Квази Арапи и квази Европљани у џихаду против републике Српске

Поделите:

Памти ли ико „ЦИА тезу“: Југославија се мора распасти јер се граничи са БРИГАМА, тј са: Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Аустријом, Мађарском и Албанијом.

И распала се – посљедња држава Јужних Словена и било ког њеног етничког дијела.

Иако се Србија још неко вријеме држала и под Милошевићем стварала привид функционалне државности, ипак је сваки самостални, суверени државотворни облик нестао распадом СФРЈ. Бугарска никада није била суверена држава, било да је ријеч о њеном учешћу у Варшавском или НАТО пакту, па о својој евентуалној државности може само копати дубоко по средњевјековној прошлости властите државности.

Али земље бивше Југославије имале су државу коју су, као бијесни пси западне алијансе, у крвавом рату заувијек уништиле и тиме себе ускратиле за живот у државном уређењу и систему који се креира и функционише властитом памећу и властитом политичком вољом.

Мала и бескорисна лаж је како је Србија под Ђинђићем или Коштуницом покушала бити држава, па је Ђинђић због тога убијен а Коштуница пензионисан. О свим стратешким политичким одлукама Ђинђићевог доба одлучивало се у Берлину, само је мало отпора пружено по питању Косова, јер је покојни премијер схватао, да ако да Косово Шиптарима заувијек ће изгубити шансу да понови успјех на неким изборима и буде опет премијер. Србија и Срби никада неће бити спремни за насилну сецесију своје територије, одустајање од Косова, и та чињеница увијек је била елеменат политичког баланса и калкулација које су једнако чинили и „државотворни“ Коштуница (пензионисањем свих способних генерала који су храбро командовали отпором највећој и најгорој војној алијанси у историји људског рода). Са друге стране Ђинђић је, страхујући од државотворног наслијеђа и праксе, склапао споразуме са организованим бандама, западним обавјештајним службама и амбасадама у земљи, којима је ријеч СЛОБОДА само ријеч без њима разумљивог садржаја.

Први озбиљан напор и јасан стратегијски садржај у борби за државност, која подразумијева пуну одговорност према властитом народу и народној републици, и презентну амбицију да се све политичке одлуке које се тичу организовања народног живота доносе и проводе у оквиру властитих народних институција је, након распада Југославије, учинила Република Српска, вођена одлучношћу предсједника Милорада Додика, након 2005. године.

Наравно да та прича није била једноставна нити је данас таква, јер у формалном смислу, у „Дејтонски“ организованој БиХ, Република Српска је „само ентитет“, без монетарне суверености, без војске и са пуно бесмислених сарајевских институција на грбачи.

Заједнички устав довео је до заједничких инструмената законодавне, извршне, судске а посебно квази-уставне и квази-правосудне власти у виду разних институција (Уставни суд БиХ и ВСТС) потпуно недоступних институционалном надзору и контроли самим потписницима Дејтонског споразума и његовог Анекса 4. тј. Устава БиХ.

Јер, политичка дјелатност је, увијек, активност појединца који иде ка своме циљу. Разликује се у интензитету, крупним или ситним одлукама.

У избору приступа примјећује се разлика између политичара трабанта и политичара стратега. Трабанти праве каријеру и „гомилају златнике“ – то је основни смисао њиховог учешћа у политици. Политика без садржаја – значи без идеје и без воље да се идеја у било којој форми наметне друштву. Рјеч је о политици очувања и трајања „службеног модела“ и војсци безличних сподоба уграђених у систем.

Стратези имају визију и вјечиту борбу – одричу се каријере. Сви политички режими, ма како организовани и на којим принципима засновани, су у сталној конфронтацији са стратезима и дјелују на рушењу ауторитета и објективне представе о стратегу. А сви полтрони узидани у темеље актуелног поретка, лоцирани у државној служби и мас-медијима, увјек су присутна брана пред настојањима политичких стратега да креирају нове политичке односе, бољу државну организацију и покрену друштвену свјест у правцу самоспознаје. Тачније речено: политика је смишљено дјеловање у циљу наметања личног мишљења цјелокупном друштву. Зато трабанти и нису политичари, него службеници или референти у сложеном и важном занимању.

Баш зато сви напори предсједника Додика и његова политичка стратегија националне суверености, на Западу изазивају осјећај политичке и историјске нелагоде, јер кроз Додика и Републику Српску српски народ ризикује али одлучно и јасно испољава дух који је кукавичка, недржавна, неолиберална Европа запамтила као најјачу манифестацију слободе и тежње за самосталним одлучивањем о својој судбини, још од почетка одлучне побуне против Османског царства на Балкану, првих дана деветнаестог вијека, те Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића, њихових сабораца и насљедника.

Побуна против западног монструма који у име „људских права и моралних начела“ уз војну моћ НАТО алијансе разара државе, завађа и убија народе принципом минималних разлика, и на територији коју насилно освој, оставља бесперспективност и осиромашени уранијум, је нужност и дужност. Журити ка њима као идеолошком циљу народног благостања значи бити неразумна кукавица и безобразни лудак који свој народ вара и укида му могућност правилног избора, развоја и перспективе у сваком смислу.

Зато на сцену ступају национални издајници, неоусташки бојовници и исламистички мутанти који својом агресивношћу требају да увјере и свој и сусједне народе да се држава не исплати и да је најлакше под кишобраном великих сила одрећи се великих амбиција и кукавички дисати зрак и одгајати нове уплашене генерације за које ће слобода бити само садржај виртуелне стварности локалног рачунара, комуникације на друштвеним мрежама и живота са „минималцом“ у наредних пет вјекова. Без жртава, без побуне, без државе и без било каквог знања о важности народне суверености, колективне и личне слободе.

Милорад Додик, својим односом према држави и одлучношћу да преузме одговорност и буде санкционисан или анатемисан, даје лош примјер профилу лидера самозванаца, лажних вођа, који борбу за државу идентификују са полтронским осмјесима у холовима Бјеле куће, Бундестага или Форин офиса, те фотографијама направљеним том приликом, које ће одржати илузију у народу о важности и значају посла који „вођа кукавица“ обавља за своју земљу.

Баш тако: Додик се не може сликати са генералним секретаром НАТО-а, разним западним амбасадорима, високим представником – малим аустријским „пицопевцом“ Инцком и неолибералном гамади, не зато што је то њихова одлука него зато што је цјелом својом политичком активношћу Додик послао јасну поруку да му то не значи ништа и да постоје политички интереси које није спреман жртвовати због сликања.

Политичко лидерство, у начелу, нити је једноставно за препознавање у актуелном тренутку нити је савршено. Ту несавршеност константно ће истицати западни владари у својим пропагандним билтенима (они их зову мејнстрим медијима) а прије свега ће скинути брњице са главе лажне опозиције – правих националних издајника.

Специјални рат против основа националног интереса, западни владари ће увијек водити као мали политички сукоб са „једним човјеком“, наглашавајући његову несавршеност, измишљајући корумпираност, националнистичку агенду и анти-европски радикализам и то као медијски рат у коме су медији само средство покретања правосудних институција да раде „свој посао“, а у стварности да ухапсе предсједника државе, онако како се то увијек радило. У Јужној Америци видљив је био другачији амерички приступ – збацивани су легални предсједници али се чувала цјеловитост државе да не буде „хаоса пред вратима Бијеле куће“, почев од убиства Аљендеа и довођења Пиночеа на власт у Чиле (која ће трајати готово пола вијека); преко случаја генерала Нориеге, предсједника Панаме, који је Панамски пролаз ставио под контролу своје државе, Панаме, са лажним оправдањем корумпираности, као и случаја Никарагве. У Евро-Афро-Азији убијани су лидери да би се уништила држава – САД нису пуно показивале бриге за хаос који остављају на медитеранској плочи земаља и народа. Након хапшења Слободана Милошевића као „корумпираног предсједника државе“ и његовог изручења лажном разбојничком суду у Хагу, који се бавио писањем лажне историје у којој смо као савременици учествовали и разумијели је потпуно другачијом. Као и збацивање Садама Хусејна због измишљеног и непостојећег оружија за масовно уништење или Гадафија као „корумпираног диктатора“. Ове државе нису на истом континенту али је образац био каубојски и амерички и зато, убијање својих лидера ниједна држава није преживјела.

Издајице мира и државе знају да је јавност позорница на којој се ова битка води.

Зато ће напасти Јавни сервис под контролом државе, најважнији инструмент одбране, Радио телевизију Републике Српске – РТРС, њену управу и њену уређивачку политику.

Ни рјечи неће проговорити о медијском вехабијском смећу исламистичких екстрема и фанатика, терориста и бомбаша самоубица из Катара – „Al Jazeeri Balkans“; откриће нам да им не смета продужена рука CIA тачније CNN-a – „N1 TV“, или телевизија Исламске Републике Иран „TV SAHAR“; вијести Турске агенције „Anadolija“ ни штампаног обавјештајног таблоида „Faktor“, који је окупио највеће медијске пропалице са Балкана да тумаче стварност, у којој само Срби представљају фактор масовног злочина и агресивности – извор хаоса и неевропског приступа. Или о SAFF-у и Vijestima Umeta, Putu vjernika или Balkanskom halifatu… А тек Federalna televizija – FTV, тај цинични билтен исламистичких лажи о рату, о вјери, о нацији и држави. Бакиров билтен који му је бабо Алија оставио у наслијеђе.

Бакир Изетбеговић и СДА – са поремећеном, неисторијском психологијом етничког и вјерског квазимода, који није научио „посједовати државу“ и који само чека господара који ће њега увести у процес владања, пуни мржње, јуришаће на посљедњу слободну и неосвојену државотворну тврђаву српског народа – Републику Српску и на њеног изабраног предсједника. Разне тужбе и прљаве ратне лажи не јењавају са ове адресе; ове психологије коју је окупирала примитивна афро-азијска памет политичких примата блиских разуму зелених дрекаваца.

Истина – ако се погледају милионски пројекти који су требали доказати српску кривицу, попут „Босанског атласа злочина“ или „Босанске књиге мртвих“ аутора Мирсада Токаче и његовог Истраживачко-документационог центра у Сарајеву, за који су „изгинули“ Норвежани са десетинама милиона еура – откриле су се нове чињенице:

1. Укупне жртве у рату по војно-цивилној структури, по Токачи, од 1991-1996, биле су:

9

Тако смо дознали да је протекли рат довео до већих војних жртава од цивилних а у сфери националне анализе утврдили смо и етничку структуру погинулих: Бошњака 62.013, Срба 24.953 а Хрвата, укупно, 8.403. Међутим, у „Босанској књизи мртвих“ – кроз имена погинулих, откривене су и друге, итекако битне чињенице а посебно: Сви мртви из реда „осталих“, којих је у БиХ, прије рата, било више од 300.000, третирани су у складу са западном пропагандом као „несрби“ да би у Токачином раду, постали „Бошњаци“ међу којима се само у Сарајеву нашло, преко 5.000 „старих Бошњачких имена“, попут: Радован, Миленко, Стојан, Стеван, Петар, Ранко, Милован, Слободан, Никола, Јанко или Милорад… а на нивоу цијеле БиХ преко 9.000 мртвих уписаних у књигу Бошњачке трагедије.

Свакако је и „Сарајевски случај“ био знаковит, јер су у укупне сарајевске жртве уведени Срби који су до Дејтонског споразума живјели и управљали општинама Хаџићи, Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Трново, а у некима као што је општина Пале чине и по 97.% становништва. Када се искључе ове општине и пречисте спискови те етницитети дефинишу у складу са захтијевима породица а не са мшљењем СДА и сарајевске чаршије, откриће се да је у Сарајеву више погинуло Срба него Бошњака и да су пропагандне лажи о агресији и опсади Сарајева, убијању цивила и злочинима највећи злочин према истини о рату и највећа увреда наметнута српском народу.

9

Токача је написао овако: „Што се тиче националне структуре жртава у овим опћинама, највећи број жртава, њих 9 429 су Бошњаци, до чега је њих 5 574 погинуло у статусу војника, а 3 855 је убијено као цивили. Срба је убијено 3 573, од чега су 1 097 цивили, а 2 476 војници, од чега су 2 241 припадници ЈНА-ВРС. Од 810 погинулих Хрвата, 482 су погинули као цивили, а 328 као бранитељи Града у јединицама АРБиХ. Треба напоменути како је у обрани Сарајева у јединицама АРБиХ погинуло 235 Сарајлија српске националности и 328 Хрвата у јединицама АРБиХ.“

А тек Сребреница: Приказ укупних жртава, у региону Подриња, са „општинском подјелом, изазвао је бројна негодовања у Сарајеву и отворене нападе на Токачу.

9

У укупном трајању рата погинуло је 7243 лица а не 8.327 колико пише на споменику у Поточарима, као жртве убијене у току седам дана, јула 1995. године.

Обзиром да је Токачина „Књига мртвих“ демантовала све оно што је урађено у склопу пројекта „Босански атлас злочина“ и страшну пропаганду којом су Срби били изложени – напрасно је са Google Earth, и уопште са интернета, уклоњено и једно и друго. Вишемилионски пројекат норвешке владе недоступан је јавности од 2014. године а сваки попис и евентуална национална селекција жртава постали су недоступни.

Након пропале приче о великим жртвама, Бакирова СДА је уз помоћ Исламске заједнице отворила нови фронт против Републике Српске у правосудним институцијама БиХ а о томе и увредама које долазе из Сарајева „Босићеви папци и полтрони“ гдје год били, никада нису проговорили нити су помињали увреде које свакодневно долазе у вези са Сребреницом. О клањима муџахединским поготово, да се „Бакир и Шефик не наљуте“.

Та шутња и издајничка политика СЗП и добро распоређених полтрона, те оптужбе на рачун институција од националног интереса, понашање је које Бакир плаћа, очекује и добија.

Чување унутрашњег јединства „нације“ ова афро-азијска ментална и културна група у Европи обезбједила је агресивним оптужбама за ширење исламофобије и зачепила уста свакој критици политичког пута и групног кретања поред провалије којим је водила народ.

Тај пропагандни изум појма „исламофобија“ вишеструко је био функционалан: он је заустављао приче и разговоре о бруталним и масовним злочинима исламиста о ритуалним егзекуцијама и терористичким акцијама – зауставио је и критику окупације европског континента а посебно ушуткао вјерску интелигенцију и муслимане који су жељели разговарати о битним питањима реформе ислама, односу према политичким уређењима и друштву, према историјској свијести и паралелном идентитету поред исламског – о положају жене у друштву, одгоју дјеце, о самоубиствима као акцијама ширег војног значаја…

Да би могао градити функционалну државу, са модерним законским рјешењима и функционалним институцијама, предсједник Додик морао је увијек изнова одговарати на питање ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је храбро прихватио, супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у Босни и Херцеговини и улози српског народа у њему, док су многи политички актери кукавички подвијали реп и мирно слушали лажи и оптужбе на рачун властитог народа.

Додик је јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у Републици Српској и нико га није могао уцијенити ни заплашити.

Тако се, кроз борбу, кристалисала једина јасна формула за прави, национално осмишљен избор политичког лидера народа и земље.

Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког Бошњака који жели имати иза себе поуздану државу што брине о њему а испред себе нуди сигурну перспективу напретка.

Зато о томе пишем: смрћу Мехмеда Спахе, Бошњаци су изгубили сваку везу са својом историјском браћом а тиме и сваку везу са државом.

Држава није ничија играчка нити продужена рука било чије воље изван својих граница.

Држава је знак свијести и моћи народа – знак вјере у његову колективну свијест и способност да управља собом, градећи и пројектујући боље, за генерације које требају тек доћи. Династија Изетбеговића повукла је властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – потпуни ћорсокак и безизлаз.

Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе прије рата и послије њега, те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини правилни корак у будућност. Доказивати моћ државе на сиротињи којој се ускраћују основна права и која је доведена у тешко стање зависности, без посла и без могућности избора, може само вјерски фанатик задојен мржњом попут Бакира.

Сукоби са Човић Драганом нису нимало персонални него симболични сукоб Хрвата и њиховог дојучерашњег цвијећа – њихових интереса и планова за будућност.

Сукоби са Додиком су израз глупости и неразумијевања властите губитничке позиције коју Бакир Изетбеговић нуди цјелом бошњачком народу као једину извјесну перспективу. Одлазак Бакира Изетбеговића означиће крај лутања и неизвјесности – крај страдања за све народе у БиХ.

Његов одлазак је сасвим сигуран и неизбјежан а то је ДОБРА ВИЈЕСТ ЗА СВЕ.

Џевад Галијашевић

 

ФСК

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *