Прочитајте причу чика Милана (103), најстаријег партизана у Бањалуци

Поделите:

Рођен је у Аустроугарској, одрастао у Краљевини СХС, борио се против Хитлера и НДХ и изборио за социјалистичку Југославију, коју и данас сматра својом једином правом домовином. Милан Пузић (103), најстарији партизан у Бањалуци, како свједочи његова ћерка Мирослава Иванић, више није у стању да се придружи својим друговима на свечаностима поводом Дана устанка.

Прије четири године за „ЕуроБлиц“ је говорио о својим сјећањима, на устанак у Пасјаку код Дрвара, биткама на Сутјесци и Неретви, одликовањим и почастима.

Све до стотог рођендана чика Милан је сваког дана, пред ручак, шетао Господском, а често се знао попети и до канцеларије СУБНОР на трећем спрату, да поприча са ратним друговима. Памћење и бистар ум га и данас служе. Сјећа се сваког поточића, засеока и брда на којем је ратовао, од јула 1941. кад се крајишка младеж дигла на Трећи Рајх, до маја 1945. кад су непријатеља дотјерали до аустријске границе, а тјерали би их и даље, да савезници нису рекли „стоп“.

– Нисмо се ничег бојали, можда и зато што смо били пука сиротиња, нисмо имали ништа, осим вјере у боље сутра – каже чика Милан.

Као младић је радио у дрварској вискози и учествовао у штрајковима и радничким немирима, али није био комуниста, па је у априлу 1941. с пјесмом кренуо да брани краља и отаџбину.

За неколико дана то се ратовање неславно завршило. Побјегао је из заробљеништва и, кријући се од њемачких и усташких патрола, вратио се у своје село Бастаси код Дрвара.

– Кад сам дошао, видим, нема једног комшије, па другог, трећег. У једном засеоку усташе убиле двоје људи, а из другог двојица момака побјегла „у шуму“. Једном нашој кући дође Ђуро Бодрожа, жандар који је бјежао од усташа, а имао је брата комунисту. Гледам ја њега, па га питам: је ли, Ђуро, хоће ли се дизати тај устанак? А он ме пита: би ли ти ишао? Рече ми гђе да одем и коме да се јавим – препричава чика Милан.

Већ 15. јула 1941. у шуми код засеока Пасјак приступио је одреду, који ће 13 дана касније подићи устанак, ослободити Дрвар и формирати једну од првих слободних територија у Европи.

Милан Пузић је ратовао по чукама и висовима до Бихаћа до Бијелог Поља и од војника и десетара догурао је до чина мајора.

Рањен је три пута, а најдрамтичније је било на Неретви, гђе је бранећи рањенике, и сам погођен рафалом у ногу. Спасао га је командант батаљона Милан Атлагић.

– Допузао је до мене и шапнуо: вући ћу те за здраву ногу, а ти се одупри рукама. Тако смо пузили, под непријатељском ватром, а ја онако рањен, вучем стројницу, нисам хтио да је оставим. Срећом било је хладно, минус 20, рана се заледила, па нисам искрварио – прича чика Милан.

Сјећа се и језивих сцена, када су њемачки бомбардери гађали рањенике, а они са носила беспомоћно гледали у небо. У памћење му се урезала и суза брата Николе, кад га је посјетио у ратној болници у Прозору.

– Тада смо се посљедњи пут видели. Погинуо је 1945. на Новом, четири дана прије него што је град ослобођен – прича Милан Пузић.

Препричава и како је из ешелона рањеника и инвалида, у који је распоређен након битке на Неретви, побјегао у своју борбену јединицу, коју је једва нашао на граници Црне Горе и Санџака.

Стари споменичар, каже, не воли партизанске филмове и одавно је престао да их гледа.

– У њима је све приказано штуро, блиједо. Кад сам гледао филмове о Неретви и Сутјесци, а добро знам шта се тамо стварно дешавало, осјетио сам то на својој кожи, неке су ми сцене изгледале смијешно, а неке бесмислено и тужно – каже Милан Пузић.

Глад гора од рафала

Милан Пузић каже да му је од свих ратних невоља најгора била глад. Дешавало се да партизани данима не окусе ни залогаја. Тако је било и уочи пробоја на Сутјесци.

– Командант бригаде Никола Карановић нам је отоврено рекао: ако ноћас не пробијете обуч, боље је кољите се сами, него да чекате фашисте! Опкољени, стијешњени у планини, притиснути десетоструко моћнијим непријатељем, скапавали смо од глади. Док смо се спремали за пробој, нападе непријатељска патрола нашег команданта, ми за пушке да га добранимо и – у том метежу заробисмо њихову кобилу. Одмах смо је заклали и свако је добио по комад меса. Нисмо имали кад да га печемо или кувамо, ја чак нисам могао дочекати ни да се охлади, па ми се смучило, кад сам загризао. Али, нисам одустајао – прича чика Милан и додаје да је пријесна коњетина била најчешће партизанска храна.

Љубав у доба рата

Милан Пузић се још у рату загледао у своју комшиницу Славку, омладинску активисткињу, с којом се оженио 1945. и стекао троје ђеце, четворо унучади и четворо праунучади. Послије рата су живели у Београду и Сарајеву, а потом годинама у Санском Мосту, гђе је Милан био начелник војног одсјека. Пензионисан је 1957. као потпуковник, а од шездесетих живе у Бањалуци. Славка је преминула прије пет година и Милан каже да је никад неће прежалити.

Споменица дража од ордена

Посљедње одликовање добио је 2014. године, на 70 годишњицу ослобођења Бањалуке и то од – Русије, за посебне заслуге у заједничким борбама са Црвеном армијом.

-Десет пута сам одликован, али ми је Партизанска споменица дража од свих ордена – рекао је чика Милан.

ЕуроБлиц

Поделите:
14 replies
    • Spase Uzelac,
      Spase Uzelac, says:

      Najumjesnije pitanje! Ali zato samo ime i prezime, ne “ selektivno pamcenje“! Iz Slicnih sam krajeva, svima poznat u ondasnjij Jugoslaviji Simo Dubajic; tragedijo srpska! A njegov podkomandant, Mileta Kolundzic, komunista, o svu mladost koja nije pobjegla u sumu- odatle“ sumari“, a ne partuzani, najmanje komunisti, bas kako i ovdje rece „u sumu“, a ovi su, onda, mahom u cetnike Djujiceve!-, dakle svu mladost seosku pokupio komunista i marta mjeseca, ’41, po kapitulaciji Italije i povlacenju kroz selo prema Zadru prisilio ih da “ prackama napadnu kapituliranu vojsku koja se mirno povlaci i njih preko dvadeset svi izginu kod seoske Crkve Mlade Nedjejle; a komunista se povukao na brdo nepuni kilometar dalje da gleda kako ovi „hrabro“ ginu; zato sto su svi “ hrabro“ izginuli i NIJEDAN, naravno, Talijan, dobio je visoko odlikovanje , a do kraja zivota visoku penziju; posle rata strah i trepet, koju on zeli njegova je!, ko da se zaposli on ce da odredi… Obicna uhodana Djubrad komunisticka; sezdesetih na sedadesete godine, klinac sam, zvonio na obnovljenoj Crkvi koje su h r v a t i ( ne ustase, a onaj rece “ ystase“) i u prvom razredu gimnaxije, uz to, blebnuh nesto o usranome- a zaistsa je bio usran, smrdio i odzada i spreda !- t i t i i ovaj smradoliki dvonozaac dolazi mome ocu- Dosao sam da ga ubijem!, a ja, tele, u duboku sijenu! gusim se….
      A “ sumari“ se zvahu, jer pobjegose u sume pred hrvatskim- ne: ustaskim!- klanjem; kakvi komunisti, pa tog jada i nevolje nigdje ne bijase, a da tako i ostade i danas bi nas bilo- i tamo i ovdje . Moji su za j njih imali posebnu narodnu kletvu, nigdje cuvenu , pa, evo!, neka se zapise, da se savuca: U krecinu se , dabogda,
      pretvorili! I ja ih tako kunem. AMIN!

      Одговори
  1. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    ЖИВОТНИ ПУТ ЈЕДНОГ ХЕРОЈА

    Имајући у виду да су после априлског слома 1941. године за србски народ настали тешки и трагични дани у Павелићевој кољачкој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког и италијанског окупатора. Срби су били окупирани, разоружани и осуђени на смрт. Народ , осуђен на смрт, најавио је рат хрватским усташким кољачима. Масовни покољи су утицали на формирање србског отпора хрватским усташким кољчима. Дошло је до спонтаног србског народног устанка у „турској“ и „каурској“ Крајини, где се народ листом дигао на ноге.

    Србски устанак је изазвао страх Брозове класне, фашистичко-интермаријумске, великохрватске, фабијанске и бундистичко-троцкистичке клике, која су уплашила да се устанак у „турској“ и „каурској“ Крајини не „претвори у сасвим ‘српску ствар’…” (Види: Ђуро Станисављевић, Појава и развитак цетничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Зборник радова, књ. 4, Београд, 1963, стр. 45).

    У „Србији“ од децембра 1980. године објављен је занимљив некролог о Сими-Мими Бурсаћу под насловом „ Животни пут једног хероја“, где између осталог стоји:

    „Ове године, 22 јула, умро је у граду Милвоки у Америци, Симо Бурсаћ – Миме, како су га понајвише ословљавали. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Саве у Либертивилу. Рођен је у селу Личка Калдрма на граници Босне 3. септембра 1911 године од оца Симе и мајке Софије, који су имали осморо деце…

    У краткотрајном рату Југославије, Миме се из Далмације повлачио у Босну са својом војном јединицом. То повлачење ишло је до Гламоча, а онда су га зауставили Немци. Миме је успео да избегне заробљавање и стигне у свој Дрвар којег су Немци заузели тачно на Ускрс, да би на Ђурђевдан предали власт Талијанима који су се у јуну повукли у Далмацију, а власт предали усташама.

    Усташе су одмах отпочели свој крвави пир пљачком српске имовине, клањем Срба и присилним покатоличавањем. У то време народ, колико то може, бежи у шуме и сакупља се у збегове. У тим збеговима истиче се и почиње са организовањем устанка, учитељ Лаза Тешановић, касније прослављени четнички командант. А збегова је било на све стране шума и планина на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. У то време свештеник из села Стрмице на Тромеђи, Момчило Ђујић, био се склонио са породицом испред усташке потере у Кистање, мали српски градић у Буковици, који је био под Талијанском окупацијом. У Кистање су стизале српске избеглице из Босне, Лике и осталих делова Далмације. Ђујић је ту основао Одбор за прихват и смештај избеглица. Али, главни је задатак био тог Одбора да набавља радио-апарате, оружје и муницију и то шаље у српске збегове на Тромеђи. Пренос тога у збегове, најуспешније су обављали Шпиро Лукић из Велике Попине (сад живи у Калифорнији) и Ђуро Крнета из Црних Потока, којег су касније комунисти због тога мучили на грозне муке и убили. Наш Миме Бурсаћ у то време био је у збегу у Оташевцу између Клековаче и Шатор планине, североисточно од Дрвара. Ту су колибе Кецмана, Дамјановића, Шобића, Трикића, родољубивих Срба. Међу њима се истиче као домаћин Пане Кецман, угледни српски трговац из Дрвара. Сви су ту већином Дрварчани. Пане је био већ и нека врста команданта тог збега. Одређивао је сталну смену патрола и заседа на цести Дрвар-Оштрељ, са задатком да мотре кретање усташа. Усташе су туда спроводиле похватане Србе на покољ и стрељање у Оштрељу или Петровцу. То је сада требало пресећи. У Дрвару је био велики број похватаних Срба које су усташе спремале за стрељање. У две заседе српских бораца, 26 јула 1941, били су, у једној заседи Бранко Богић и Милан Миљевић, а у другој Симо – Мимо Бурсаћ, Никица Кецман и Коста Дамјановић. Нешто пред залазак сунца, испред њих је налетео усташки ауто из Дрвара у којем је био домобрански бојник Конрад са посилним и шофером. Али мимо заседу нису прошли: одјекнуо је пуцањ из карабина Симе – Миме Бурсаћа а затим остали пуцњи и тресак бомба. Убијен је бојник Конрад и његов посилни, а шофер је појачао брзину аута и рањен успео да стигне до усташа на Оштрељу, где је за пар сати подлегао ранама.

    Паљба пушака и тресак бомба изнад Дрвара одјекнула је брзо широм Тромеђе у Босни, Лици и Далмацији. Симо – Миме Бурсаћ уписао је са својим саборцима, тога дана име у историју српског народа и Другог светског рата. Те исте вечери српски борци из многих збегова одлучили су да у току ноћи, пре сванућа ударе на Дрвар, да поразе усташе и ослободе Србе ту доведене на усташку клаоницу. Тако је у 4 сата изјутра 27 јула 1941 почео устанак Срба ударом на Дрвар, који је био ослобођен до подне. После подне, у победи, већ су организоване борбене јединице са народним старјешинама. Међу њима била је прва чета славног Илије Деснице, који је тог дана у борби против усташа стекао славу хероја, због чега су га касније комунисти намамили на разговор и мучки убили. Неки комунистички зликовци и лажни борци за слободу писали су да су они дигли и организовали устанак у Дрвару. Међутим, један међу њима, код којег је остао трачак савести, Никола Котле, који је био учесник устанка у Дрвару, у својим успоменама на устанак пише:

    ‘Нека ми другови опросте који другачије тврде, али ја се добро сећам како је било’, па онда каже да је главни организатор устанка био учитељ Лазо Тешановић, који је пред ноћни напад на Дрвар одржао важан родољубиви говор борцима који су напали и освојили Дрвар.

    По паду Дрвара, устаници су кренули на све стране кроз борбе против усташа. Међу њима, наш Миме, био је у одреду Илије Деснице на Оштрељу, где су често усташе наваљивале из Петровца и у сваком нападу бивали тешко поражени и одбијени. Они су јављали у своју команду да је немогуће продрети преко Оштреља јер да ‘за сваком буквом има по један ћетник са карабином’. У борбама на Оштрељу истицао се Миме и скренуо на себе пажњу старешина као храбар, мудар и весео борац. Талас устанка брзо је запљуснуо Босну, Лику и Далмацију и за месец дана Срби на Тромеђи били су слободни. А четнички борци све се више сврставали у герилске војне јединице из којих је убрзо никла славна Динарска четничка Дивизија на Тромеђи под командом Војводе Момчила Р. Ђујића, којег су четници и четничке старешине у јесен 1941 једнодушно изабрали за команданта на познатој истријској скупштини у Црним Потоцима на Тромеђи.

    Симо-Миме Бурсаћ, после убијства Илије Деснице, биће у другим борбеним јединицама Динарске дивизије, али вазда у борбеним линијама, у врликим окршајима. Вазда храбар и славан, ведар и весео, био је вољен од браће сабораца. Бивао је често у штабовима Корпуса и Дивизије и у пратњи Војводе Бране Богуновића и Војводе Момчила. За њега у ничем није било тешкоће нити нечег што би други сматрали немогућим. На крилима песме газио је из борбе у борбу. Због тога је одликован највећим војним одликовањем, Крађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин пешадијског наредника. Изузетно духовит, забављао је браћу саборце са својим оценама догађаја и шалом у којој је он знао да засмеје своје сабеседнике до суза. У идућем броју нашег листа објавићемо посебно низ његових шала које су јасан израз његове урођене интелигенције и ведрине духа. Био је познат и популаран у целом српском насељу у Милвоки, где се је доселио 1950 из Енглеске…“ (Види: Животни пут једног хероја, „Србија“, децембар 1980, Fruitland, Ontario, Canada).

    Одговори
  2. Волга
    Волга says:

    Хвала Душану Буковићу на коментару. Итекао је он у вези са успоменама најстаријег партизна у Бања Луци.
    Милету Ћурчићу не одговара истина да отпор окупатору на Тромеђи нису организовали комунисти, него четници.
    И још тај Буковић пише српском ћирилицом, а Миле Ћурчић хрватском латиницом.

    Одговори
  3. vorkosign
    vorkosign says:

    pa nisu organizovali komunisti jer se još nije pokazao vojvoda Dinarac da je protiv komunista……
    posle ustanka u Drvaru kad je narod video da Đujić dobija municiju i oružje od Italijana i da napada na partizanske jedinice i ko nije bio komunista pridružio se Titovim partizanima da to postane…..
    opšte poznata činjenica je da su Ustaše dobijale oružje od Nemaca a Đujićevci od Italijana…..
    kad je narod to ukapirao i kad je video da oni dižu ustanak zbog sebe a ne zbog naroda svi im kasnije okrenu leđa i pređu na Titovu stranu..
    naročito posle kapitulacije Italije jer su Italijani svo svoje oružje predali četnicima a partizani nisu imali ni leba dovoljno da jedu….
    opasali se redenicima,sve automatske puške i puškomitraljezi kad ih čovek vidi pomislio bi ovi mogu da napadnu na Musolinija….
    ali malo sutra,narod ih prezreo i prozreo jer je bio goloruk i bedan i iz prkosa svi prišli Titu i ako nikad nisu bili komunisti niti su ikad pročitali i jednu knjigu o komunističkoj borbi za prava sirotinje…..
    da su svi bili bogati trgovci i popovi kao vojvoda DInarac možda bi više ostalo boraca kod Đujića ali narod bio bedan i go kao pištolj što ga je ponukalo da odusta od bogataške prevare..

    Одговори
    • Spase Uzelac,
      Spase Uzelac, says:

      Pogresno, vor.! , da nebi Italijana u toj italijanskoj okupacionoj zoni SrbiMa bi se i tu desilo ono sto se desilo u cjeloj NDH; TUZNA je istina: Srbi nikakvu titu ne prilaze, a komunisticke bitabge, zadnji seoski klosari, dojucerasnji Srbi? upadaju u srpska sela, pale ih, pa komsije ili Italijani zapalili , a narod ko narod…Dobrim ti je svjedokom poznati brozov general Gojko Polovina, kijega su, kada je progovorio naravno otpirili; najcjelovitije je ti je u dvotomnom- oko dvije hiljade gusto kucanih stranica- djelu Laze M. KOSTICA, zaboravljenom iz politickih razloga profesoru Beogradskog pravnog fakulteta, pre toga u Subotici, prvom ustavotvorcu Kraljevine i na teorijskom nivou najupornijem borcu protiv stvaranja banovine hrvatske- u ovome ga je, spram Laze nikajav pravni teoretik, a najobicniji rezimski sluga, tvorac banovine hevatske, kolega sa Fakukteta, toliko nezasluzeno izvikani Slobpdan Jovanovic.. sprecio i omeo; bista istoga tvorca banovine hrvatske ispred beogradskog Pravnog fakulteta sramno zauzima mjesto
      Lazino, a Lazine Kosti pocivaju neznano u Svajcarskoj… Nista mi nismo desetljecima smeli znati, a drugi su se latinski pripremali za zavrsni udarac…

      Одговори
  4. vorkosign
    vorkosign says:

    da sad izbije ustanak u Drvaru vojvoda Đujić bi dobio mnogo više pristalica nego 1941.
    jer se u međuvremenu mnogo ljudi obogatili,postalo školovano i imućno….
    čak i najbedniji bednici za ovih 70 godina postali gospoda obukli se u finu odeću,stavili kravate i šešir..
    onda to nije bilo tako imao si par krupni kapitalista u Drvaru a ostatak sve gladna i žedna gulija pa im nije mnogo odgovaralo da gladuju dok se drugi oko njih kite Italijanskim perjem posle kapitulacije Benita Mussolinija..
    ko sad nebi stupio u Đujićevu vojsku samo da vidi kako Federika Mogerini pliva niz Tibar??????
    pa i najokoreliji komunisti bi stavili šešir i kravatu i ako preziru gospodske manire.

    Одговори
  5. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    U najvećem delu Jugoslavije, gde su živeli Srbi, a van Srbije, srpska omladina nije imala šta birati – ili u šumu partizanima ili u koncentracioni kamp, to jest u smrt. Četnički pokret je u tim krajevima bio je mizeran, ili, češće, nije ni postojao. Ovo je gola činjenica i ja bih mogao i u tanka crevca da je elaboriram, i da vam pokažem organsku vezu između ideje Velike Srbije i integralnog jugoslovenstva, ideje, koja je pored spašavanja goloh života, bila ideologija srpske omladine tada, ali nemam sad vremena, moram ispeći još nekoliko kazana rakije da mi džibra ne prokisne.
    Dakle, jedan gerilski pokret, za koji u prvom trenutku nije ni bilo važno što su ga poveli komunsti, spasio je na desetine i stotine hiljada mladih srpskih života. I naravno, jedna cela istorija je iz toga proistekla koju sad četnici-početnici negiraju ne bi li dokazali da Zemlja nije lopta nego ravna ploča.

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm..Djujic je imao oko. 400-500 cetnika,sa oko 4.000 italijana u pozadini,sa artiljerijom koja ga je podrzavala…i, najverovatnije , da dezertira i pobegne u Jamerku. Devedesetih godina, cetnik pocetnik Milan Babic,je imao,deset sati nedeljno,otvorenu telefonsku liniju,sa izlapelim,djeneralom Djujicem..kakav savetnik,takva pobeda..isto 1945, isto 1995..

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *