Драгослав Бокан: Одсуство отпора нападима на цркву нас уводи у финалну фазу српске пропасти

Поделите:
Тешка времена су нас задесила.
Са свих страна се чују гласови најаве великих губитака, довршавања многобројних пораза и претварања читаве мреже постојећих криза у праву катастрофу. Све се клима и распада, а ми нисмо у стању да се сложимо апсолутно ни око чега (чак ни по питању Косова и Метохије). Свако има своју причу и решења по његом ћефу, нико ником не верује, нити му пада на памет да послуша најмудрије међу нама (па ма ко они били). И тај раштимовани хор ове српске генерације неуједначено виче, извикује питања и предлоге, обећава и упозорава, прети екскомуникацијама и страљањем, помиње Обилића и Принципа…, док, истовремено, планира летовање и штеди за испуњење неке своје тајне, сасвим хедонистичке жеље.
”Лудница је канда отворена”, а нема никог да у њој затвори врата и тако заустави навалу пацијената који полако заузимају режимске и опозиционе партије, али и интернет форуме и сајтове.

И једино што нам је остало ту као некаква (каква год) институција је наша СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА.
Као и увек, од када постојимо као нација и отаџбина, наша Црква нам је остављена као једини светионик и светла тачка у тоталном мраку.

Нажалост, то знају и наши непријатељи, па су се потрудили, из све снаге, да нашу Цркву извргне руглу, исмевањима, прогону, презиру, мржњи и ненормалним захтевима (који се, ни у најмањем проценту, не постављају ма коме другом – а најмање истим онима који те ултимативне захтеве стављају пред наше свештенство, протестно их закуцавајући на врата београдске Патријаршије).

Пре пар година је почело, а пре пар месеци се просто усијало све у вези оваквог фуриозног јуриша на нашу Цркву, уз пуцање из свих медијских оруђа и оружја. И не само расколнички део наших сународника, већ и толики други тобоже нам ”истоверни” нападачи и опадачи, хулитељи и осрнавитељи, клеветници и лажови, незајажљиво-радознали и нестрпљиво-агресивни ликови кренуше да руше последње српско упориште, изграђено пре осам векова, а данас нападнуто као никада.

И то је тако. Зло ради своје и са њим, као и увек, нема разговора.
А највише својих успеха, Зли (Лукави, отац лажи, непоменик) постиже управо преко неопрезних и лакомислених, острашћених и вечно неуадовољних, оних што и не разумеју у какав су се подухват (и за чији рачун) упустили.

Проблем је ту у нечем другоме. У ОДСУСТВУ ОТПОРА ОВАКВОМ СТАЊУ СТВАРИ. У нашој малодушности, мртвилу, кукавичлуку и чекању да неко други све реши уместо нас.

Замислите само како би наши непријатељи реаговали када би на сваку увреду на рачун, рецимо, српског патријарха на то одмах и одлучно реаговале на стотине људи који не допуштају такав однос према наследнику трона Светог Саве. Кад би на сваки њихов утук кренуло наших хиљаду утука, са свих страна и од најразличитијих група верника Српске Православне Цркве.

Једна ствар је – незадовољство и потреба за бољим стањем у читавом нашем друштву и народу (па, тако, и у Цркви), а нешто сасвим друго – силеџијски напади, уличарска дрскост и отворене увреде на рачун српских архијереја, носиоца Богородичиних панагија и пастирских штапова (наслеђених од њихових претходника, разних поколења српских архијереја).

У томе се крије и тајна одбране или пропасти наше Цркве (и свих нас са њом). У томе хоћемо ли реаговати или нећемо на сваку ружну реч и дивљачки напад каквог несрећника на оне који нам приносе причест сваке недеље у храмовима Српске Православне Цркве.

Замислите када би сваки пут сви свештеници, вероучитељи, аистенти и професори, студенти и постдипломци Богословског факултета, сви верници колико нас има – реаговали на сваку непримерену и дрску провокацију, и то онако како ови нападачи заслужују, по мери њиховог безобразлука.
Одмах би се решио сада скоро нерешиви проблем и ствари дошле на своје место.

Мора да постоји осећај дужности и одговорности код свих нас који се представљамо као верници Српске Православне Цркве према онима које ословљавамо оним ”оче” и целивамо им десницу са дужним поштовањем.

Овакво стање је само код нас, овде у Србији, јер би тако нешто било незамисливо у Румунији, Бугарској, Русији, Јерменији, Грузији… и ма где другде у свету. Ми смо, тренутно, најагресивније (и, са друге стране, најнезаинтересованије) стадо за судбину својих духовних пастира, препуштених на милост и немилост вукова у јагњећој кожи.

И, понављам, све од нас и само од нас зависи. Још увек.

Фејсбук профил Драгослав Бокан

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *