Душан Буковић: Попивода о антисрпској клики Тито-Ранковић

Поделите:

Попивода је одмах после резолуције Информбироа побегао из Југославије у Совјетски Савез 1948. године. Побегао је у јеку страшних злочина над извесним „српским“ комунистима, када их је Брозова великохрватска, фабијанска и интернационалистичка београдска-јосипградска рајетинска клика, Удба и милиција хапсила и спроводила у концентрационе логоре у којима је инсценирала њихова убиства под разним изговорима… (Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом интернационализма“, Огран југословенских комуниста- политемиграната у НР Румунији, број 10, 1.Х.1949).

Броз је на нашу српску жалост познат и по томе да је дошао из Хрватске у Србију да покрене диверзантске акције и точак „буржоаско-демократске“ револуције, која је била само нагли прелаз у великохрватску и пролетерску и да је као агент злоупотребио део србског народа да се бори против сопствених интереса. Све се то радило по србофобичном плану Коминтерне и извесних мрачних сила, Стаљин је у „Питањима лењинизма“, дословно рекао: „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације, који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

Овакво схватање имао је Стаљин и према корпоративној „кинеској и југословенској револуцији које су испољавале специфичности у складу са општеисторијским и националним условима. Због тога је он стварање пролетерских бригада и одлука Другог заседања АВНОЈ-а оквалификовао као ударац ножем у леђа Совјетском Савезу, зато је покренуо кампању на основу Резолуције Информбироа 1948. године против Југоалавије да би се тако онемогућио стваралачки раѕвој нових форми диктатуре пролетаријата…“ (Види: Др Сава Живанов, Стаљинизам и дестаљинизација, Нови Сад, 1969, стр. 18).

Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-рајетини прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара, да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити и осакатити.

Нападајући на овај начин србски народ за тзв. „великоспски хегемонизам“ , „српски“ комунисти су жртвовали и подредили националне интересе туђинским интересима, представницима тзв. „Светске федералне владе великих изабраника“ и Генералном Савету Интернационале Карла Маркса, чије седиште се налази у Њујорку од 1872. године – “Pas seulement du transfert a New /York, en cette meme annee 1872, du siege du Conseil General de l’Internationale de Karl Marx qui allait prendre l’essor que nous savons…” ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

Имајући на уму да су у Краљевини Југославији подјармљени „српски“ комунисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних, обезглављених, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.

Занимљиво је да „српски“ и „југословенски“ комунисти нису створили тз. „Народноослободилачке одреде“ пре напада национал-социјалистичке Немачке на СССР и ако је Немачка окупирала Југославију, већ онда када је Немачка напала интернационални Совјетски Савез. Подјармљени „југословенски“ и „српски“ комунисти- интернационалисти и ренегати гледали су у интернационалном СССР своју „драгу социјалистичку домовину, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено човечанство читавог света…“ (Види: Редакциони Одбор, Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, Књ. 1, Борбе у Македонији, јули 1941 – септембар 1943, Београд, 1952, стр. 5-9). Подјармљеним „српским“ и „југословенским“ комунистима није био циљ „народно-ослободилачка борба“ против окупатора, већ је служила као политичка маска за борбу против Срба-националиста, као чисто тактички и стратешки потез, ради промене поретка, за отимање власти.

У хрватским етничким крајевима који су били под окупаторским окриљем Немачке и Краљевине Италије, није било комунистичког устанка. Чињеница је да су по ослобођењу Дрвара и Срба 27. јула 1941. године и по плану Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Хрватске за Далмацију, од 5. августа 1941. године диверзантски НОП одреди Далмације, који су формирани тих дана, требали да се пребаце „у кнински, сињски, врљички, ливањски, и бенковачки крај и да тамо почну са освајањем села, а не у крајевима и селима приморја…“ (Види: Драгослав Џинић, Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, Том 13, Књ.1, Документи Краљевине Италије 1941, Београд, 1969, стр. 331).

Националним хрватским комунистима је сарадња са подјармљеним Србима-интернационалистима била потребна да би прикрили прави циљ своје борбе, јер им је „концепција Југославије била само опција транзита…“ (Види: Др Бранко Петрановић, Опција транзита, Спона, бр. 17, 22. април 1993).

Такође, имајући на уму једно сведочење Васе Иветића, које је објављено у књизи „Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања“, где између осталог стоји:
„5. марта 1942. године у Пеуље су дошли Вицко Крстуловић, Вице Буљан, Цвијо Орашчић и секретар Окружног комитета КПЈ за Ливно Едо Сантини, којег сам познавао под именом ‘Ђорђе’. Они су требали да се састану са Љубом Бабићем. Мени је јављено да дођем у засеок Гашиће, јер се Никица није налазио ту… Тако смо и учинили, рекавши да немамо времена. Стигли смо у Пеуље и преноћили. Сутрадан је одржана конференција у пеуљској школи, на којој је био присутан Маркица Ћућуз и његова група четника. На конференцији су говорили Вицко Крстуловић и Вице Буљан. Поред осталог било је интересантно и ово, када је један од четника рекао Вицку Крстуловићу: Друже Јовићу, ми знамо да си ти Србин, али је Вицко Буљан шокац и њему не вјерујемо…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово, 1971, стр. 266-267).

Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у мају 1943: „Боримо се за слободу и победу било које словенске покрајине. Сви крајеви Балкана биће слободни. А када једанпут буду слободни, онда ће једна посебна делегација, коју ће водити друг Тито, замолити друга Стаљина да нас прими у свој Савез. Друг Тито, који се бори у Хрватској, истовремено је и словеначки партизан и спреман је да замоли друга Стаљина да нас укључи у Совјетски Савез Социјалистичких Република…“

Указали бисмо да је и Милован Ђилас у „Борби“ од 7. новембра 1942. године између осталог, писао: „Бранили су нам да волимо Совјетски савез. Ми доказујемо данас оружјем у руци да смо га увек волели… Љубав наша према Совјетском савезу неугасива је, јер она је кроз крв и огањ постала наш живот, наша будућност, наш опстанак, хлеб наш насушни…“ Попивода је објавио овај чланак, који преносимо под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку Југославију“, које су издавали југословенски комунисти- политемигранти у НР Румунији и Совјетском Савезу. Он је и данас од интереса за разобличавање Брозове србофобичне, издајничке и злогласне клике у току Другог светског рата, коју су устоличили у Београду-Јосипграду 1944. године европски и амерички империјалисти.

На крају не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо што комунисти сами кажу о себи.

 

Душан Буквић

ВИДОВДАН

 

Поделите:
1 reply
  1. Вуле
    Вуле says:

    Душане соколе, што ниси искрен до края и упреш прстом у смернице Коминтерне из Дрездена о уништењу Србског народа. У овом народу ће увек наћи Ранковића, Ковачевића, Ђида….и ликове њима сличне. Како Коминтерна и данас покушава да од Србие отме Войводство и Србску? Врло просто, брани, брани, пиша из ветар, жали се Бутросу Гали. Дежа ви, знаю Срби трикове Интернационале, али се због фосила и мира у кући праве невешти. Још равно сто година Србия се неће успети отрести тих „патриота“ Кадињаче и Сремског фронта.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *