Сукоб Израел-Палестина за неупућене

Поделите:

Уколико се по питању Израел-Палестина обавјештавате из водећих маинстреам медија (1), како људи и иначе чине на уобичајеном површном нивоу који диктира ритам свакодневице, тада о тој замршеној политичкој ситуацији сигурно имате представу као о сукобу у којем јаки и агресивни Израелци тлаче немоћне и невине Палестинце који се боре за државу коју су им Жидови отели. Штовише, о Израелу ћете чути као о апартхеид држави.

Чињенице су сљедеће и сватко их може провјерити: У Израелу живи око милијун и пол Арапа, што значи да је 20% израелских држављана арапског поријекла. Они у њему уживају апсолутно сва права као и Жидови. Точније, Арапи у Израелу уживају грађанска права и особне слободе какве не постоје нигђе у читавом арапском свијету. Другим ријечима, најслободнији Арапи живе у Израелу. (2)

Израелски Арапи могу гласати, бити бирани у парламент, држати имовину и водити бизнис без икаквих ограничења. Судац који је бившег израелског предсједника Моше Кацава послао у затвор због силовања био је Арапин (палестински кршћанин). С друге стране, у многим арапским земљама за силовање се не кажњава починитељ, него жртва, коју често због „укаљане части“ убије неко од ближе родбине. Најмлађи израелски амбасадор у повијести је Реда Мансоур (по вјероисповијести друз, што је један облик ислама с елементима гностичких и неоплатонских филозофија). Мисс Израела за 1999. годину била је Палестинка Рана Раслан. Гдје у арапском свијету жена може слободно прошетати у купаћем костиму испред бљештавих блицева? (Одговарајући на оптужбе исламиста за ширење неморала, себе је описала као „секуларну муслиманку“).

Израел је плуралистичка, либерална демокрација, и кад смо већ код тога, једина таква држава на Блиском истоку. Назвати је државом апартхеида је не само лаж и клевета, већ смишљена лаж. Апартхеид је политика строге сегрегације бјелачког од небјелачког становништва који је на снази био у Јужној Африци од 1948. до 1998. године. Црнци нису имали право гласа, нису могли обављати јавне функције, женити се или удавати за бијелце, нису могли чак ни користити исте тоалете.

Можемо се питати што је с Палестинцима који не живе унутар Израела? Нису ли они изложени непрестаним репресалијама и малтретирањима? Палестинци који живе на такозваним окупираним територијима (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса. Точно је да стоје у дугим редовима и изложени су контроли и провјерама при уласку у Израел. Но, то је због тога што Хамас властити народ регрутира и шаље у самоубилачке бомбашке мисије унутар Израела које за циљ имају убијање израелских грађана. Свака нормална држава заштитила би своје грађане.

Точно је и да је Јерузалем према Западној обали ограђен зидом, точније већим дијелом је ријеч о електричној огради, која је подигнута како би се спријечио упад терориста. (Узгред, што је са зидом који је подигнут дуж границе САД и Мексика?) И мјера се показала дјелотворном. Од 2002. када је у палестинским самоубилачким нападима у израелским аутобусима, ресторанима и на улицама убијено 220 људи, до 2008. број жртава палестинских самоубилачких напада сведен је практично на нулу. За разлику од ових насумичних терористичких напада чији је циљ убијање што већег броја цивила, израелски напади су стриктно контролирани и ограничени. Локалном палестинском становништву се најављују с упозорењем који ће циљеви и када бити гађани.

Палестински бомбаши самоубојице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невјернике убијају због џихада, а себи осигуравају директну „пропусницу“ за рај. Самоубилачки бомбашки напад је суманути чин који у себи комбинира исламски култ смрти и исламски антисемитизам. Он не представља борбу за слободу, већ борбу (џихад) за ислам и његово ширење у којем починитељ постаје „мученик“ за вјеру. (3)

Суштина израелско-палестинског сукоба није неспремност Израела на уступке (искуство показује да сваки уступак буде дочекан новим захтјевима за уступке), већ палестински, и уопће муслимански, антисемитизам индуциран исламом. Не ради се о стварању палестинске државе коју су Израелци спремни признати, већ о уништењу жидовске. У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлицитно стоји да мир с Израелом није могућ. (4) И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Како онда замишљате те мировне преговоре? И зашто се и даље упорно претварамо да је проблем у Израелу? Као једина напредна и демократска земља у тој регији, нема ама баш никакав интерес бити у непрестаном рату са својим екстремно непријатељским окружењем, а не Палестинцима.

Захваљујући интернету, у могућности смо пратити арапске ТВ станице на којима се непрестано хвали холокауст и демонизирају Жидови на начин који би био савршено незамислив у било којој цивилизираној земљи. На тим каналима слушамо арапску ђецу како Жидове називају мајмунима и свињама. Одрасли им говоре како најбоље што у животу могу постићи јест погинути славном и мученичком смрћу убијајући Жидове. У књизи „Бог који мрзи“, Њафа Султан, осврће се и на исламски антиземитизам који се муслиманској дјеци усађује од малена, као дио одгоја:

„Жидов је вјеројатно ријеч коју муслиманска дјеца најчешће чују прије своје десете године. Уједно, то је и једна од најтежих ријечи коју чују јер у њиховој машти сажима визије убијања, изопачености, лажи и покварености. Када се двије особе свађају, једна другу називају Жидовом. Када муслиман жели изразити пријезир према некој особи, назват ће је Жидовом. Када нетко некога жели описати као ружног, рећи ће да изгледа као Жидов. Жидове држимо одговорним за војне поразе, економску заосталост и технолошку овисност. Вјерујемо да Жидови контролирају свијет, да читав свијет игра како они свирају и да нас се, сходно томе, читав свијет жели ријешити.“ (Даље у књизи говори о томе како су јој биле потребне године живота у Америци да излијечи антисемитизам којим је као дијете у Сирији била задојена).

Западни медији непрестано понављају лаж о некаквој окупацији арапске државе Палестине која је на Блиском истоку започета 1948. године, оснивањем државе Израел. Чињеница је да тада (а ни икада раније) није постојала држава Палестина. Као ни Јордан, Либанон, Сирија и Ирак. Блиски исток је стољећима (1553.-1922.) био дио Отоманског Царства (а Арапи се на тим просторима појављују тек након војних похода почевши од половине седмог стољећа). Териториј познат као Палестински мандат, настао на рушевинама Османског Царства 1922. године, налазио се под британском контролом. Британци су обећали да од Палестинског мандата направе државу за Жидове.

Но, Winston Churchill 1922. г. даје 80% Палестинског мандата Арапима, и тај је териториј данас држава Јордан чије становништво већински чине палестински Арапи. Дакле, Јордан је већ палестинска држава ако је то оно што Палестинци желе. Уједињене нације 1948. г. дијеле остатак од 20% Палестинског мандата на два дијела – један за Арапе, други за Жидове. Шездесет посто нове жидовске државе чини неплодна пустиња. Жидови се бацају на посао и пустару претварају у плодну и напредну државу. Исто су могли учинити и Палестинци, али нису. Умјесто за напредак и развој, новац арапског свијета користио се за богаћење појединаца и финанцирање тероризма. Да су Арапи били спремни прихватити 90% територија Палестинског мандата, данас не би било никаквог блискоисточног сукоба.

Одмах по оснивању и признању Израела 1948. године (5), пет арапских држава – Јордан, Сирија, Египат, Либанон, Ирак – војно га нападају. Сваки стоти Жидов у том рату гине. Арапски напади на Израел понављају се 1967. и 1973. г. Петнаест година након првог арапског напада на Израел 1948. образована је Палестинска ослободилачка организација. Газа је у то вријеме била припојена од стране Египта, а Западна обала од стране Јордана. ПЛО не тражи ослобађање ових области, већ уништење Израела. Такођер, никада није било никаквог покрета ни устанка у самом Јордану гдје Палестинци чине већину, са захтјевом да се створи палестинска држава. Дакле, не ради се о стварању палестинске, већ уништењу жидовске државе.

Жидови су недобродошли у свим околним арапским државама. Од 1948. године из десетак околних арапских држава етнички је очишћено око 850.000 Жидова. Израел их је населио у оквиру својих територија. Никада нигђе не чујемо о томе. С друге стране, преко милијун Арапа одлучило је остати у Израелу и бити његови држављани. И то успркос охрабривањима околних арапских влада да га напусте док израелски проблем не буде „ријешен“. Махмоуд Аббас 1976. године у званичном гласнику ПЛО-а у Беируту, „Falastin al-Thawra“ пише – „Арапске војске су ушле у Палестину да би заштитиле Палестинце од ционистичке тираније, али су их умјесто тога оставиле и приморале на емиграцију и остављање домова, наметнули им политичку и идеолошку блокаду и бациле их у затворе сличне гетоима у којима су живјели Жидови источне Еуропе“.

Палестинцима је држава нуђена и 1948. и 2000. године. Жидови који у тим областима живе у континуитету дугом 3700 година имају свако право на постојање њихове државе, као и било која друга арапска држава у сусједству. Израел је тек мрвица територија огромног блискоисточног пространства. Израел је деветнаест пута мањи од Калифорније и само неколико пута већи од грчког отока Родос. Окружен је с 22 непријатељски настројене исламске диктатуре које су 640 пута веће од ње и имају 60 пута више становника, као и већину нафтних налазишта свијета. Жидова има 13 милијуна у свијету, Арапа 300 милијуна (заједно с осталом муслиманском браћом чине бројку од 1.4 милијарде). А ипак је Израел агресор, експанзионист и одговоран за све проблеме арапског свијета?

Израел се 2000. године повукао с југа Либанона у који је ушао како би се заштитио од напада Хезболлаха (6) из тих области. Напади су обновљени чим се Израел повукао, и то ракетама иранске производње. Повукао се из Газе 2005. године након чега су одмах кренули Хамасови ракетни напади на Израел.

Дакле, опет се не ради о палестинској држави, јер Палестинци већ имају једну, а Израел је спреман признати им и другу. Не ради се ни о људским правима, јер израелски Арапи су слободнији него било гђе у арапском свијету. Не ради се ни о избјеглицама, јер су их арапске владе при посљедњем нападу на Израел позвале на напуштање земље до наводног „ослобођења“ Палестине, што значи уништења Израела. И та се агенда и даље не мијења. Ради се о фанатичној муслиманској мржњи према Жидовима чији су заточеници постали Палестинци и која је главни узрок њихове биједе. Мржњи која је дио њиховог идентитета. Ако су Палестинци нечије жртве, онда су жртве свог фанатичног исламског руководства.

Једноставна истина много је пута изречена, али слабо схваћена – кад би Палестинци положили оружје, сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје, Израел би нестао, а с њим и сви Жидови у њему.

Антисемитизам у Еуропи има дугу традицију захваљујући првенствено Римокатоличкој цркви. У холокаусту је нестало око шест милијуна Жидова. Многи животи би били спашени да је Жидове имао тко примити и пружити им уточиште. Али тога није било. Израел мора постојати јер Жидови морају имати државу која ће им гарантирати сигурност и спријечити да се покољ над њима понови. Начин на који се еуропски љевичарски медији односе према израелско-палестинском сукобу само потврђује неопходност постојања Израела. Јер антисемитизам у Еуропи, парадоксално здушно подржаван од љевичара, добива нове, исламистичке димензије.

Велики јерузалемски муфтија, Амин ал-Хуссеини, 1941. године се састао с Хитлером (и другим водећим нацистичким лидерима, као што су Химмлер и Риббентроп). (7) Јерузалемски муфтија од Хитлера је тражио да помогне „рјешавању жидовског проблема у Палестини и другим арапским земљама у складу с арапским интересима, истом методом која је успостављена у земљама осовине“. Сви знамо која је то метода у питању.

Хитлер му приликом том сусрета потврђује да су Жидови главни нацистички непријатељи, али одбија муфтијин захтјев за подршком, јер за то „није прави тренутак“. Муфтија му се захвалио на симпатијама које је одувијек показивао према Арапима, а посебно за палестинско питање, а које је јасно изразио у својим говорима. А затим је додао да су Арапи природни пријатељ Њемачке јер имају заједничког непријатеља – Жидове. Хитлер му је одговорио да је Њемачка одлучна у бескомпромисном рату против Жидова. Да то природно подразумијева и противљење жидовској држави у Палестини. Да ће Њемачка Арапима ангажираним у истој борби пружати позитивну и практичну помоћ, јер је њемачки циљ уништење жидовског елемента који постоји у арапској сфери. Кад за то дође тренутак, муфтија ће бити најауторитативнији гласноговорник арапског свијета.

Југославија је 1945. године тражила да се против муфтије подигне оптужница за ратне злочине због његове улоге у регрутирању 20.000 муслиманских добровољаца за СС, који су учествовали у убијању Жидова у Хрватској и Мађарској. Муфтија је из француског притвора побјегао 1946. године, али је своју борбу против Жидова наставио из Каира и касније Беирута све до смрти 1974. године. (8)

У неђељној проповједи у јерузалемској ал-Акса џамији 1997. г., Екрима Сабри, муфтија палестинских власти призива Алаха да уништи Америку коју „контролирају ционистички Жидови“. А затим изјављује – „Алах ће осветити, у име свог Пророка, колонистичке насељенике који су потомци мајмуна и свиња“.

Кад год се Израел брани од тероризма на улицама еуропских градова, могу се виђети љевичари с транспарентима: „Сви смо ми данас Хамас“. Пошто се претходно упорно игнорирају стотине иранских ракета испаљених из Газе на Израел, то је исто као да пише: „Сви смо ми нацисти“. Ти људи су једноставно инструмент Муслиманског братства у њиховој ирационалној мржњи према Жидовима. Они су дио пропагандне кампање која би запањила и Гоеббелса. Ништа се на Блиском истоку неће промијенити све док Запад не скупи моралне снаге и гласно и јасно именује проблем. А то је муслиманска фанатична мржња према Жидовима, прописана Кураном и усађивана у мозгове малих муслимана. И то, из генерације у генерацију, од стране вјерских фашиста који чине политичко руководство Палестинаца и осталих Арапа. Проблем није политички, већ религијски, а Израел је данас прва линија обране од незаустављивог исламофашизма.

Западњачко повлађивање и непрестано тетошење Палестинаца, и опћенито Арапа, открива сав прикривени еуропски либерални расизам. Арапима је дата бланко карта за барбаризам, док се Израелу стеже омча око врата ускраћивањем легитимног права на обрану. Запад тиме, заправо, открива да не вјерује у њихову способност еманципације и цивилизираног понашања. Иначе би исте стандарде одговорности и цивилизираног понашања примјењивао и на њих, као што их примјењује у односу на све остале. Но, то није случај. Умјесто тога, Запад непрестано повлађује једној суманутој и крвавој идеологији и њеним убилачки агресивним заступницима. Ако то није расизам, онда што јест?

Миру на Блиском истоку, а и у добром дијелу свијета, можемо се надати једино ако Запад одбаци свој латентни расизам у односу на Арапе и остали муслимански свијет, а који се тако очигледно чита у увјерењу да нису способни достићи цивилизацијске стандарде 21. стољећа. И тиме им учини огромну услугу која ће се састојати од тога да им се отворено, јасно и гласно упути да је вријеме да одбаце своју инфантилну, дивљачку идеологију која се више неће толерирати ни под каквим изговорима, укључујући и оне либерално расистичке.

(1) На западу у анти-израелској пропаганди предњаче норвешки и шведски медији (у Великој Британији лист Гуардиан). Ступањ необјективности норвешких и шведских медија у једном од својих клипова Кондел с правом назива „скоро исламски антисемитским“. У вељачи 2013., непознати нападач покушао је атентат на данског повјесничара и новинара Ларса Хедегаарда, уредника Диспатцх Интернатионал. Многи свјетски медији извијестили су о томе називајући Хедегаарда у својим извјештајима „критичаром ислама“ или „проминентним критичаром ислама“. Шведски медији су га упорно називали „непријатељем ислама“ и „расистом“. Хегедаард је одлучио шведске медије тужити за клевету.

(2) 82% израелских Арапа радије би били држављани Израела него било које арапске земље. Податак узет из студије „Patriotism and National Security“ коју је спровео Institute for Policy and StrategyLouder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

(3) Џихад се односи на цијели свијет који још увијек није под муслиманском влашћу, али посебно на оне његове дијелове који су некад били под муслиманском влашћу. То је случај с Израелом. И не само. Турски премијер Рецеп Таyyип Ердоğан у српњу 2012. изјавио је да му је бивши лидер босанских муслимана, Алија Изетбеговић, „пред смрт оставио у аманет Босну“ рекавши му да је Босна „оставштина Османлија“. Такођер изјављује да би турска војска била у обавези помоћи Албанцима у стварању Велике Албаније.

(4) Израел ће постојати док год га ислам не избрише, баш као што је избрисао и оне прије Израела – из повеље Хамаса. У повељи се тражи „ослобађање Палестине од Јордана до мора“, у пријеводу уништење Израела.

(5) Исте године, оснивач Муслиманског братства, Хассан ал-Банна, изјављује – „Ако заиста дође до стварања жидовске државе, Арапи ће Жидове који међу њима живе подавити у мору“.

(6) Хезболлах – партија бога. Оснивач и вођа ове „партије бога“, Хассан Насраллах, говори о Жидовима као „карциному који се сваког тренутка може проширити“. А рјешење израелско-палестинског сукоба види „искључиво у нестанку Израела“. За Израел каже да је добар само „због тога што су се Жидови у њему окупили на једном мјесту тако да их не морају гањати широм свијета“.

(7) Обавеза ношења жутих платнених ознака за Жидове и кршћане (или других сличних детаља у сврху разликовања немуслимана, као што су појасеви, покривала за главу или ланци) уведена је у деветом стољећу у Багдадском калифату. (Девето стољеће је, иначе, чувено „златно доба“ ислама). Одатле се обвеза проширила у средњевјековну Еуропу гдје се наравно односила само на Жидове. И Хиндуси су у Индији под муслиманском влашћу морали носити ознаке за распознавање. Та је пракса обновљена у Афганистану под талибанском влашћу.

(8) Обитељ Хуссеини наставила је играти важну улогу у палестинском политичком животу. Фаисал Хусеини, чији је отац био нећак великог јерузалемског муфтије, до своје смрти 2001. сматран је за једног од водећих гласноговорника на тим територијима.

Izvor: alexandarlambros.wordpress.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *