Драгослав Бокан: Тројица чудака из нашег сокака

Поделите:

Јуче сам био на литургији и вечерњој служби у новосадској Саборној цркви (посвећеној Светом Георгију Победоносцу).

Достојанствена атмосфера српских храмова изграђених (трудом и жртвом наших трговаца и угледних грађана) у уређеним варошима бечке Империје и данас влада у овим крстоносним архитектонским знаковима у времену, баш као и онда кад су били тек подигнути.
Нису то биле само православне богомоље, већ и симболи отпора туђинском покушају, како бруталне, тако и ”мекане” (лукаве и лицемерне) асимилације. Показатељи да ми Срби нисмо тиква без корена и народ без традиције и славне прошлости.

И у том и таквом храму, у златном пресеку барокне нужде и византијског идеала учествовао сам (и причестио се) на недељној служби Божијој, у друштву елегантно обучених Новосађана (тако спремљених за најважнији и најсвечанији дан у седмици).

Византијско појање са десне певнице је додатно појачало утисак свечаног литургијског тренутка нашег чудесног, реалног присаједињења Христу (узимањем Његовог Тела и Његове Крви из златног причесног пехара).

Узимајући напитак бесмртности (са окусом хлеба, вина и неке чудне и мистичне, нама отмено недоступне тајне) ми смо понављали, по ко зна који пут, овај богочовечански ритуал, трагом свих наших предака из староставних времена…

И све је било тачно како треба, осим… Осим једне ситнице, малог труна у оку сваког учесника и посматрача богослужбене праксе током овог претоплог, дословно ужареног дана!

Тројица јуродивих саучесника у заједничкој нам литургији били су посебан тест наше издржљивости, нашег осећања за задату нам ”љубав према ближњем” (као према Богу самом) и наше вере.
Три чудно обучена хм… верника, сасвим необичног и од свих других потпуно различитог понашања, изазвали су нас да, осим према иконостасу, олтару и свештеницима, гледамо и у њих, како изводе неке своје керефеке и акробације (са најневероватнијим кретањем и понашањем које се уопште може замислити).

Током саме литургије су нас искушавала двојица ових бизарних боготражитељских специјалаца, а на вечерњој служби се појавио и трећи јуродиви, најчуднији од свих.

Прво да опишем оне са јутарње службе. Почетни двојац.

Један од њих је стајао тачно на средини цркве, сантиметар пред каменим степеником који подиже читав онај део цркве пред иконостасом.
Све време је држао неки мали молитвеник у руци и, клатећи се у блаженом ритму непрекидног клањања и обраћања Богу, одржавао неки свој оригинални ”поредак” и сасвим аутентично устројство његовог присуства.

Био је он присутан међу нама, али, истовремено, и сасвим далеко од нас – у свом свету (који је, однекуд, донео, са собом, међу нас).
За време читања Јеванђеља, клекао је тик иза свештеника који је читао делове Божије објаве.
Да се свештеник померио само корак уназад, ударио би право у једног од јунака наше приче (али, срећом, није)…

Овај призор човека у мантији изнад човека склупчаног иза њега, провокативно оживљена скулптура службеног и оног сасвим неформалног проживљавања хришћанске благовесне поруке био је апсолутни утисак дана, бар за мене, а током јучерашњег сусрета са овом тројицом ”божјака”, Христових луда.

Други је био још много изразитије одвојен од свих нас, конвенционално пристојних и уобичајено озбиљних.

Са светлом, прљавом мајицом (сличној фудбалском дресу) на којој је, крупним ћириличним словима писало ”Радован” и с бројем ”62” на леђима, са неком белом пластичном кесом из бакалнице, са социјалним наочарима с дебелим црним оквиром и изразом лица који плута између беспомоћне заинтересованости (”шта ће се ту све још догађати?”) и полупрезривог погледа према као кип укоченим људима, свуд око њега статично распоређеним, он се истицао међу свим присутним људима.

Он нас је тим својим испитивачким погледом просто изазивао да реагујемо на њега и тако покажемо сву своју суштинску (и слабо прикривену) неконцентрисаност на оно чему као, читавом душом, ”присуствујемо”.
И освртао се око себе, тражио наше појединачне погледе да се пркосно и испитивачки суочи са њима, проверавао нашу (не)сабраност на свечани тренутак присаједињења Богу и уласка на мермерну и, истовремено, небоземну платформу којом ходају тек причешћени…

Најстрашније и најтеже за поднети био је његов чудни осмех (некога ко се толико пута уверио у лицемерје и непоправљиву себичност својих ”добрих” и ”финих” суграђана).
О ту чудну јуродиву гримасу су се одбијали и духовно најснажнији међу нама, огледајући у њој своју олаку и несавршену самоувереност…

А трећи, мени најинтересантнији (види се овде, на мојој фотографији, у првом плану, на десној страни, у сенци) је старији господин са превеликом белом, на страну накривљеном (раскопчаном) кошуљом.

Он се чудно превијао у страну док се крстио, скроз одозго (као да је два метра висок) па онда до доле, до пода, па, онда, опет горе у вис и десно (широко, дешње од свог рамена) и, на крају, лево, левље него што би то ико урадио.
А све време се лелујао и увијао на неки невероватно особен, незаборавни начин, получовек-полуптица, као из руских симболистичких романа (Андреја Белог, Брјусова, Ремизова или Сологуба).

И та распуштена, завијорена белина његове кошуље-плашта је почела да заузима важно (иако ненајављено и сасвим необавезно) место у вечерњем молитвеном обреду читања Акатиста, те суптилне химне благодарности што се ”чита на ногама” (тако је добила и то своје грчко-византијско име)…

Ова тројица јуродивих верника из главне новосадске цркве обележили су не само мој јучерашњи дан, већ и данас непрестано размишљам о њима, тако одвојеним и напуштеним од остатка заједнице верних под куполама катедралног храма, преосталог нам из неких давних, од нас непремостиво удаљених векова…

Њихово нежељено присуство, праћено благим нервирањем све те (на Литургији и Вечерњем присутне) даме и господе, њихове браће и сестара у Христу, је и отворено питање за све нас, на тему ко смо и какви смо заиста.

Шта је у нама стварно препуштено и до краја посвећено Оностраном, Христу, Анђелима, Светој Тројици, Пресветој Богородици (којој се онако дубоко клањамо кад год је свештеник помене у служби)…?

А шта је конвенционално, старо, непреображено, сумњи крцато, неверно, кукавичко, банално свакодневицом прожето, протоколарно…?

Јуродивост је одувек било најекстремнији облик подвижништва, ”неразумни”, ”неморални” и ”неваспитани” тип хришћанске (баш посебно православне) духовности, нешто бизарно и тешко за разумети на први поглед.

Ми смо имали владику Николаја Велимировића и Јована Шангајског као најузвишеније примере оваквог држања пред другим верницима и свештеницима, а није случајна ни онако велика популарност Василија Блаженог, Серафима Саровског, Ксеније Петроградске, Гаврила Грузијског, Матроне Московске и толиких других ”јуродивих Христа ради”.

Њихова сабраћа по типу побожности (иза маске ексцентричних безумника) из Новог Сада су ме живо подсетили на ову своју величанствену сабраћу и посестриме из неких ранијих векова и потакла ме на размишљање о нашој „побожности“ и „верности“ ономе у шта се тако лако и охоло заклињемо.

Тројица чудака из нашег сокака.
И ми, тако чудесно просечни и необично обични, толико далеко од хришћанских и боготражитељских идеала које уредно исповедамо пред другима…

Извор Фејсбук профил Драгослава Бокана

Поделите:
2 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *