Теодор Рузвелт Малок: Трагедија европске породице

Поделите:

Због чега конкретно у Европи и на Западу изумире породица?

Новоизабрани франуцски председник Емануел Макрон нема децу; немачка канцеларка Ангела Меркел нема децу; британска премијерка Тереза Меј нема децу; италијански премијер Паоло Ђентилони нема децу; холандски премијер Марк Руте, као и шведски (Стефан Левен), луксембуршки (Гзавије Бетел) и шкотски (Никола Старџон) премијери такође немају децу.

Листа се наставља… Летонски председник Рајмондс Вејонис нема децу, као ни литванска председница Даља Грибускајте и румунски председник Клаус Вернер Јоханис. Жан Клод Јункер, председник Европске комисије, такође нема децу нити породицу.

Дакле, отворено речено: несразмерно велики број људи који доносе озбиљне одлуке о европској будућности не морају да брину како ће се то у будућности одразити на интересе њихових браће и сестара, деце или унука. Они нису део породице и у потпуности су фокусирани на једну доминантну и свемоћну социјалну јединицу којој исказују поштовање и посвећују сву своју пажњу – државу.

Демографија изгледа проблематично. Стопа наталитета аутохтоних Европљана је тренутно између 0,2 и 1,1 одсто. Европа се не репродукује и, ако се ови трендови наставе, престаће да постоји.

Кад се узме у обзир комбинација све старије популације, веома ниских стопа наталитета и немогућност финансирања сопствених богатих бенефиција – поставља се питање шта ће остати од Европе?

ПОРОДИЦА ПРЕТЊА ЗА ДРЖАВУ
Због чега конкретно у Европи и на Западу изумире породица? У западном свету традиционална породица наставља да се круни и урушава – свако ко брани традицију (300.000 година незабележене усмене и савремене писане историје) подвргнут је исмевању и одбачен, док се, одричући се наде, у очају повлачимо пред будућношћу без породице и пратећих вредности. Подизање гласа за породицу готово да нема одјека код бирача, а неко ко то ради у најбољем случају делује носталгично, у најгорем ретроградно.

Ради ли се ту и о нечем већем? Да, пад породице подрива и саму цивилизацију. Већ у 30-тим Кристофер Довсон, католички историчар са Оксфорда, у свом делу Патријархална породица у историји жали се да је, кад је у питању породица, дугорочни пад још од периода ренесансе дошао до тачке без повратка. Својом далековидошћу наговестио је оно што се данас чињенично потврђује.

Али зашто су преовлађујући статизам [1] и глобалистичка политичка култура тако непријатељски настројени према породици?

porodica0Криза породице није просто резултат промењених сексуалних обичаја или феминистичке идеологије (премда јој и то доприноси). Она има делеко дубље корене.

Породица је изгубила свој друштвени значај јер представља претњу за државу [2]. Као прва и основна ћелија живота, породица је претходила држави и увек балансирала своје интересе.

Међутим, у претходних 50 година, држава благостања урадила је све што је могла да породицу растури. Делећи породице, охрабрујући разводе, подржавајући абортусе, принудно одузимајући очинство и градећи зависност (од државе; прим. прев.), држава није само немо посматрала смрт породичне структуре – била је активан и примарни узрочник њених неприлика.

Речима једног стручњака, „Држава је постала господар породице. Последица је то да је породица сада извршилац, роб и службеница државе.“

Утисак је да свака нова генерација доприноси даљем сакаћењу породице. Атомизована и акултуризована, породица, тамо где још увек уопште постоји, више није препознатљива. Били смо сведоци опште политизације дечје побуне, нарочито у Европи.

Нације више нису колективи њихових многочланих породица, већ су претворене у централизовани Вавилон, познат као Брисел, синдикализовано функционалну државу над државама.

НОВО ПРВОСВЕШТЕНСТВО
Г. К. Честерстон је једном забележио да је породица контролор државне моћи, и да би њено слабљење довело до губитка слободе. Он је решење видео у мањој држави (мисли се на мању улогу државе; прим. прев.) и систему плуралних социјалних доприноса, који се не би међусобно ометали.

Холандски антиреволуционарни премијер Абрахам Кујпер, који је и сам имао велику породицу, назвао је то сфером суверенитета и сматрао да би све структуре друштва – породица, економија, школе, заједнице – требало да буду у балансу, свака суверена у свом домену, а све заједно под Богом као сувереном.

Данас је религија дефинитивно релативизована и потпуно приватизована (не мисли се на економски, већ на социјални тип приватизације; прим. прев.), ако се уопште више и практикује у Европи. Такозване бирократске елите и „стручњаци“ за државну управу и образовање (ново првосвештенство) одређују комплетну политику, укључујући и ону која се тиче породице. Као резултат тога, породица је постала жртва културног рата.

Не само да је породица нападнута; она је у процесу прописног искорењивања. Довољно је да поново погледате бројке. Пре неколико деценија социолог Питер Бергер и његова жена Бригита написали су дело Рат против -породице. У њему се ламентује над „страшном сумњом да су решења која преферирају професионалци у ствари можда део проблема“.

Другим речима, не узевши у обзир посредничку структуру породице, убили смо бебу. Заиста, буржоаска породица је поред осталог извор наклоности – или, ако смемо рећи, врлина – као што су индивидуализам, приватност, предузетништво, штедљивост, дисциплина и просперитет, које су синоними за западне вредности и модернизацију.

Како да обновимо нашу културу суочени са изазовом тако отвореног непријатељства? Рађањем.

Волети живот значи схватати и умножавати дар живота. Место где се то догађа је породица. Аристотел је тврдио да породица представља природу у својој најчистијој манифестацији. Рекао је: „Породица је главна ћелија целог људског друштва, основна заједница људских бића“.

porodicagradjanskaДанашња Европа треба да окрене главу од златног идола статизма, који убија породицу, и прихвати мудрији скуп норми своје прошлости – када су њени лидери високо ценили вредност људске породице – пре него што буде прекасно и заувек нестане.

„ЉУДИ ЈЕДИНО БОГАСТВО“
Америка, иако нападнута од истих снага, још увек није у потпуности подлегла. Њена стопа наталитета сада је најнижа у дугачкој историји земље, са само 59 порођаја на 1000 жена. Али тамо где је Европа угушена, Америка је тек озбиљно оштећена и окренута у погрешном правцу. Не би требало да копира Европу.

Репродукција изгледа више није популарна. Људи чекају или у потпуности одбијају да имају децу јер јуре сопствене каријере, а виде све веће трошкове дечјег подизања. Једни немају вере у будућност, док други верују у планету и њено окружење више него у људску врсту.

Нестаје одговорности за подизање деце и изградњу трајних вишегенерацијских породичних стабала и све је мање оних који иду у том правцу.

Политички економиста Жан Болдин у 17. веку је тврдио да су „људи једино богаство“. Логика налаже да нације, посебно у Европи, а заправо и сама цивилизација, прво треба бројчано да ојачају.

porodicaseloБез породицȃ, онтолошки и физички ut cedant in nihilum.

Теодор Рузвелт Малок је научник, дипломата и стратег који је написао мемоаре „Давос, Аспен и Јејл: Живот глобалног шерпаса иза елитне завесе“

_____________________
Напомене преводиоца:

[1] Статизам (термин настао од речи state, што на енглеском значи држава) је веровање да држава треба да контролише економску и социјалну политику, што у САД заговарају либерали и присталице Демократске партије, док се конзервативци и републиканци жестоко противе).

[2] Амерички конзервазивци су, за разлику од европских, велики су противници јачања улоге државе и централизованог одлучивања.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Breitbart, Нови Стандард

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *