Ћириличко питање и историчност српске нације

Поделите:

Брет Стивенс, неоконзервативни коментатор Њујорк Тајмса (раније дугогодишњи колумниста Вол Стрит Џорнала), је у својој колумни од 16. јуна написао у полушаљивом тону да би америчка политика требала да инсистира на депортацији свих рођених Американаца и њиховом заменом за имигранте. Они су, како наводи, боље образовани, вреднији, у већој мери окренути традиционалним религиозним вредностима и патриотизму од оних чије породице обитавају више од једне генерације у САД.

На интернет сајту Вашингтон Тајмс ову колумну је прокоментарисао амерички филозоф Роберт Кунс, дугогодишњи предавач на Универзитету у Остину у Тексасу. Кунс је разуме се свестан да Стивенс своју сугестију користи као вербални маневар усмерен ка томе да благо шокира читаоца и подстакне га да боље и озбиљније промисли о великим проблемима америчког друштва.

Но, Кунс поставља следеће питање: које би начелне разлоге имали неоконзервативци попут Стивенса или његових либералних колега из Њујорк Тајмса да, у случају логистичке изводљивости оваквог подухвата не пригрле овај саркастични предлог као практично решење? Међу тамошњом елитом, запажа Кунс, Америка није уобичајена држава већ својеврсни скуп начела и разлога, готово (квази)религија. Та начела треба да воде практичном политичком промишљању и у унутрашњој и у спољној политици. Она су извориште својеврсног мисионарског жара и идеје о америчком „ексепционализму“.

Кунс, међутим, сматра да су САД по много чему уобичајена држава, са властитим историјским искуством које је обликовало и америчку нацију. Он цитира речи енглеског конзервативног филозофа Роџера Скрутона који вели да САД уједињује оно што уједињује сваку нацију: заједничка историја, утемељеност заједничких пракси политичке заједнице и скуп географских ограничења која су се током времена значајно изменила.

Свака од ових тема могла би опширно да се елаборира и многи увиди да се подвргну здравој дози критичког премишљања. Али то је подухват за неку другу прилику. Оно што желим да укажем у овом осврту је како ови увиди могу да послуже да боље промислимо о најновијем окршају српског „културкамфа“.

По среди је место ћирилице у културној стратегији коју је предложило министарство и чије би спровођење требало да спроводи прошли и садашњи министар за културу Владан Вукосављевић. Занимљиво, ћириличко питање је изазвало страховиту ахиловску срџбу неких овдашњих јавних радника. Теофил Панчић, колумниста недељника „Време“ је томе посветио један свој напис. То је била једна од тема и интервјуа који је за прошли број (бр. 1381) овог листа дао књижевни и филмски критичар Милан Влајчић (разговор је водила Биљана Васић). У продукцији овог листа је снимљена и посебна емисија посвећена „културној стратегији“ – учесници су били министар Владан Вукосављевић и Теофил Панчић.

Емисија је, узгред буди речено, када се сагледа тренутна понуда јавне политичке полемике била прилично добра. Усудићу се да кажем да је министар Вукосављевић један од ретких министара вучићевско-напредњачких Влада који уме да конзистентно образложи нешто што заговара а да притом не испољава типичне напредњачке црте – цинизам, вербалну агресију, замену теза итд. И то не кажем само зато што се у овом случају са Вукосављевићим гледиштем слажем – и Панчић је као саговорник покушао да аргументује своје ставове. Покушаћу не само да читаоцу укажем да ти његови аргументи нису убедљиви него да разгрнем нешто за шта верујем да су дубински слојеви неслагања. Шта нам ова мала чарка указује на дубинска политичка и културна размимоилажења која постоје у овом друштву? (И која ће бити тема легитимних политичких дискусија ако ово друштво претраје мучну напредњачку еру.)

Почнимо од господина Влајчића. Коментаришући опаску „латиница је исто непријатељ“ Влајчић одговора: „Међутим, у 19. и 20. веку, најбољи српски писци писали су и на латиници и на ћирилици, чак је Јован Скерлић у једном тренутку рекао да би се он пре определио за латиницу него за ћирилицу, што је можда мало прејако за човека његовог интегритета. То је одражавало његов ентузијазам за заједницу Јужних Словена.“ Занемаримо Влајчићеве опаске како смо „срећни што имамо два писма“ и како „велики део света пише латиноцом“. Прва је врло дискутабилна а друга очигледно погрешна – велики део света пише разним верзијама алфабета. Значајан део света користи и графичке системе којима се бележе кинески и хинду језик али нисмо показали ни трунку ентузијазма да мало уморимо руку и научимо да бележимо српски језик и на овим писмима. Уосталом, интересантно је забележити да се историјски српски језик бележио још најмање једним писмом – истим оним које су користили османски Турци. Наиме, наши сународници који су прихватили ислам и стали у службу Османског царства писали су неке врло лепе књижевне радове српским језиком и модификованом верзијом арапског писма којим су се користиле Османлије. Занимљив куриозитет из историје српске културе али који очито ни најмање не утиче на нашу савремену културну политику (иако не би било лоше да утиче – на пример одређивањем извесних средстава да се ово књижевно наслеђе боље изучи).

Занемаримо ове маленкости и вратимо се на средишњу тему – шта нам Влајчић овим опаскама поручује? Прво, да политички став књижевног критичара и историчара, изречен пре више од сто година треба на неки начин да руководи нашим садашњим политичким одлукама. Друго, да „његов ентузијазам за заједницу Јужних Словена“ треба такође, на неки тешко докучив начин, да представља за наш обавезујућу или макар релевантну политичку чињеницу. Влајчић, вероватно без трунке злонамере, овим опаскама брише комплетно историјско искуство српског народа и не сматра га ни најмање релевантним у заузимању става према – између осталог – и југословенском опредељењу Јована Скерлића. Можда би Срби као политичка заједница на почетку 21. века могли и хтели да се негативно одреде према једном делу свог историјског наслеђа? И можда, на симболичком плану то историјско самоодређење подразумева и отклон у односу на латинично писмо? Прећи преко овог питања као да је реч о искључиво техничкој ствари (како је лакше писати и како да нас разуме свет коме се неуспешно умиљавамо) представља озбиљан мисаони пропуст.

И док је Влајчић у свом лапидарном коментару прилично недоречен Панчићев антићирилички памфлет врви од малициозности. Панчић се као што рекосмо од ћириличарске офанзиве бранио на неколико места – у својој краткој колумни и у емисији „Зумирање“.

Њему, на пример, смета што би евентуално фаворизовање ћирилице подразумевало државну интервенцију у тржишну утакмицу. Обратите пажњу: један часни југоносталгичар Теофил Панчић с муком прихвата да се држава меша у економско—финансијске токове. Уместо да тај стидљиви покушај повратка на социјалистичко, планско писање, поздрави, Панчић грми.

Али то и није претерано важно, барем не за средишњу тему ове дискусије. Важно је да је Панчић, за разлику од Влајчића (и многих других „латиничара“) свестан онога што културна стратегија можда може да буде. А то је покушај политичког опредељења српског народа о томе како ће се уредити једна јавна ствар у контексту историјског искуства и властитог опредељења према том искуству. Ништа чудно, и ништа настрано. Сувереност, права народа, демократија и тако то.

Да је Панчић свестан о чему се ради указује и наслов његове колумне: „Тридесетогодишњи рат против смисла“. По њему наиме, вођење културне политике од осамдесетих година 20. века, заједно са Два века Вука и сличним манифестацијама, представља стално и увек исто одузимање смисла. Ког смила то Т. Панчић не покушава да нам укаже.

Суштина је међутим јасна: Панчићево одређење српског историјског искуства је изразито негативно. За разлику од Влајчића, он не прелази ћутке преко њега већ га изразито негативно оцењује.

Но, поставља се питање – зашто бисмо се ми сложили са Теофилом Панчићем? Да ли нам он даје неки добар разлог да то учинимо осим што на крају свог текста Вукосављевића пореди са Хасанбеговићем кога не готиви ико ко у хрватској култури нешто значи (тако каже Панчић, мада ми је тешко да докучим зашто би нас то интересовало)? Одговор је разуме се негативан, јер Панчић својој публици не мора да даје никакве разлоге – она дели његов светоназор и потребно јој је само да га неко елоквентно разради, да му да дозу једног козерског интелектуализма.

Неко би могао да оно што Панчић означава борбом против смисла, насупрот њему да означи борбом за смисао. Борбом за самоодређење која је била и даље јесте сложен историјски процес, која је понекад трапава, недоречена и вулгарна али која је део политичког обитавања сваког народа, па што да не и српског народа.

Јер српски народ има право да се одреди према свом наслеђу онако како верује да је то потребно. Латинично писмо је део тог наслеђа и за знатан део српског народа оно је писмо окупатора. Писмо на коме је, осим неког Скерлићевог писма, исписано и оно злогласно „U“ по споменицима на партизанским гробљима широм Херцеговине. За неке Србе ово је можда добар разлог да се латиничним писмом не користе.

Да ли је то добар разлог за све говорнике српског језика и да ли је довољно добар разлог да се тај став преточи у јавну политику – отворено је и легитимно питање. Али то питање мора да буде постављено на такав начин: питање о томе како ће једна јавна ствар бити уређена. Политичко питање о коме суверено и слободно треба да одлуче Срби и други грађани Србије.

И то је кључна тема: однос према српском историјском искуству. За Панчића је то искуство изразито негативно — најмање тродеценијско а можда и вишевековно бежање од смисла. За неке друге то искуство је барем помало и позитивно – мукотрпно трагање за смислом. Који је бележен превасходно ћириличним писмом. Право да се определимо у односу на то питање је нешто за шта се вреди борити.

Историчност српског народа и његово право да се као заједница слободних људи опредељује спрам свог наслеђа је такође вредно борбе. Барем за нас за који сматрамо да је српски народ историјска заједница коју уједињују заједничко искуство, друштвене и политичке праксе, културне и верске традиције.

Не чуди да је другима – којима се историја заледила – постављање ових и оваквих питања бежање ка бесмислу. За њих нема историје. Само једног у увек истог – титоизма.

 

 

ФСК

Поделите:
1 reply
  1. Драгољуб Збиљић
    Драгољуб Збиљић says:

    СРПСКА МУКА И БРУКА ОКО ПИСМА. Кад неко жели да пропагира своју тезу о томе да смо срећни што имамо два писма и да је Скерлић сматрао да је боље да усвојим латиницу место ћирилице, он се, као Влајчић овде, служи полуистинама. Прво, нашу „срећу“ што „имамо два писма“ нема ничим стварним да поткрепи, осим својом пропагандом. Најпре, ми немамо два писма, јер нико нормалан у свету не прави писмо на писмо. Зато је и Вук реформисао само ћирилицу као традиционално српско писмо у трајању дужем од хиљаду година. Ово латиничко писмо је сачињено специјално за католике, првенствено за Хрвате, јер није могло бити ни говора да Хрвати усвоје Вукову језичку реформу на ћирилици која је православно и српско писмо. дакле, та латиница се намеће Србима, а никако није, ни по чему, „српско писмо“. Друго, велика је обмана, што је горе и од полуистине, да је Скерлић рекао да је боља латиница за српски језик. Скерлић је предложио у освит „борбе за југословенство“ и Југославију (1914) да Срби и Хрвати, зарад већее будуће слоге ураде овако: да Срби одустану од свог писма ћирилице и да пређу на хрватску гајицу, а да Хрвати одустану од изабраног за њих (и)јекавског изговора и пређу на екавски. То се, наравно, није могло оставрити, а остварила се лукава замисао како да само Срби остану подељени на екавски и ијекавски изговор, а да само Срби замене своје писмо латиничким, хрватским писмом преко лукавства о „богатству двоазбучја“ и „равноправности писама“, али само за Србе. Тако је за Србе наметана хрватска латиница а коришћено је насиље, заблуде и флоскула о „равноправности ћирилице и када се она замени гајицом. Тако је код Срба стечена навика да у већини замене своје писмо хрватским. Последице тога данас су видљиве у 90:10 одсто у корист хрватске гајице и у Србији. Влајчић је, једноставно, „лапрдало“ које и данас спроводи „богатство двоазбучја“ и када је ћирилица у Србији у изузецима.
    Вукосављевић, пак, нема сам храбрости да схвати да се српски језик мора нормирати само на јеедном писму (српском), како је то у свим другим језицима Европе, па и света.
    О Панчићевом погледу на српско писмо не бих потрошио ни једну једину реч.
    Рекао бих још само да су данас српски лингвисти највећи кривци што се и српски језик нормално не нормира у једноазбучју, а да нам нико не брани да учимо и знамо и хрватску абецеду за читање хрватских књига у оригиналу, без икаквог превођења, јер се разумемо пошто нам је језик исти. Кад би Вукосављевић инмао нормалне српске лингвисте уз себе, он би на најједноставнији, европски и светаски начин, лако и брзо решио питање српског писма трајно. Али, лингвисти неће да му помогну јер су још у идеолошким водама њихове „сербокроатистике“ и уникатног двоазбучја у Европи.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *