Митрополит пергамски Јован Зизјулас: Рокфелеровим новцем постао промотер разбијања Српске Православне Цркве – и државе (видео)

Поделите:

Својом појавом на нашим просторима приликом (планске) хиротоније епископа браничевског 1994. год., својим је учењем у нашу помесну Цркву унео авангарду, а патентирањем – епископоповања без епархије, у овом случају митрополије (пергамске прозвавши себе „титуларним“), постао и неоавангарда.

Постмодернистичком површношћу стекао мноштво ученика, следбеника (да не кажемо фанова) и поклоника свог накарадног теолошког резоновања, уношењем пометње (убудуће његовог заштитног знака) у нашу Цркву, која преживевши све муке и невоље под османском, затим аустроугарском, немачком и комунистичком окупацијом, тек колико се отпочела издизати из пепела и ослобађати свих историјских зала који се надвише (у виду петовековног ропства) на нашу Светињу, да би се данас дефинитивно нашла пред колапсом и то све због особе, митрополита, иначе Рокфелеровог стипендисте.

За Брозовг периода међу задртим комунистима кружила крилатица: „Не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса“, тако данас и његови фанови слично телале: „Не верујем у Живог Бога и Небеса, већ у скаске Јована Зизјуласа“, истовремено стигматизирајући оне који нису вољни подржати ову врсту „учења“ и готово позивају на линч православних верника (посебно јавним и тајним дискриминисањем, као и на интернет форумима) [1], односно, своје сабраће (чиме доказују да Зизјуласово учење баш и нема заједничарења са Православном Црквом, што ћемо у наставку доказати) уносећи тако нову врсту „ширења“ своје верске идеологије сличну којом данас наступају „ИСИЛ-овци“, сврставајући себе у агресивни екуменизам на делу, односно „хришћанске џихадисте“.

Особа о којој је реч, зове се и презива:

Јован (Зизијулас), John Zizioulas, Ιωάννης Ζηζιούλας (рођ. 1931. год.) – митрополит Константинопољске (Цариградске) патријаршије, теолог-модерниста [2], екумениста. Учесник припреме Осмог Васељенског Сабора [3]. Најзначајнији представник треће генерације модерниста [4].

Утицаји

Зизјулас је ученик Георгија Флоровског.

Као теолог и теоретичар екуменизма налазио се под утицајем идеја оца Георгија Флоровског [5], о. Николаја Афанасјева [6] и Владимира Лоског [7]. Ток његове мисли у потпуности се уклапа у школу париског богословља [8]. Митр. Јован (Зизјулас) своје ставове базира на учењу оца Николаја Афанасјева [9] о Цркви, које митрополит Јован (Зизјулас) излаже метафизичким терминима.

Учење митр. Јована (Зизјуласа) значајно је утицало на све савремене модернистве, међу којима најпознатији пожаревачки епископ Игњатије (Мидић) [10].

Образовање

Студије отпочео на Солунском универзитету, док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини дипломиравши 1955. године, а своје образовање наставио даље на Екуменистичком институту у општини Боси кантону Во, Швајцарска (фр. Institut œcuménique de Bossey) [11].

Иначе Екуменистички институт у Босију основан на иницијативу Генералног секретара Централног комитета Светског савета цркава Виљема Висер-Хофта у октобру 1946. године на имању које је купио Џон Рокфелер млађи (и одмах му поклонио милион долара, чија данашња номинална вредност износи: $ 13,265,494.51), од самог свог оснивања замишљен као „лабораторија екуменског покрета“ [12].

Своје постдипломске студије наставља на Харвардском Универзитету, где брани докторску тезу на тему: „Христологија Максима Исповедника“. Магистар богословља постаје 1956. год.

На Харвардском универзитету изучава патристику под руководством о. Георгија Флоровског. Године 1965. год., а на Универзитету у Атини брани докторску дисертацију на тему „Јединство Цркве у Светој Евхаристији и епископу током прва три века“ (Η ενοτης της Εκκλησιας εν τη Θεια Ευχαριστια και τω επισκοπω κατα τους τρεις πρωτους αιωνας).

У то време на Харварду сарађује са Друштвом византијских студија „Dumbarton Oaks“, да би постао и његов члан.

1966. – 1967. год. постаје научни сарадник на Богословском факултету Атинског Универзитета.

Од 1970. до 1973. год. постаје предавач догматичног богословља на Универзитету у Единбургу, а од 1973. до 1987. год. срећемо га као предавача систематског богословља на Универзитету у Глазгову. Предаје на Kings College у Лондону.

Године 1984. – 1998., митрополит Јован (Зизјулас) предаје догматично и символично богословље на Аристотеловом универзитету у Солуну.

Године 1993., изабран за сталног члана Атинске академије (Грчка академија наука). Од 2001. године Заменик председника, а од 2002. године председник Атинске академије наука. Сарађује са Међународном академијом за истраживање религије (Брисел) [13].

Предавао на Понтификалном Грегоријанском универзитету у Риму [14] и Женевском универзитету, а као предавач наступао и на многим европским универзитетима.

Јерархија

14. јуна 1986. год., рукоположен за ђакона, а 15. јуна 1986. год., – за презвитера.

17. јуна 1986. год., изабран за епископа Цариградске патријаршије, са титулом митрополита Пергамског. За епископа  хиротонисан 22. јуна, 1986. год.

Црквене дужности

Од 2000. године шеф представништва Цариградске патријаршије у Атини.

У периоду од 2006. – 2007. год. митрополит Јован (Зизјулас) био члан Светог Синода Цариградске патријаршије. Саветник Цариградске Патријаршије и председник екуменског међународног верског и научног комитета Цариградске Патријаршије (од 1994. године).

Екуменизам

Од 1967. до 1970. год., обављао секретарску дужност огранка комисије „Вера и црквено устројство“ [15] Светског савета цркава [16]. Члан Мешовите радне групе римокатоличке цркве и Светског савета цркава [17]. Члан Комисије Светског савета цркава „Крштење, Евхаристија и Служење“, један од аутора Лимског документа [18].

Учесник Пете светске конференције на тему „Вера и црквено устројство“ [19] (1993. год.), где је одржао уводно предавање на тему „Црква као заједница“.

Члан православно-англиканског дијалога. Копредседник Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог [20] и један је од аутора „Кипарског документа“.

Једна од централних фигура у једностраним преговорима са католицизмом. Копредседник Заједничке међународне комисије за теолошки дијалог између католичке и православне цркве (2006 – 2016. год.) [21]. Присуствује инаугурацији папе Франциска (19. марта 2013. године). Више пута посећивао Ватикан традиционалном екуменском посетом на дан католичке прославе Светог Петра и Павла (29. јуна).

Септембра 1989. године учествовао на конференцији „Хришћанско јединство. Фераро-Флорентински сабор 1438/39 – 1989“ одржаног у Фиренци.

Учесник конференције „Апостолско прејемство у цркви и прејемство апостола“ (Рим, 23. – 24. новембар 1995. год.), у организацији Центра „Pro Unione“.

Учесник међународне екуменске конференције „Човек – управитељ Божијег стварања“ у општини Боси, Швајцарска (2012. год.).

Осми васељенски сабор

Од 1990. год., учествује у припреми Осмог Васељенског Сабора [22]. Конкретно, митрополит Јован (Зизјулас) учествовао на сесији Међуправославне комисије за припрему Светог и Великог Сабора 1990. године [23], а јуна 2009. године – председавао Четвртим Предсаборским заседањем, док га децембра 2009. [24], и фебруара 2011. године – видимо као председавајућег Међуправославне комисије.

6 – 9. март, 2014 учествује на заседању поглавара Православних Цркава, на коме одлучено о сазивању Васељенског (Свеправославног) Сабора 2016. год. и постављен за председавајућег Специјалне међуправославне комисије за припрему будућег Светог и Великог Сабора.

Председавао Првим, Другим, Трећим и Четвртим заседањима Специјалне међуправославне комисије за припрему Свеправославног Сабора [25].

У марту 2015. године, митрополит Јован (Зизјулас) правда се грчкој новинској агенцији „Ромфеа“, да он и други организатори Осмог Васељенског Сабора не подржавају перверзњаке. Специјална међуправославна комисија за припрему Свеправославног Сабора на седници разматрала питање толеранције содомита и понудила решење у смислу да „осуђујемо содомитски начин живота, али не осуђујумо никог јавно или тражимо њихово кривично гоњење“. Успут, митрополит Јован признаје да је забранио члановима Комисије да обелодањују резултате расправе поводом овог питања.

Председава на Петом Предсаборском заседању [26] (11 – 16 октобра 2015. год.).

Штампа

Више пута његови написи објављивани у часопису „Sobornost“ [27], сам је аутор часописа „Istina“ [28], „Irénikon“ [29] и др.

Понизни папо-љуб(ац): папа Франциско „благосиља“ титуларног (тј. тобожњег) митрополита пергамског Јована (Зизјуласа)
Фото: /τρελο-γιαννης/

Становишта

Популарност митрополита Јована (Зизјуласа) на Западу објашњава се чињеницом, да се основни мотиви његовог учења поклапају са постмодерним филозофским дешавањима (али и у католичкој цркви), са нагласком на његово порицање супстанцијалитета, свих база.

Митрополит Јован (Зизјулас) тврди да је неопходно пронаћи начин за превазилажење разлике између Божанства и човечанства. Помоћу бића (суштине) ово је немогуће: Бог јесте натприродно Врховно Биће, Благи Бог Створитељ и Промислитељ, док је човек – једно од створених бића, створених и постојећих само зато што им Бог даје живот. Заиста, Бог и човек суштински су различити.

Митрополит Јован (Зизјулас) настоји да у свој систем прикључи Божанство, човечанство и Цркву. То је могуће постићи у хришћанском вероучењу кроз веру у Бога, Створитеља и Промислитеља, тј. учењу о суштини и благодати, али код митрополита Јована (Зизјуласа) ово изазива низ сложених проблема и оживљава читаву метафизичку схему, а схема је апсолутно неоснована.

У циљу спајања Бога и човека, митр. Јован (Зизјулас) подрива сваки разлог постојања, указујући на непознат и само њему знан „јаз између бића и заједништва“. Ово представља чисто вербалну формулу која нема никаквог метафизичког оправдања и само искључиво митрополитове речи превазилазе ту празнину (коме требамо веровати „на реч“). Он признаје идентичност постојања и општења, али само ако се „налазе“ у личности.

Зашто не веровати заједно са свим хришћанима у Бога као Врховно Биће, Једино истинско Биће? Зато што, будући да је бит (суштина) наводно безлична, а личност слободна! Митрополит Јован (Зизјулас) сматра да је ово пресудно. Он учи: „Битије Божје је корелативно: немогуће је говорити о Божијем битију изван концепта општења. Према томе, „Његово битије је идентично са чином заједничења. По дефиницији, Божанска Суштина има одношајни карактер (substance possesses almost by definition a relational character)“, и за њега је Црква „корелативна стварност“ (шта год то значило).

Иако митр. Јован (Зизјулас) најављује и онтолошки концепт заједничарења, он га истовремено необјашњиво лишава самодовољности и егзистенције, а затим све елементе својих фраза изједначава, проглашавајући битије – заједничењем, а заједничење – суштином личности. Излаз из ове једначине из непостојећег битија и заједничења митр. Јован (Зизјулас) види у конкретној личности, која за њега, такође не постоји. Свеукупни резултат је препознавање јединствене конкретне варијабилности и непостојаност битија у сваком појединачном тренутку.

Богу митр. Јован (Зизјулас) пориче јединство Божанске Суштине, што нам омогућава да сагледамо митрополитово учење као атеистичко. На пример, он критикује западно богословље због чињенице да у њему „јединство Бога представља једна божанска ‘супстанција’ или једно Божанство“ (лат. substantia – суштина; која је у основи).

Суштину Тројице Зизјулас декларише као – општење, а извор општења – Ипостас Бога-Оца. У контексту учења митр. Јована (Зизјуласа) ово се само површно поклапа са лажним учењем Етјена Жилсона, перципираног кроз (став) оца Јована Мајендорфа, док Личност Бога Оца, Зизјулас са своје стране, проглашава подређеној заједничењу, зависној од заједничења, где се иста конституише тим заједничењем: „Љубав као слика Божијег постојања“ на неки начин Га „ипостазира“, што је за митрополита Зизјуласа извор и суштина, што је немогуће разумети.

У том смислу, митр. Јован (Зизјулас) решава и проблем Истине и битија, уколико учи о њиховој подударности, а што подсећа на атеизам и ова коинциденција у ствари значи потпуну произвољност у односу на Истину.

Заправо, Истина се односи само на створено биће, јер Бог-Истина суди и показује милост. Истина у том смислу се надвлачи на свет од споља, па стога Истина није контроверзна и није дијалошка, већ се догматично изражава. Зизјулас напротив, сматра, да се Истина поклапа са општењем личности, и, пак, са бићем. Према његовој постмодерној доктрини, у стварности, не садржи у себи суд о истини. Критеријум истине ступа у „однос“, и ако, на пример, католици и православни ступају у дијалог, то он већ добија неку истину и фундаменталност. Стога стварно не постоји ништа мање или мање трајно осим православних односа између себе и других.

Митр. Јована (Зизјуласа) оптужују да сва његова метафизика „општења“ води до чињенице да су безусловно сва постојећа суштаства уништена. За њега, све што постоји, прузроковано је „општењем“, а не битијем у себи. Ова оптужба је правична, уз објашњење да под „општењем“ по систему митр. Зизјуласа, можете прогласити било шта и за њим „аминовати“ било какав статус, што он савршено демонстрира у свом екуменском раду.

Архаична јерес [30]

Митр. Јован (Зизјулас) заступник је једне архаичне јереси, али да би оправдао своје револуционарне ставове са православне тачке гледишта, обраћа се ауторитету Светих Отаца, па тако учествује на међународном симпозијуму посвећеном модернистичком тумачењу радова Св. Максима Исповедника (Београдски универзитет, 18-21. Октобар 2012. год.).

Теорија екуменизма

У основи учење митр. Јована (Зизјуласа) је екуменистичко, а нарочито се поклапа са филозофским постмодернизмом у проучавању заједнице као извора интерпретације (која замењује постмодернистичку Истину). Зизјулас у доследном тражењу подршке за битије човека и Цркве – покушава у древним и модерним речима пронаћи упориште својим ставовима, па тако, за разлику од оца Николаја Афанасјева, користи филозофску терминологију, како би је онда опет „превазишао“, поново речима.

Како Зизјулас описује учење о Цркви? „Православни (верници) никада неће одступити од свог уверења да је Православна Црква Una Sancta, због свог уверења да је Црква историјска реалност и да је не можемо тражити изван предања, које нам је историјски завештано, а ми га усвојили. Докле год немају разлога да пређу у другу хришћанску деноминацију или цркву, то јест, све док остају православни, идентификовани су Una Sancta са својом Црквом“ (нагласак додајемо са: antimodern.ru).

Па како заиста стоје ствари? Да ли су православни верници објективно у праву или право имају само на своје историјски условљене ставове, све док се не појаве разлози „да оду у другу хришћанску деноминацију или цркву“?

Врло погодан за праксу екуменизма у митрополитовом смислу је појам „заједничења“ који разуме као „однос између личности“. Стога, већ сам „однос“ је еквивалентан „заједничењу“, без обзира на то шта је и какав тај став.

Шта је екуменистички покрет са становишта његових учесника? Митрополит Јован (Зизјулас) овако учи, „заједница, посредством које, то јест, посредством суживота, рада, теолошке рефлексије, патње, сведочанства, ит.д., а изнад свега – подела заједничке визије о томе шта је Црква, могу достићи не само исповедање Јединог Господа, већ и Једине Цркве“.

Он подразумева, да већ и сами разговори о Богу и Цркви имају црквени и духовни значај, без обзира на то да ли се једни са другима и слажу и у којој мери. Овде ради оправдања ове врсте практичне активности на издаји Православља нужна је Зизјуласова метафизичка теза као на пример: „Зато што верујемо у Бога, Који је заједница као Тројица, позвани смо да будемо заједница личности“.

У име оправданости екуменизма, митр. Јован (Зизјулас) измишља нове законе: „Морамо разликовати Цркве и поседовање еклесиолошке вредности“, тј., да разликујемо Цркву од њеног значења.

Митрополит Јован (Зизјулас) признаје да православни екуменисти „нису постигли то, да формулишу један јединствени Символ вере на религијској основи Светског савета цркава, али у овој области има напретка… Да ли заиста покрет у том погледу нема никаквог еклесиолошког значаја?“ – упућује Зизјулас реторичко питање, како би самом дијалогу тиме додао онтолошки статус, иако то није ни на који начин оправдано и не може се оправдати.

Уз сво Зизјуласово обожење „заједничења“ (крцато љубави) то са друге стране уопште не пројављује мирољубивост према својим идеолошким противницима и своју православну сабраћу спреман је оптужити због „духовног тероризма усмереног против екуменизма“. Руска Црква се директно криви због „немогућности да одговори на савремене изазове“, сматрајући уз то да је верност Предању Цркве само изговор, којим се оправдава заосталост Руске Цркве [2].

Па тако 2014. год. изјављује да неслагања између Константинопоља (Цариграда) и Москве угрожавају процесу екуменског дијалога између Православних Цркава и Рима. У интервјуу за „Vatican Insider“ Зизјулас је рекао да предвиђа проблеме у наставку поменутог дијалога.

Међу најозбиљнијим проблемима, према митрополитовим речима, јесте одбијање Руске Православне Цркве да прихвати позицију о првенству у облику у којем то тумачи Константинопољска Патријаршија. Овај проблем, према архијерејевим речима, постаје још израженији због огромног утицаја Московске Патријаршије у православном свету.

У међувремену, митрополит Јован поново одбацио став Московске Патријаршије, у коме сматрају да Источна хришћанска традиција никада није признавала универзално првенство (примат).

Митрополит пергамски казао:

„Од самог почетка црквене традиције постојали су канони у којима је речено: у Цркви никад не бива Предстојатеља без Сабора и никад не бива Сабора без Предстојатеља. Хармонија између Предстојатеља и Сабора је дар Светог Духа. Ово је била наша еклисиологија од самог почетка“.

Митрополит Јован сматра да је потребно напоменути да ове идеје немају никакве везе са секуларним концептима демократије и монархије, иако учење о првенству у васељенском папином првенству над Хришћанском Црквом носи јасно секуларни карактер: ноторну жељу и покушај за влашћу.

Архијереј Константинопољске Цркве такође изјавио, да је папа Франциско пружио извесну подршку православним учесницима у екуменском дијалогу, нарочито наглашавајући да Католичка црква треба да учи из Источног искуства саборности.

„Раније су православни папу сматрали као фигуру која је себе поставила на пиједестал, а папство – као облик црквеног империјализма“, – рекао је митрополит Јован пергамски. – Папа Франциско је помогао да се ова слика одагна.

Током двадесетог века постаје врло уочљива жеља цариградског патријарха да у православном свету створи неку врсту аналога источног папства и претендује на посебно првенство – не само по части, него и власти – та жеља не само да наставља да расте, већ такође има утицај на карактер православно-католичких односа у садашњој фази.

Еколошка свест

Митрополит Јован (Зизјулас) признаје своју блискост ка гностичкој еколошкој свести.

Митрополит Јован (Зизјулас) поздравио енциклику „Laudato Si’“ папе Франциска и истакао да је Цариградска Патријаршија прва која је скренула пажњу на озбиљност еколошке кризе у својој енциклики (посланици) 1989 [31]. године. „Морамо признати наше еколошке грехе“, нагласио је додајући „да је данас ово главни задатак за читаву подељену хришћанску Цркву“, – истакао богослов модерниста [3].

 

Скутоношин скутоноша: На видео снимку видимо митр. Зизјуласа приликом одржавања мисе (2014. год.) у Базилици Светог Петра у Ватикану коју још називају и „папина црква“. Да ситуација није жалосна, била би још, попут неког веселог скеча и – комична, како се овај стракеља ломата по степеницама ватиканске базилике, а све у циљу додворавања Бергољу (и наравно, са њим учествује у заједничкој молитви), који данас игра улогу римског папе, а митр. Зизјулас као заговорник папског примата у читавом хришћанском свету то и својим улизништвом доказује.

Иначе овај папа (Бергољо) са позиције аргентинског кардинала, на језуитску интервенцију (абидицирање папе Бенедикта Шеснаестог више него преседан у римокатоличкој цркви) [32] бива експресно „изабарн“ (и постављен 2013. год.) за римског понтифика тада, када је већ у Аргентини прозван за одговорност за злочине почињених за време војне диктатуре (1976-1983. год.) [33] [34], што као свештеник СПЦ у Аргентини за време његовог надбускоповања могу и лично посведочити.

Сада митр. Јован Зизјулас увлачи нашу Цркву под Бергољијево окриље, формирајући тако нову агресивну секту на нашим просторима и што је најтрагичније – унутар наше Цркве уноси „учење страно Православљу“ како пре извесног времена рече епископ канадски Митрофан [35].

Како је то успео? Врло једноставно, подмуклим инсталирањем на архијерејске позиције у СПЦ своје, већ његовим учењем „инфициране“ ученике, који даље шире ову заразу, а да и сами нису свесни последица (или јесу?) које исто носи собом. Било би часније, да се декларишу као секта, као рецимо секта „Јеховиних сведока“ који су регистрована секта и то нико не спори (али часнији од екуменистичких џихадиста јер не узурпирају ничије цркве) и отпочну подизати своје храмове у којима ће служити по својој вољи и до миле воље, али не да на подмукли начин својатају храмове наше Цркве по Рокфелеровој замисли и финансирању (што наводно, требамо сви прихватити).

На Екуменистичком институту у Босију (1955 год.), између осталих похађао га и Васељенски патријарх Вартоломеј од1963 – 1968 год., (да слика буде јаснија), Зизјулас као њихов стипендиста добива смернице, које су касније обележиле читав његов екуменистички живот.

Иначе, институт у Босију познат као место за теолошке консултације хришћана са јудајистима, затим је тамо одржан Међународни омладински семинар хришћана и муслимана (1980) и други слични догађаји, а посебно се на институту форсирало „женско свештенство“.

Па је тако на пример, институт организовао низ семинара за присталице женске равноправности у Цркви, а посебно женског свештенства и њиховог лидерства у цркви, на теме: „Жене: лидерство у Цркви“ (од 8. до 15. јуна 1986), „Лик жене и православна духовност“ (1992. год.), „Жене у дијалогу – интегритет визије“ (1994. год.), „Феминистичка и православна духовност“ (1994. год.), „Власт и заједница жена и мушкараца у Цркви“ (1997. год.) [36].

Све ово како би појаснили од куда долази Зизјуласово „генијално учење“ које даље дистрибуира на наше просторе и у нашу Цркву.

Ако сматрате да је то (само) црквени проблем, тада пријатељи, заиста имамо колективни проблем са нама самима, јер ово не да није (само) црквени проблем, већ је и државног нивоа, а посебно се тиче сваког од нас понаособ. Јер, зашто због узурпатора наше предачке вере и Цркве људи долазе у ситуацију да због неприхватања сулудих и термина страних Православљу, одлазе из својих Цркава, које су подизали и чували (сачували све до сада) њихови преци? Сем тога, како црквене, тако и државне границе, по редоследу овог плана, морају се у будућности избрисати, па ћемо (по)остати апатриди (људи без државе), пошто без Цркве већ остајемо.

То се солидно уклапа у глобалистички план у који су и јерарси СПЦ током ’90 година прошлог века (па све до сада) били укључени, трубећи нам да се одрекнемо Косова и Метохије, јер забога, земља чија није била и чија неће бити, како се каже: „чије су овце, тога је и планина“ [37].

Као што видимо, ова личност у виду титуларног митрополита пергамског при Цариградској патријаршији, није никакав „генијалац“ ни „авангарда“, већ циљ његове присутности овде је, да оправда Рокфелеров новац и уништи нам, како Цркву тако и државу, како то екуменисти извољевају рећи: „ништа лично, једноставно је бизнис у питању“, пошто очигледно, вера у Бога Живог и Творца – одсуствује!

Ако томе додамо да је наша Отаџбина и Црква само фигура на шаховској табли на којој неке чике играју велике геополитичке игре и вера (посебно Православна) овде је сасвим споредна.

А ми: да ли ћемо то и дозволити (?), ако не одговоримо на ово питање данас, то не значи да нећемо одговарати, напротив, одговор ћемо дати једног дана када се будемо суочили са својом савешћу!

===

Напомене:

1./. Ствар је у томе, што се у СПЦ води „тихи рат“ и „на кварно“ уклањањају клирици који не желе прихватити уношење у Српску Прав. Цркву елементе једне древне секте, већ осуђене пре толико векова (то ћемо дотаћи и у даљем тексту ове теме). И то се не дешава само у нашој помесној Цркви, већ и у Руској, Украјинској, Румунској и другим. У Србији такву појаву називају „новотарењем“, а њене носиоце „новотарцима“, док у стварности су то они који се труде обновити древну секту (дакле ништа ново) што ми један млађи украјински епископ у нашој личној преписци и признао: „…мы модернисты и обновленцы, а не консерваторы“, што ће рећи, модернисти смо и обновљенци, а не конзервативци (који чувају светоотачко Предање)…

И док се нашој јавности „сервирају“ теме попут: „Скупих аутомобила СПЦ владика“, „Проневера новца“ у појединим епархијама и т. д,. истовремено потајно и далеко од очију јавности (о чему нико ни не пише нити говори) уклања и она мањина часних клирика (свештенство) са својих позиција-парохија. Због траума које свештеници и њихове породице том приликом преживљавају, чије последице изазивају чак и породичне трагедије, наравно, сем тога и заплашени, немају снаге о томе (и јавно) проговорити о „доживљајима“ које би мирне душе могли сместити у рубрику „црне хронике“. Све се одрађује „у белим рукавицама“, сви „чисти“, све идеално, а текстови слични овом, бивају изложени критици, док писци истих „награђени“ дискриминарајућим вербалним терминима.

У неким каснијим написима, дотаћићемо се и ове несвакидашње ситуације у СПЦ, која се дубоко скрива од очију српске јавности.

 

2./. Неверје, „нафиловано“ богословским терминима.
http://dvagrada.ru/wiki/Модернизм_(история)#.D1.82.D1.80.D0.B5.D1.82.D1.8C.D0.B5_.D0.BF.D0.BE.D0.BA.D0.BE.D0.BB.D0.B5.D0.BD.D0.B8.D0.B5_.28.D1.81.D0.BE.D0.B2.D1.80.D0.B5.D0.BC.D0.B5.D0.BD.D0.BD.D0.BE.D1.81.D1.82.D1.8C.29

3./. http://dvagrada.ru/wiki/Восьмой_Вселенский_Собор

4./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BC_(%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%8F)#.D1.82.D1.80.D0.B5.D1.82.D1.8C.D0.B5_.D0.BF.D0.BE.D0.BA.D0.BE.D0.BB.D0.B5.D0.BD.D0.B8.D0.B5_.28.D1.81.D0.BE.D0.B2.D1.80.D0.B5.D0.BC.D0.B5.D0.BD.D0.BD.D0.BE.D1.81.D1.82.D1.8C.29

5./. http://dvagrada.ru/wiki/Флоровский_Георгий_Васильевич

6./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%90%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%8C%D0%B5%D0%B2_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B9_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87

7./. http://dvagrada.ru/wiki/Лосский_Владимир_Николаевич

8./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B6%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B5_%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%B5

9./. http://dvagrada.ru/wiki/Афанасьев_Николай_Николаевич

10./. http://dvagrada.ru/wiki/Игнатий_(Мидич)

11./. http://dvagrada.ru/wiki/Экуменический_институт_в_Боссэ

12./.  Еколошка свест проналази своје идеолошко оправдање у природној филозофији, пантеизму, а посебно се темељи на учењу о софистичком стварању. Учење Лава Толстоја и „мирологија“ (у Руској Цркви „Октобарско богословље“, појавило се након Октобарске револуције 1917. год.) су такође послужили као извори. http://dvagrada.ru/wiki/Экологическое_сознание

13./. http://dvagrada.ru/wiki/Международная_академия_религиозных_исследований

14./. http://dvagrada.ru/wiki/Папский_Григорианский_институт

15./. http://dvagrada.ru/wiki/Вера_и_церковное_устройство

16./. http://dvagrada.ru/wiki/Всемирный_совет_церквей

17./. Ibid

18./. http://dvagrada.ru/wiki/Лимский_документ

19./. http://dvagrada.ru/wiki/Вера_и_церковное_устройство

20./. http://dvagrada.ru/wiki/Православно-англиканский_диалог

21./. http://dvagrada.ru/wiki/Смешанная_международная_комиссия_по_богословскому_диалогу_между_Православной_и_Римско-Католической_Церквами

22./. http://dvagrada.ru/wiki/Межправославная_комиссия_по_подготовке_Святого_и_Великого_Собора

23./. http://dvagrada.ru/wiki/Четвертое_Предсоборное_Совещание

24./. http://dvagrada.ru/wiki/Четвертое_Предсоборное_Совещание

25./. http://dvagrada.ru/wiki/Специальная_межправославная_комиссия_по_подготовке_Всеправославного_Собора

26./. http://dvagrada.ru/wiki/Пятое_Предсоборное_Совещание

27./. http://dvagrada.ru/wiki/Sobornost_(%D0%B6%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BB)

28./. http://dvagrada.ru/wiki/Istina_(%D0%B6%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BB)

29./. http://dvagrada.ru/wiki/Irénikon_(журнал)

30./. http://dvagrada.ru/wiki/Архаическая_ересь

31./. http://dvagrada.ru/wiki/1989

32./. Папа Бенедикт Шеснаести још као свештеник Јозеф Рацингер сврстао се у ред најтврдокорнијих конзервативаца у Римокатоличкој цркви. По његовом мишљењу, да би се Црква спасла она мора да се супротстави галопирајућем либерализму напретка. Као такав није се никако уклапао у језуитски глобалистички план, па је изнуђена његова оставка наводно здравствени проблеми, који је још увек, иако у годинама жив и здрав (док је рецимо папа Јован Павле Други – Јозеф Војтила остао на свом положају све до смрти, иако се од алцхајмерове болести тресао као Италија након активирања Етна вулкана), истовремено, када један језуита на другом крају планете у Јужној Америци, Аргентини, свим силама се залаже за либерализам у рим. кат. цркви, под чије скуте већ по плану очекују првог „дођоша“ – Православну Цркву – па срећно било!

Као патријарх српски Иринеј: папа Бергољо тада буенос-ајрески надбискуп, само четири месеца пред свој избор за римског папу, пали Хануку – празник светлости у јеврејској синагоги децембра 2012. год. у Буенос Ајресу, Аргентина. http://devenir.foroactivo.com/t6393p555-el-papa-francisco-se-acerca-a-iran

33./. http://www.vaseljenska.com/svet/papa-na-sudu-u-vezi-pocinjenih-zlocina-u-argentini-za-vreme-diktature/

34./. Прљави рат (шп. Guerra Sucia) односи се на државни тероризам у Аргентини усмерен против опозиције, неколико хиљада левичара и левичарских милитаната, револуционара, синдикалиста, студената, новинара, марксиста и герилаца Хуана Перона те симпатизера истих. Герилске групе Монтонерос и Народна револуционарна војска (ЕРП) су биле главне мете те кампање. Бруталну „антикомунистичку“ кампању покренула је десничарска војна влада диктатора Хорхеа Рафаела Видала од 24. марта 1976. до повратка цивилне власти у Аргентини 1983. Тачна хронологија почетка политичке репресије је још увек нејасна међу неким историчарима, пошто су синдикалисти били мета атентата још 1973, а индивидуални случајеви државног насиља против „перонизма“ и левице су се јављали још 1950-их (Бомбардовање Плаце де Мајо). Масакр у Трелеву 1972, деловање Аргентинске антикомунистичке алијансе од 1973. и „проглас о уништењу“ левичарских герилаца Изабеле Перон током Операције Независност 1975, су такође предложени као датум почетка „Прљавог рата“.

Процене о броју убијених и несталих у том раздобљу сежу од 9.000 до 30.000.  https://sr.wikipedia.org/sr/Прљави_рат

35./. Из приватне препсике са канадским епископом СПЦ г. Митрофаном  11. 11. 2016. год.

36./. http://dvagrada.ru/wiki/Экуменический_институт_в_Боссэ

37./. Сећамо се и Божићне посланице почившег патријарха Павла, где се каже: „Још апелујемо на вас, у име Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, да поштујете заповест Божју: Рађајте се и множите се. Јер ако Господ и остави Косово у нашим рукама, Срби ће врло брзо тамо ишчезнути ако наталитет буде као што је сада. А речено је: „чије овце, тога и планина“ … Јесте да је и потписник ових редова те речи читао у цркви, речи свог поглавара и поглавара Српске Православне Цркве, но дубоко у души било му је болно: зар патријарх, који је тридесет година провео на Косову и Метохији, служећи Богу и Роду тамо, да изговори ове речи? http://www.vaseljenska.com/misljenja/evropska-unija-kao-paganska-tvorevina/

Славиша Лекић, свештеник 

 

Васељенска

Поделите:
3 replies
  1. Sa
    Sa says:

    uzivanjem sam citao ovaj tekst.Nisam teolog, vec filozof, pa mi je Zizjulas poznat samo iz nekih filozofskih tekstova o njemu i Levinasu,Buberu, kao i ovakvih tekstova.Zanimljivo bi bilo procitati nesto o odnosu drzave i crkve na Istoku, buduci da mi danas drzavu shvatamo po Zapadnom modelu, kao „sekularnu drzavu“, koji je nastao iz specificnog odnosa crkve i drzave na Zapadu, odnosno njihovog, rekao bih drzavolikog, sukoba, a iz kojeg ce se razviti i nova forma zajednice, koja, uprkos „pobedi“ drzave nad crkvom, vise nije ni politicka, vec samo interesna (interesse, ono iz-medju), u-govor pojedinaca cija je sustina vanpoliticka, van-zajednicka, zbog cega se ono jedno za-jednice i pocinje traziti u odnosu, a odnos postaje izvor odredjenja onih u-odnosu, ali je to upravo nalicje ovog sekularizovanog, ali i a-politickog odnosa. Cini mi se da se zato kod Zizjulasa teoloski i politicki motivi mesaju.Zato bi bilo zanimljivo procitati nesto o Istocnom shvatanju odnosa politicke i verske zajednice.

    Одговори
  2. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Kao što kaže ovaj filozof u prvom komentaru „čitao sam ovo i uživao“! I ja sam čitao i (uzmimo tako) „uživao“ i čudio se koliko (i kakvih) sve budala i lopova se nalazi u tim „hramovima“ sa pozlaćenim inventarom i u sjanim odeždama koji lupetaju mnoge gluposti (jedu govna), ali njihovo „lupetanje gluposti“ (odnosno „jedenje govana“) ima odjeka na stvarni, onaj vanjski tkz. sekularni svet, pa i na svetsku politiku. U stvari ovo „jedenje govana“ je samo stilska figura, inače, paze oni dobro šta jedu i to što jedu uopšte nisu govna! Čak i to što govore nisu nikakva „lupetanja“ nego veoma promišljena politika. Iako ta politika nema nikakve veze sa istinom, – a politici nije ni stalo do istine nego do nametanja svoga mišljenja, svoje svesti, odnosno, kako žednoga prevesti preko vode (a da ne pije vodu, da ostane i dalje žedan) to znači da se ovaj skup (raznih) sveštenika pokušavaju da kradu jednih od drugih iako su svi oni lopovi, ali eto, svako ima svoj način „i stil“ lopovluka. Sve u svemu, glavno je da se vodi jedan na izgled „nobl“ život bez obzira što je to sve lopovština i licemerje, samo neka je blještavo, sjano i bogato i bez muke, odnosno bez napora i radničkog znoja.

    Одговори
  3. Spase Uzelac
    Spase Uzelac says:

    Hvala Svesteniku! Na svakom koraku vidljivo, a i na ovom sajtu preko nekakvog En ti Ti en, Vraga ti.. prosipano… Inace, sav „ontoloski“, dakle osnovni dio “ filozofije“ ovog jeretika, cijih je ucenika Crkveni vrhSPC pun- BULOVICEV list Pravoslavlje je promovisuce glasilo ovog pergamiste!- nasadjen je, no nakaradno i neznalacki, na Hegelovu filozofiju, preciznije: njegovu Logiku.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *