Ево зашто СРБИ имају набијене одсечене турске главе на ГРБОВИМА градова

Поделите:

Сталне борбе с Турцима, у пустим банатским местима која су Срби граничари бранили на страни Аустрије, донеле су препознатљиве елементе на грбовима новог племства, али и градова и насеља Војне границе

Грб Велике Кикинде, на којем се налази сабљом прободена турска глава данас многима изгледа морбидно, или можда пре као илустрација за омот неког  „death metal“ бенда, али у време када је настао био је прилично уобичајен и „природан“.

Све то, зашто је такав, шта представља и колико значи грб Кикинде, за портал Телеграф објашњава историчар Владислав Вујин.

– На грбу Кикинде се на црвеном штиту налази рука са сабљом на којој је натакнута одрубљена турска глава, а испод руке се налази црвено срце – описује Вујин.

Нажалост, грбовница и опис грба Велике Кикинде не постоји. Вероватно је настао када и грб Великокикиндског дистрикта, а то је било 1774. године. На том грбу налазимо исти мотив. Додуше, сада одсечену турску главу за перчин држи пропети златни лав са сабљом у подигнутој десној предњој шапи.

– Грб је описан у повељи коју је Кикинђанима доделила царица Марија Терезија, која је живела од 1717. до 1780. године, поводом успостављања дистрикта, тада једине српске области у Монархији с делимичном аутономијом – прича Вујин.

Foto: WikipediaAcademy of Fine Arts Vienna

Свака општина Великокикиндског дистрика (Мокрин, Башаид, Крстур, Јозефово, Врањево, Меленци, Карлово, Кумане и Тараш) имала је свој грб са, наравно, одсеченим турским главама. Рекордер је грб места Тараш с мотивом од чак седам глава!

– Откуд толико крви, одсечених глава, лавова и наоружаних руку? Довољно је само се вратити у прошлост. Кикинда и околна места насељена су половином XVIII века, када се граница између две непријатељске царевине, Аустрије и Турске померила на Дунав. У многа пуста банатска места стигли су Срби граничари који су се вековима тукли с Турцима, као верни аустријски граничари – истиче Владислав Вујин.

Према његовим речима, те сталне борбе с Турцима донеле су неке препознатљиве елементе на грбовима новог племства, али и градова и насеља Војне границе. Ти елементи су одсечена окрвављена турска глава (набијена на копље или сабљу), рањени или ампутирани делови тела (нога прободена стрелом или одсечена рука), затим ликови наоружаних војника, сцене битака…

– Мотив руке која замахује сабљом још је старији. Може се пронаћи код Дубровчанина Мавра Орбина у делу „Краљевство Словена“ из 1601. године и код Ритера Витезовића, хрватског књижевника, историчара и хералдичара из XVII века. Заслугом Христофора Жефаровића, сликара и бакроресца из  XVIII века, мотив наоружане руке се проширио у корпус српске националне хералдике. Овај мотив генерално представља војну службу – прича историчар.

Foto: Wikipedia

Значи, рука, сабља и одсечена глава у оно време били су готово уобичајени мотиви на грбовима. Питање је како се на кикиндски грб гледа данас.

– Не прође ни година, нити нека гарнитура локалне власти да се неко не досети да грб треба мењати. У време владавине демократа и лигаша од 1996. до 2004. године, најчешће се употребљавао грб дистрикта с лавом. По некима, на том грбу одсечена турска глава није толико уочљива па је било лакше да се стави на документа и промо материјал. И тада је било иницијатива да се грб Кикинде промени – прича Владислав, па додаје:

– Потом су на власти били радикали који су као грб Кикинде користили онај с руком, сабљом и турском главом. Нису се бунили све док неки локални званичници нису били у посети Турској и Босни и Херцеговини. Када су требали да размене визит-карте, није им било свеједно.

Како он каже, тада је опет почела кампања за мењање грба. Од 2008. до 2013. године, демократе (са социјалистима) су поново користиле грб с лавом, а данас напредњаци користе кикиндски грб с турском главом који је пре неколико деценија у великој мери стилизован.

– Многи би данас, из грба да изоставе одсечену турску главу, вероватно као знак политичке коректности. Ипак, то значи и одрицање од сопствене прошлости. А ко се прошлости одриче и стиди, питање је каква га будућност чека…. – завршава причу историчар Владислав Вујин.

(М. Бојић)

Телеграф

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *