Кардинал Јосип Бозанић у моћној шесторки која у Ватиканској банци држи милионе

Поделите:

Црквене финанције вјечни су мистериј, а тпорталова тема везана уз пословање Ватиканске банке у 2016. то је додатно потврдила. Наиме, према годишњем извјештају Ватиканске банке, поткрај 2016. шесторица чланова одбора Института за религијске послове (ИОР), како гласи службено име Ватиканске банке, међу којима је и кардинал Јосип Бозанић, имали су у тој институцији депонирано укупно око 25 милијуна куна. Не прецизира се притом колика је појединачна вриједност депозита надзорника

Стотињак запосленика банке има врховно надзорно тијело у Кардиналском одбору, који чини пет чланова те предсједник. Чланови одбора имају петогодишње мандате и може их се поново именовати, а од 2014. један од чланова је и загребачки кардинал Јосип Бозанић. Према годишњим извјешћима Ватиканске банке, шесторица чланова одбора имала су у Ватиканској банци 2014. депонирано 2,3 милијуна еура, што је годину касније порасло на 3,2 милијуна, да би лани досегло износ од 3,4 милијуна еура.

Иако се од 2013., када су први пут јавно објавили извјешће о пословању, хвале транспарентношћу, одговоре на питања о каквом је депозиту кардиналске комисије ријеч од Института за религијске послове ни након тједан дана нисмо добили. На Каптолу су нам јасно казали да се не мијешају у послове Ватиканске банке те су нас упутили на њихову адресу, но неслужбено су нам потврдили да није ријеч о приватном новцу надбискупа загребачког, кардинала Јосипа Бозанића.

То је још један примјер тога како се Ватикан и даље тешко носи с финанцијском транспарентношћу, унаточ томе што је посљедњих година било озбиљних искорака да би се то промијенило. Међутим у само неколико тједана Ватикан је остао без двије кључне особе своје финанцијске реформе: кардинал Георге Пел вратио се у Аустралију како би одговорио на оптужбе о сексуалном злостављању малољетника, а још необјашњену оставку прије њега дао је и главни ватикански ревизор Либеро Милоне.

Кардинал Георге Пел досад је био једна од кључних особа у једној од најважнијих реформи унутар Ватикана откад је за папу прије четири године изабран Аргентинац Јорге Марио Бергоглио. У жељи да унесе транспарентност у вјековима тајанствене црквене путове новца, папа Фрањо је 2014. године основао Економско тајништво, у разини с Државним тајништвом, средишњим папинским тијелом за послове Католичке цркве.

На чело Економског тајништва именовао је аустралског кардинала Георгеа Пелла и дао му задатак да реформира и коначно уведе реда у ватиканске финанције. Иако је Пелл најавио да ће се вратити у Ватикан чим ‘очисти своје име’, случај на аустралском суду могао би се отегнути и на 2018. годину, а његов петогодишњи мандат у тајништву истјече 2019. У међувремену би замах увођења транспарентности у финанције Свете Столице могао у потпуности посустати.

Пелов одлазак није једина препрека за наставак финанцијске реформе Ватикана. Десетак дана прије него су објављене оптужбе против њега сазнало се да је позицију главног ватиканског ревизора напустио Либеро Милоне. Ватикан је тада само штуро објавио да је Милоне поднио оставку те да ће Света Столица одмах почети с процесом именовања његовог насљедника.

МИЛОДАРИ ДРЖАВИ

Црква има право на 300 милијуна куна годишње, али ријетко види тај новац

Католичка црква, сукладно уговору Републике Хрватске и Свете Столице, годишње има право на око 300 милијуна куна из државног прорачуна. Новац намијењен Католичкој цркви се из године у годину смањивао. Према доступним подацима, до 2012. одрекли су се укупно 160 милијуна куна. До смањења износа долази на захтјев Владе или пак на њихову иницијативу. Тако су се 2009. одрекли 50 милијуна куна прорачунског новца због господарске кризе, сљедеће године добили су 18,5 милијуна куна мање, 2011. године дотација државе за Католичку цркву била је 45 милијуна куна нижа од оне прописане тзв. Ватиканским уговором, сљедеће године износ је такођер био за 50 милијуна куна нижи. Колико је познато, прошле године бискупи су се одрекли десет милијуна куна када је Влади понестало новца за пријевоз ученика.
Неовисна позиција главног ревизора у Ватикану створена је прије три године такођер у склопу реформи, а њезина важност произлази из чињенице да главни ревизор одговара једино папи и има овласти наредити било којем ватиканском уреду или институцији да му покаже књиге и дâ увид у начин на који се троши новац. Након што је објављено да је Милоне одступио с позиције појавиле су се гласине да је његов одлазак још један дио ватиканских трзавица и сукоба у вези с реформом финанција.

Промјене око тога како се управља новцем у ватиканској држави и Католичкој цркви те који су његови путови унутар и изван њих тема је око које се ломе копља већ годинама. Иако је тешко начути пуно изван традиционално шутљивих ватиканских зидина, одлука папе Фрање да уведе ред у економију Ватикана по свему судећи наишла је на поприлично отпора старих структура.

Поновимо, најистакнутију позицију у економији Свете Столице има Ватиканска банка, правим именом Институт за религијске послове  (IOR, tal. Istituto per le Opere di Religione). Основана је 1942. са задатком да буде на услузи Светој Столици и клијентима у Католичкој цркви диљем свијета. Према статуту, функција јој је ‘пружати услуге управљања и чувања имовине коју јој повјере физичке или правне особе, а намијењене за религиозне или добротворне сврхе’. Једноставније, сврха јој је пружати дио банковних послова – чување депозита и услуге финанцијских трансакција – црквеним институцијама и њеним дужносницима диљем свијета. Банка углавном не одобрава кредите.

С једне стране оснивање такве банке имало је врло разуман практични аспект. Свећеници и разни црквени мисионари често бораве у државама и подручјима који немају развијене финанцијске суставе и у њиховим свакодневним активностима институција која им може пружати услуге везане уз трансакције и управљање новцем је добродошла. Но јединствена позиција коју Ватикан, односно Света Столица, има у свијету дозволила је и да та банка буде далеко од икаквог наџора било каквих других институција.

Десетљећима су се гомилале оптужбе и сумње у прање новца и сличне криминалне трансакције, а све је то кулминирало прије неколико година. Терористички напади на торњеве Свјетског трговачког центра у Њујорку 2001. године означили су почетак глобалног построжавања правила око сумњивих финанцијских трансакција с циљем спречавања прања новца и финанцирања тероризма. Одбијање Ватиканске банке да усвоји нове, строже стандарде довело је до низа сукоба с талијанским властима, међу којима је било оптужница против особа из менаџмента са сумњама у прање новца, као и блокирања трансакција кредитним и дебитним картицама.

Посљедњих неколико година ситуација се ипак поправља. Банка већ неколико година узастопце објављује ревидиране финанцијске извјештаје па је тако познато да посљедњих година послује с профитом, да је лани имала добит од 36 милијуна еура (у 2015. години 16 мил.), да је управљала имовином од 5,7 милијарди еура, као и то да има око 15 тисућа клијената – разних црквених институција диљем свијета, ватиканских уреда и институција те свећенства.

Иако је Ватиканска банка извана најистакнутије тијело које се бави финанцијама, новчани путови су чак и у тако малој држави као што је Ватикан пуно, пуно комплекснији. За приходе и расходе самог Ватикана као државе, односно најближе функцији ризнице или министарства финанција, задужена је тзв. Администрација за имовину апостолата, АПСА (тал. Амминистразионе дел Патримонио делла Седе Апостолица). АПСА је уред задужен за управљањем ‘имовином Свете Столице како би се намакнула средства потребна за функционирање Римске курије’.

Георге Пел је са своје позиције челника Економског тајништва успио натјерати већину ватиканских уреда да коначно почну уредно пратити и водити финанције и објављивати извјештаје о тијеку новца, но АПСА не објављује никакве јавно доступне извјештаје иако је познато да управља имовином вриједном стотинама милијуна еура, укључујући некретнине на најбољим позицијама у Риму, Лондону, Паризу и Швицарској.

Ватикан, као држава, уз годишњи прорачун у разини од тристотињак милијуна еура остварује дефиците који се годишње крећу од десетак до неколико десетака милијуна еура. Иако држава надзире нека непроцјењива умјетничка богатства, главни извор новца су инвестиције, најамнине, приходи из музеја и сувенирница те приходи које оствари Ватиканска банка. ‘Прорачунски’ дефицит је тако 2014. године износио 26 милијуна еура, а годину касније 12,4 милијуна еура.

Уз већ набројане АПСА-у, Ватиканску банку, Економско тајништво, у Ватикану постоји Конгрегација за евангелизацију народа, тијело које наџире црквене мисије по свијету и које такођер управља знатним бројем некретнина. Надаље, ту је и Префектура за економске послове Свете Столице, такођер врста уреда која би требала надгледати све установе Ватикана што се баве економским пословима, но нема надзора над Ватиканском банком.

Већ и овакав брзински преглед јасно показује зашто је нужна реформа финанција у ватиканској државици, као и зашто постоји отпор према њој. Парафразирањем старе изреке, могли бисмо рећи да се у Ватикану и Католичкој цркви не зна ‘тко моли, а тко плаћа’ те да је многима то савршено одговарало. Неке процјене вриједности само некретнина које су под наџором Ватикана говоре о укупном износу од десетак милијарди еура, но било какву реалнију бројку врло је тешко добити. Не успостави ли папа Фрањо ускоро ред на челу финанцијске реформе, могло би се испоставити да ће јој још једино моћи одржати мису задушницу.

tportal.hr

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *