Сакупљајући сузе као бисере вековне патње народа, наш нобеловац Иво Андрић је храброст и одлучност краља Владимира упоредио са библијском жртвом самог богочовека: „… на оном празном простору остаде сам, издигнут за читава два аршина, усправан, испршен и го до појаса, човек”.
религиозна адолесценција почиње првим кораком у непознато,
у космичку прашину, одвајањем од Бога, а пунолетство
повратком Богу, сабирањем узнемирених честица и
затварањем космичког круга
Хероји, којих је увек ограничено мали број, хватају се за крајеве отвора над безданом и држећи чврсто капију Ада бдију над спасењем смртника. Свака нова генерација непоколебљивих заштитника долази са продубљеним осећањем моралне обавезе и свести о својој улози и задатку.
Задојени космичком ватром, они светлошћу сопственог унутрашњег бића поражавају таму под ногама. Филозофија хероја је херојска, међутим није логична: хероји теже јединству савршеног односа видљиве и невидљиве светлости и користе ту неизмерну енергију којом врше своје подвиге…
Мит о Прометеју да је људима поклонио божја знања, поред осталих и способност да стварају уметничка дела, надживео је Зевсову освету. Окован на стени Кавказа, јунак је својим подвигом и данас актуелна тема за многе уметнике у различитим светским културама.
У мору данашње туге, када се не
види обала, пример властелина и
добротвора и потоњег светог краља
Јована Владимира, буди веру да ће
садржај оне друге посуде, где је
затворена нада, тај узвишени сан
будних, наћи пут до људи.
На лукави наговор силника Зевса, посуду мајстора грнчара, коју је Прометеј затворио, отворила је из женске радозналости Пандора, супруга Прометејевог брата Епиметеја. Сва људска зла: старост, болест, страсти… расула су се по свету. Од тог времена, рат – празник смрти, уздигао се до највиших висина. За њим је остала вечита бол, која не дозвољава човеку да ћути. Зато је бол у поразима и победама породила велика остварења, јер и када је најтрагичнија, права уметност је у суштини оптимистичка.
Ненадмашни познавалац људске психе, Фјодор Михалович Достојевски, изрекао је много пута потврђену истину да што је власт већа, то је страшнија њена употреба. У мору данашње туге, када се не види обала, пример властелина и добротвора и потоњег светог краља Јована Владимира, буди веру да ће садржај оне друге посуде, где је затворена нада, тај узвишени сан будних, наћи пут до људи. До тада остаје да се подвизи хероја и мудрост искуства о вечитој тајни живота обистињују у уметности.
„Изгубљене године” су феномен познат у уметности, што подразумева специфичан и неопходан проток времена у којем се сабирају садржаји унутрашњег света и доживљаја како би се у еруптивном размаху родила и оваплотила нова стварност. Хиљаду година је требало да прође од смрти Светог Краља Владимира да се концентрисана енергија добра и покорности огу, оствари у велелепном храму посвећеном овом светитељу, у подножју планине Румије у Бару.
Свети Јован Владимир био је последњи хришћански краљ-подвижник на бедему Мони Архи принципа божанске монархије. Било је то време када су се први протестанти спремали да одбију да следе начела изворног хришћанства, васпостављеног на апостолским посланицама. Тумачењем да Дух свети не произилази само од Оца већ и од сина укинули су монархију и успоставили дијархију.
Краљ Владимир, страдалник за веру Христову, уселио се у душу народа кроз еп који тече са временом, у сликарским делима, вајарству, музици, драмским представама, филму…Сви ти облици уметничког изражавања уливају се у моћну матицу свеобухватне уметности, славећи морални пример и етику живота једног светог човека.
Сакупљајући сузе као бисере вековне патње народа, наш нобеловац Иво Андрић је храброст и одлучност краља Владимира упоредио са библијском жртвом самог богочовека: „… на оном празном простору остаде сам, издигнут за читава два аршина, усправан, испршен и го до појаса, човек”.
Наследници великих људи, читав српски род, верно се држао заклетве вери хришћанској све до овог доба тешких искушења која су, нажалост, омогућила да се до неслућених граница развије паразитска власт медиокритета, у демократском, бесциљном постмодернистичком друштвеном систему. Међутим, уметност се као Феникс усправља и цвета новим садржајима, као одговор на поражававајућу стварност.
Кнез диоклијски Јован Владимир живео је на размеђи десетог и једанаестог века. Одрастао је на двору архонта Петра у Мартинићима код Даноловграда. Недалеко од тог места утемељила се ликовна радионица где данас уметници израђују беле вертикале – камене обелиске и клешу савремене скулпторске форме, метафорично повезани са лепотом стваралаштва дукљанске прошлости. Дела настала модерним језиком визуелних комуникација у оквиру надалеко чувене Даниловградске вајарске колоније сведоче о тренутку сабраних векова, које несавладива сила уметности обједињује.
Живот Светог Владимира обиловао је
чудесним догађајима и у целости је био
право чудо. Његов однос према стварности
свог времена, његово стваралачко
одвижноштво саткани су од префињених
феномена уметничких дисциплина.
Време Византије на овом подручју истурило је у први план посебност српске средњовековне уметности, која плени хармонијом утилитарних архитектонских објеката, елеганцијом и виртуозношћу изведених вајарских елемената, застрашујућом лепотом кованог оружја и мирном плитком пластиком дела примењене уметности. Још као дете Владимир се запитао „шта је то живот, а шта уметност”. Трагајући за одговорима открио је да се уметност храни животом. Сазнао је да је веза између ова два појма снажна и нераскидива, јер су живот и уметност заједно рођени, паралелно трају и истовремено ће нестати…
Живот Светог Владимира обиловао је чудесним догађајима и у целости је био право чудо. Његов однос према стварности свог времена, његово стваралачко подвижноштво саткани су од префињених феномена уметничких дисциплина. На архитектури византијских облика препознају се утицаји приморских сакралних објеката у којима се слушала музика ирмоса са јутарњих служби, бодри тактови химни у славу Христа и других светитеља, празнични тропари свецима или хармоничне ноте стихира, нежних и емотивних песама после громког псалма у славу Бога.
Рељефи и апликације украшавали су објекте великог заједничког дома цркве. Владимир се једнако дивио слободним скулптурама, које су се почеле истицати баш у његово време. Посебну радост очима чинила је вештина надахнутих жена у остварењу прекрасних таписерија, које су и данас без премца. Сликарство изражено у духовности фресака већ тада је наговештавало велику катастрофу раскола, јер представа лика Мајке Божје из раног хришћанства морала је да се бори са почецима приказивања њене женствености, у замену за апсолутну скромност. Иконостас постаје посебна форма примењене уметности, од тог времена пример како се формира простор, који одређује свештеничку ексклузивност у простору храма.
Уметност је овог светитеља учинила бесмртним. Својим могућностима изражавања у раскошној лепези средстава описала је његове подвиге за живота, као владара и смерног слугу Божјег. Траг који је за собом оставио пружа се далеко у вечност и представља наслеђе верујућем народу, истовремено то је путоказ и опомена на трагичне последице неслоге. Зло раскола, као последице људских слабости, унапред се дало видети, иако није успело да потамни истину чедности детињства хришћанства. Одвајање дела живог организма цркве није био егзистенцијални крај аутентичних сведочења апостола о примеру Бога и човека, Исуса Христа.
Моја размишљања су позив ствараоцима из области уметности: уметницима и теоретичарима, да својим талентом и знањем призову у будућности дела херојског чина Светог Јована Владимира.
Академик Драган Раденовић
Галаксијанова
