Проф. др Здравко Пено: Против теолога – дарвиниста аргументима светог Максима Исповедника (Апел на апел – наставак)

Поделите:

Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву

Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на  кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања.

Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1]Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих,као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходноучењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3]О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­кона осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет,на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4]Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основураз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­матемељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­мапредставља основ вере у Светог Духа.

На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица.

Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5]То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Богје, по хришћанском схватању,дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мои нијеје оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски,не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6]

СветиМак­си­мподвлачи дасе постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле,не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставкепо­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону.

Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8]

Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управљаоб­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9]Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­неи делатнекод свих љу­ди.

СветиМак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10]Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11]

У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право ине може да будеу незнању или да остане „необавештен“о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере.

Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника којиу објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, некигенетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него,спроводећи интервенцијеу геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу,чине корак даљеу настојањуда промене структуру бића.

Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити  одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде?

Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13]

Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14]онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светомМак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15]

Када је реч о ве­зииз­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га.Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­саои судима­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јерјењи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν)на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћаи задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњициљ– Будући векка ко­ме су усме­ре­на.Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења.

Учењу о логосима промисла и судасветиМак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао,про­ја­вљу­је се у личномсје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са уБогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја,сходно учењусветогМак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­њеи Стра­да­њеГо­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике.

Недопустива је неодговорност потписника Апелапред Црквом, каои заклањање иза институција образовног системадржаве. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстамаи стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак,остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представљаопасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди.

Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вериговори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих(Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).

Геополитика

Поделите:
3 replies
  1. vorkosign
    vorkosign says:

    kakve veze ima teologija sa Darvinonov teorijom evolucije???????
    teologija bi trebalo da dokazuje ima li boga na svetu a ne ima li života…..
    život je raskošna tvorevina bez teološki predrasuda i dogmi pa mešanje teologa u njegove teoretske postavke je čist mazohizam….
    život i teorije o postanku života su nauka ne dogmatika….
    one se prvo dokazuju pa kroz experiment potvrđuju i na kraju naučnim radovima objavljuju svetu….
    a dogmatika radi sasvim suprotnu stvar od naučne svakodnevice…..
    prvo napišu neki rad koji nema veze sa mozgom,objave ga na nekoj verskoj radio stanici vernicima i traže posle od vernika da veruju u to ….
    gde je tu kritička nota?????
    gde su dokazi da je to tako?????
    gde su experimentalne činjenice koje dokazuju da je rad pravilno i logički nepristrasno objavljen od ljudi koji se razumeju u tematiku?????
    to što popovi rade to vam je isto kao kad automehaničar napiše knjigu o psihologiji pa je prvo proda mušterijama pa tek onda dođe u kanal da menja auspuh..
    kad klijenti dođu kod njega i pitaju
    >>treba da se menja glava motora<>ne treba da se menja glava motora,treba samo malo da se opustite i da vozite bez da mislite da se nešto pokvarili<>ja sam dobar psiholog,samo se opustite i ne mislite da je nešto pokvareno i svemogući bog će svaku grešku na motoru otkloniti<<
    eto isto to rade ovi teološki spekulanti koji se trpaju u temo o kojoj veze nemaju sa vezom a poslom kojim treba da se bave i oltarom neće..
    darvinizam nije dogmatika,darvinizam je nauka dve potpuno različite vrste ljudskog iskustva koje se fundamentalno razlikuju.

    Одговори
  2. vorkosign
    vorkosign says:

    i veoma je teško skupiti dokaze jer dokazi o postepenom razvoju vrsta brže propadaju nego što ih nauka može prezentovati javnosti…
    treba naći fosilne ostatke pre nego vrste nestanu sa lica zemlje i pre nego fosilni ostaci sagore kao ugalj u peći.
    to je Sizifov posao boriti se sa istorijom koja nestaje i sa istorijom koja je već nestala bespovratno……
    jedan delić da nedostaje u karikama evolucionog razvoja i odmah se nađe tuce šarlatana koji svaki nedostatak mogu nadoknaditi i reći:
    ***eeeee vidite tu vam fali fosilni nalaz,nema ga i cela teorija vam pada u vodu a Darvin je pogrešio,ništa ne zna jer se nije konsultovao sa svetom trojicom pa on kao četvrti naučnik nije više ni bitan***
    na taj način,samo trojica učestvuju u dokazivanju karika evolucije a svako četvrti može rizikovati da ispadne budala sasvim neopravdano ne svojom krivicom već zbog nedostatka dokaza koji postoje ali koje je veoma teško naći u datom momentu.

    Одговори
  3. Ti vraga
    Ti vraga says:

    ¨Pstovani profesore, dragi brate u Hristu,

    Najiskrenije, iz dubina srca – sokiran sam! Ali, sokiran sam radoscu koju mi je Vasa reakcija donela. Vase prvo reagovanje docekano je na noz na „teoloskom“ sajtu ZRU od kojekavih Yessya, okarakterisano cak od nekih punim mrznje….uplasio sam se kao neko ko pokusava da prati sta se desava oko nas, uplasio reakcije ljudi koji se pricescuju, izucavaju teologiju. Poseban strah me obuzeo jer sam osetio neki duh, nazvacu ga „relativizacije svetinje“….

    Taj strah mi je odagnalo, delimicno, Sapostenje Sabora, i iako je vladika Irinej srocio to „meko“, a vezano za ovu problematiku, shvatio sam da je nastala apsurdna situacija: da profesori, a neki i svestenici i episkopi, koji predaju i prenose znanje buducim svestenicima, episkopima, odjednom moraju da ispovedaju Saboru Pravoslavnost svoje vere. Kakav bolan sok! Onda reakcija Patrijarha. Zatim sledi predavanje vladike Irineja koji odmah uvlaci ovo bolno stanje sa PBFa u kontekst svoga predavanja, svesno kako bi na mudar, ocinski nacin jasno stavo do znanja onima koji treba da se smiravaju, i onima koji su zabrinutii.

    Sada kad se sve stisalo, opet Vi. Ne, ne i ne, ne moze to biti mrznja. Najpre vidi se i oseca se da je nacin na koji se obracate oblagodacen, nije to nekakav „literalni stil“, vec jasno, ostro kao mac koji raseca istinu od lazi. Ne pretenciozno, vec brizno, i ne sektaski vec bogoslovski.

    Procitati i citati neke radove nekih mladih teologa, viseg ranga, zaista je naporno.

    Bilo kako bilo, ne moze Vam se pripisati ni to da ste postali general nakon bitke, jer, ustvari, Vasa reakcija je bila medju prvima, pre odluke Sabora, ustvari OAVRTA, pre odluke Patrijarha, i pre predavanja vladike Irineja.

    Mnogima ce ova Vasa bogoslovska reakcija biti nerazumljiva, malo upucenijim nevazna – oooo, ne, trebalo bi je deliti kao letke. Kakve katastrofalne posledice ce to imati na buduce generacije, taj virus nezdravi koji je zarazio sam vrh crkvenog obrazovnog sistema…..kava mrznja, to coveku normalnom samo bol i strah moze izazvati.

    Blagodarim na argumentovanim bogoslovskim poukama, a posebno na vraceno nadi da iako cemo biti svedoci mnogih nepozeljnih stvari, kao i uvek kroz istroiju Crkve, uvek ce postojati oni koji ce upozoravati i, nadajmo se, nedozvoljavati kvarenje Istine.

    U vreme kada niko vise nece mnogo ni govoriti o Darvinizmu, kada se ljudi masovno lobotomiraju hemijski, kada se priprema ugradnja implantata u mozak kako bi se „korigovao moral i sreca“, vreme kada se manipulise sa genima, rijecju kada ce sve ici zastrasujucom brzinom, mi imamo ovo….ne treba da se lazemo, iza sablonizovanih doktorskih radova, sablonizovanih po formi i sustini, iza stancanja doktora teologije kao grckalica, iza sjaja novih hramova koji se podizu, nakon onog blagodatnog duha priziva za ucrkovljenje mnogima, cim smo se malo uljuljkali, cim smo obnovili hramove, oskolovali kadar, odmah imamo „teolosku aristokratiju“ koja servilno nastupa ka „inteligenciji“ ateista i liberala na ustrb, ni manje ni vise, nego same Istine, same srzi te istine – stvaranja sveta i coveka i ljdske ikonicnosti.

    Blagodarim!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *