ОТВОРЕНО ПИСМО БОЛЕСНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ „Зашто ми не дате да ЖИВИМ?“

Поделите:

Седам година траје борба за оздрављење 16-годишње Дарије Петровић, лепе и паметне девојке из Бање Kовиљаче којој је држава Србија окренула леђа.

За све време лечења, Дарији је дато преко 50 дијагноза, али ниједна од њих није била права. Стање јој се из дана у дан погоршава, а лекари не могу да утврде од чега болује.

Дарија одбројава последње дане пред заказани одлазак на клинику у иностранство, за који, нажалост, нису успели да сакупе новац, па неће моћи ни да покушају да је спасу. Зато је одлучила да напише отворено писмо свима који су у овој земљи одговорни не само за њен живот, већ и за живот све болесне деце, а које је у целости објавио Ноизз.

„Почећу са обичном почетном фразом, са ‘поштовани’, мада многи не схватају шта та реч уопште значи.

Поштовани председниче, премијерко, министри, посланици и сви запослени у министарствима, доктори… који не дајете шансу за моје излечење, желим да вам се јавно обратим.

Питате се зашто јавно.

Зато што је милион пута закуцано на сва ваша врата, која су била затворена за све молбе и очајне крике моје мајке, која је тражила само једно, да спасе живот своме детету.

Забарикадирана системом, обилном администрацијом, правилима, прописима… који не важе за све и још свашта нешто, што је вредније од мог живота.

Живота детета. Живота деце.

Обраћам вам се лично ЈА, Дарија Петровић, и питам вас, свесна да нећу добити одговоре на моја питања.

Зашто ми не пружате шансу да живим, да будем користан и равноправан члан овога друштва? Чиме сам заслужила са својих 16 година да будем системски одбачена из овог друштва? И то само што сам оболела од неке болести. Болести коју ми ви не дозвољавате да се пронађе и можда излечи. Вашим правилима, прописима, администрацијом… И опет се понављам, која важи само за нас мале, неприметне чланове ове системске заједнице.

Зашто ме отписујете пре него и што сте ме упознали и уверили се да и ја могу да будем корисни члан заједнице? Зашто ми не пружате шансу?

Ако већ нећете да ми испуните жељу да живим, бар ми дајте шансу да се лечим, да покушам, да се борим… Покажите ми да је мој живот вреднији од било које администрације, прописа, система… Дајте ми шансу.

Знам да знате, јер ви све знате, да 20. августа треба да идем на клинику у иностранство, да идем да потражим моју изгубљену шансу за излечењем, коју ми ВИ нисте пружили. Исто тако, знате да идем као очајни просјак, за којег су родитељи последњим вапајем просили, износећи све моје дијагнозе и све у вези са мном у јавност, само да би спасли мој зивот. Да, просили и просе, за мој живот, али су прво куцали на сва ваша врата, која сте ви систематски затворили не размишљајући и не препознајући очај родитеља који моле да се спасе живот њиховог детета.

Знам да знате, али не знате, а и не интересује вас, 20. августа НЕЋУ МОЋИ ОТИЋИ НА KЛИНИKУ, јер нисмо успели. Уз сву подршку народа који се трудио, ми нисмо успели. НИСМО УСПЕЛИ ДА ИСПРОСИМО цену мога живота. Да, нисмо успели.

Зато желим лично да вас обавестим, а знам и да вас не интересује – НИСМО УСПЕЛИ.

Желим и да вам се захвалим што сте моје родитеље претворили у очајне просјаке, који још очајније пуштају крике вапаја, да спасу једину и највећу имовину која им је остала –

МОЈ ЖИВОТ.

Што сте нам свима, па и мени, системски затворили сва врата?

Да вам се захвалим што сте мој живот одбацили као поцепану крпу. Што сте ми доделили време чекања, а које није мој савезник, као ни ви. Посебно да вам се захвалим што ми нисте пружили шансу и што сте показали колико вреди за вас мој живот.
Noizz

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *