стаљина да нас прими у свој Савез. Друг Тито, који се бори у Хрватској, истовремено је и словеначки партизан и спреман је да замоли друга Стаљина да нас укључи у Совјетски Савез Социјалистичких Република…“

    Указали бисмо да је и Милован Ђилас у „Борби“ од 7. новембра 1942. године између осталог, писао:

    „Бранили су нам да волимо Совјетски савез. Ми доказујемо данас оружјем у руци да смо га увек волели… Љубав наша према Совјетском савезу неугасива је, јер она је кроз крв и огањ постала наш живот, наша будућност, наш опстанак, хлеб наш насушни…“

    Попивода је објавио овај чланак, који преносимо под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку Југославију“, које су издавали југословенски комунисти- политемигранти у НР Румунији и Совјетском Савезу. Он је и данас од интереса за разобличавање Брозове србофобичне, издајничке и злогласне фашистичке клике у току Другог светског рата, коју су устоличили у Београду-Јосипграду 1944. године европски и амерички тријалисти-империјалисти.

    На крају не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо што комунисти сами кажу о себи.

    * * *

    Перо Попивода
    (генерал-мајор Југословенске Армије)

    ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА

    Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији.

    Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.

    Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.

    Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.

    Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.

    Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.

    То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.

    У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.
    Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.

    До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.

    Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.

    У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.

    1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.

    Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.

    На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.

    Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.

    Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!

    Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.

    Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.

    Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.

    Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…

    За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.

    Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.

    То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.

    Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.

    Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.

    Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста- политемиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста- политемигранта у Совјетском Савезу).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *